Da odbranimo Srbiju kao što je Zare sačuvao Savski most

Nemačka danas nije isto što je bila pre više od 70 godina. Međutim, što se Srbije tiče, Nemačka nije mnogo promenila svoju politiku iz Prvog i Drugog svetskog rata.

Nemačka je najviše radila na rasturanju SFR Jugoslavije, na izdvajanju i naoružavanju Slovenije i Hrvatske. Nemačka je podržala etničko čišćenje Srba iz Republike Srpske Krajine. Nemačka je podržala NATO bombardovanja Republike Srpske i SR Jugoslavije. Nemačka je učestvovala u otimanju Kosova i Metohije. Nemačka je podržala odvajanje Crne Gore i podržava sve ove godine mafijaški režim u Podgorici. Nemačka sada podržava Bakira Izetbegovića i njegovu tužbu protiv Srbije. Nemačka podržava HDZ i ustaše u Vukovaru koji razbijaju table sa ćiriličnim natpisima. Nemačka podržava Hašima Tačija i ostale ratne zločince među kosmetskim Albancima. To je zvanična politika Nemačke i to je sve na štetu interesa Srbije i srpskog naroda. Za Nemačku, Srbija je njen neprijatelj, ili neko ko treba da bude njen sluga, a samim tim, za Srbiju, hteli mi to ili ne, Nemačka je neprijatelj i moramo tako da gledamo na Nemačku sve dok je takva nemačka politika prema Srbiji i Balkanu.

Nemačka je tri puta u toku 20. veka napala Srbiju. Nemačka je tokom 20. veka izvršila genocid nad srpskim narodom. Da nije bilo tih napada Nemačke i njenih saveznika, Srba bi danas bilo isto koliko i Nemaca. Nemci su tokom 20. veka desetkovali srpski narod.

To nikada ne smemo da se zaboravimo. Možemo da oprostimo, i opraštamo kao hrišćani, ali ne zaboravljamo. Mi, pravoslavni Srbi, ne umemo da mrzimo, pa ne mrzimo ni Nemce, posle svega što su nam uradili. To što praštamo i ne mrzimo, ne znači da smo glupi, niti znači da smo slabi. Po tome se vidi koliko smo veliki.

Srbija može i treba da sarađuje sa Nemačkom, ne treba mešati lične odnose i državne politike svaki put i u svemu. Međutim, da bi za današnju Nemačku (kao državu) rekli da je partner ili saveznik ili prijatelj Srbije (kao države), mora da prođe najmanje jedan vek – ceo jedan vek – bez napada od strane Nemaca, a to znači: bez otimanja Kosova i Metohije, bez podrške ustašama, bez podrške balistima i mudžahedinima, bez otimanja prirodnih resursa… Činjenica je Srbija nikada nije napala Nemačku. Nemačka je ta, koja duže od jednog veka, neprekidno, i u ratu i u miru, napada Srbiju. Germanskoj grupi naroda pripadaju skoro svi narodi NATO alijanse i EU. Romani su umereniji. Francuzi i Italijani nisu toliko, koliko Germani, tokom devedesetih godina 20. veka, bili za napade na Srbe, a Španci nikada, i Španija nije priznala tzv. državu Kosovo.

Da li je današnjoj Nemačkoj interes bogata i razvijena Srbija? Naravno da nije. Nemačka nije pomorska sila, okružena je džinovima na istoku i zapadu, pa su joj daleko Kina i Kambodža i ostale države daleke Azije u kojoj radnici rade za platu od 2 evra mesečno. U Turskoj i Siriji je haos, isto tako u severnoj Africi. Srbija je idealna da se u njoj, kroz dualno obrazovanje, obrazuje „jeftina radna snaga“ za potrebe nemačkog krupnog kapitala i nemačke industrije. Srbija je geografski blizu Nemačke, tako da je za Nemačku idealno da se od Srbije (i još nekih država istočne Evrope) napravi mesto sa „jeftinom radnom snagom“, a ti radnici od svoje plate mogu da kupe samo smeće koje se uvozi iz Nemačke. Ono što je najbolje izvozi se i Srbije, a iz sveta se uvozi smeće. Iz Srbije odlaze lekari i medicinske sestre da rade u Nemačku, u Srbiji ostaju samo oni manje obrazovani koji će da rade kao „jeftina radna snaga“ i lečiće ih doktori koji su kupovali diplome. Kada izumre par miliona radnika, Srba ili građana Srbije, naseliće na ovoj našoj zemlji izbeglice iz Afrike i Azije i obučiti za rad u fabrikama i kako da uzgajaju pšenicu.

Srbija je, posle genocida koji su Nemci (i oni iz Austrije i oni iz Nemačke) izvršili u Prvom svetskom ratu, nakon rata postala ekonomski zavisna od Nemačke. Srbija je, posle genocida koji su Nemci izvršili u Drugom svetskom ratu, nakon rata, u miru, opet postala ekonomski zavisna od Nemačke. Srbija je, posle agresije koju su Nemci izvršili (sa svojim saveznicima iz Nato alijanse) tokom poslednje decenije 20. veka, u miru, nakon 5. oktobra 2000. godine, opet postala ekonomski zavisna od Nemačke. Da li i u ovom, 21. veku, moramo da zavisimo toliko od Nemačke samo zato što nam je od svih svetskih sila geografski najbliža? Da li naš izvoz mora toliko da zavisi od Nemačke? Da li postoje još neki strani investitori osim nemačkih? Da li je istina da se priprema prodaja javnih preduzeća Telekom Srbija i EPS nemačkim kompanijama, odnosno, da je odavno odlučeno da ta preduzeća pripadnu Nemcima i da u toj privatizaciju neće učestvovati ostale kompanije sa Zapada (osim kao lažni ponuđači, uz dogovor sa Nemcima)?

Nemačka EU ima alternativu.

Ne sećam se dole opisanih scena iz Otpisanih, nisam znao da postoji inicijativa da se Stari savski (tramvajski) most u Beogradu nazove po heroju Miladinu Zariću sve dok nisam pročitao tekst u prilogu, ali kada sam video ovaj tekst, odlučio sam da, bez obzira kako bude nazvan od strane režima, ovaj most od sada zovem „Zaretov most“. I da napišem ovaj tekst.

Srbiju moramo da odbranimo kao što je Zare odbranio most. Ne damo više nijedan most, nijednu njivu, nijedan rudnik, ne damo više nijednog radnika da radi kao „jeftina radna snaga“ (ni kod stranih, ni kod domaćih investitora), a vratićemo Kosovo i Metohiju i obnoviti Republiku Srpsku Krajinu. Na mestu gde su počeli da grade tzv. „Beograd na vodi“, nalaziće se lep park sa puno drveća, zgrada opere, sportski tereni, igrališta za decu…

Jasno je da kvislinški režim u Beogradu nije želeo da se most nazove po Zariću da ne bi uvredili svoje gospodare Nemce i njihovu kancelarku. To samo pokazuje koliko su ljudi iz ovog režima mizerni. Oni su na prvom mestu mizerni ljudi, pa tek onda izrodi srpski i izdajnici. Isto važi za one koji su vladali pre (između) njih, iz dosovskog režima, a koji su potpisali sporazum po kome od ove godine Nemci mogu da kupuju zemlju po Vojvodini, a Arapi na Vlasini i ostatku jugoistočne Srbije. Zemljište na kome se gradi tzv. „Beograd na vodi“, ovaj režim je oteo da bi ga dali crnogorskom diktatoru i njegovom mafijaškom klanu, kojem pripadaju i kriminalci i navijači-huligani iz Beograda.

Učitelj Miladin Zarić je zaista bio veliki čovek i rodoljub, posebno ako ga poredimo sa ovim nesrećnicima koji su danas deo novog-starog crveno-crnog režima (novoradikali i novosocijalisti), ili, sa onima pre (između) njih, iz dosovskog režima, među kojima su neki sada ugledni članovi SNS, a neki su u opoziciji, ali i dalje govore da „Nemačka EU nema alternativu“, a svi zajedno su učestvovali u prihvatanju sporazuma da se zemlja od ove 2017. može prodavati strancima i da se pregovori o statusu KiM izmeste iz UN u Brisel, i svako od njih se i sada zalaže za poštovanje neustavnog Briselskog sporazuma ili za nastavak tzv. briselskih pregovora.

U Srbiji će i za sto godina biti onih koji će znati ko je bio Miladin Zarić, ali neće biti nikoga ko će znati ko su bili ovi mizerni ljudi i izrodi srpski iz SNS, SPS, JS, DS, G17, LDP i ostalih udbaških stranaka koje se smenjuju na vlasti već dve decenije.

Vidimo se kod Zaretovog mosta.

Nikola Varagić

***

Zašto Stari savski most u Beogradu neće biti nazvan po Miladinu Zariću

Dejan A. Milić: Krivi su nemački okupatori

* Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova grada Beograda nije prihvatila predlog da Stari savski most ponese ime toga heroja, uz obrazloženje članova Komisije da je „Zarić spasao most koji nema nikakvu estetsku i arhitektonsku vrednost“ * Za to što po Miladinu Zariću, učitelju, rodom iz Seče Reke pored Kosjerića, neće biti nazvan Stari savski most, koji dve strane prestonice spaja na najtragičnijem mestu u našem gradu, krivi su nemački okupatori i on sâm

Današnji klinci pojma nemaju. I mi, nešto matoriji, teško da bismo i čuli za Miladina da nije bilo „Povratka otpisanih“. Prema scenariju jedne epizode te ratnospektakularne serije (u kojoj je izginulo više Nemaca nego na Istočnom frontu), neki bolešljivi čiča, nimalo komunista, nimalo ilegalac, nimalo partizan, nimalo ratnik, u osvit 20. oktobra 1944. godine, prošunjavši se, kao mače, kroz nemačke odbrambene linije na desnoj obali Save, uzveravši se, kao jarac, uz čeličnu konstrukciju nemački ozbiljno izgrađenog Starog savskog mosta, samo uz pomoć jednostavnih makaza za čelik uspeo je da preseče žice koje su vezivale eksploziv na mostu sa detonatorom. Tako je zahvalnoj Domovini, koja je potom postala Otadžbina, uspeo da sačuva tada jedinu vezu Beograda sa Sremom. U ortačkoj podeli uloga posle te epizode, dok su klinci iz kraja trčali da budu Prle, Tihi, Mrki ili bar pokojni Cane Kurbla, poželeo sam da budem matori čika Zare. Onako sitan, neugledan, uplašen, ipak mi je delovao moćno. Da me je tada, dok sam se valjao po prašini u igri Nemaca i otpisanih, neko pitao zašto baš želim da budem Zare, ne bih znao da odgovorim. Činjenica da je taj junak stvarni lik i godine odrastanja protumačile su mi dečačku potrebu da Miladina makar jednom i makar u igri oživim. Čovek koji je hrabrošću, dovitljivošću i znanjem uspeo da namagarči poražene naciste, ali i da preduhitri komunističke pobednike u njihovom nezadrživom jurišu u „budućnos’“, bio je moj junak upravo zato što je bio nimalo komunista, nimalo ilegalac, nimalo partizan, nimalo ratnik. A sačuvao je Srbima Stari savski most, preko koga se (ene!!!), i sada 73 godine kasnije, „Beogradžani“ i gosti svakodnevno prevoze sa kraja na kraj Beograda. Jer je On, bez ideologije, bez računice, bez zahteva, bez očekivanja, bio samo ponositi i dobronamerni, krajnje redak izdanak Naroda.

http://dai.ly/x53h1s5

I sada se čuje za prilike naših pameti sasvim normalna vest. Ime takvog čoveka neće krasiti most koji su nemački nacistički okupatori za svoje potrebe i „za svoju dušu“ solidno izgradili tokom nekoliko meseci 1942. Jer Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova grada Beograda nije prihvatila predlog da Stari savski most ponese ime toga heroja, uz obrazloženje članova Komisije da je „Zarić spasao most koji nema nikakvu estetsku i arhitektonsku vrednost, da postoji 200 ljudi koji pre Miladina Zarića zaslužuju da most ponese njihovo ime“, dok je predsednica Komisije istakla da je Zarić, kao učitelj, „spasavanjem mosta vršio samo svoju učiteljsku dužnost“ (??!!!).

No, za to što Stari savski most, sva je prilika, neće poneti ime hrabrog učitelja nisu odgovorni ni članovi, ni predsednica narečene Komisije. Za to što po Miladinu Zariću, rodom iz Seče Reke pored Kosjerića, neće biti nazvan Stari savski most, rekoh već, krivi su nemački okupatori i on sâm. Nemci, što im je uopšte došlo na um da takav most u Beogradu grade, a Miladin Zarić što je uopšte poželeo da most „koji nema nikakvu estetsku i arhitektonsku vrednost“ spasava. Jer narod, čijoj je prestonici Stari savski most 35 godina bio gotovo jedina žila kucavica, koji za 75 godina u svom glavnom gradu na jedvite jade napravi tri nova mosta, čiju Komisiju za spomenike i nazive ulica i trgova grada Beograda krase „tako vispreni umovi“, nije zaslužio ništa više od toga da ga i sada, u drugoj deceniji 21. veka, s desne na levu obalu Save, i obratno, prevoze skeledžije skelama.

www.stanjestvari.com / Danas, 28. 2. 2017.