Da se i Šumarica dostojno odreknemo?

Juče se navršilo ravno 74 godine od stravičnog nemačkog zločina u Šumaricama u Kragujevcu, kada je okupaciona nemačka oružana sila, u znak odmazde za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika, u jednom danu streljala, sada zvanično kažu, 2.264 ljudi. Među 2.794-oro streljanih tog i prethodnih dana, bilo je, utvrđeno je imenom i prezimenom, 300 mladića i đaka kragujevačkih srednjih škola, 40 dece od 12 do 15 godina! Nemac, major Paul Kenig, koji je komandovao streljanjem, nadmašio je ličnom surovošću i samu po sebi monstruoznu i surovu naredbu generala Franca Bemea da se za jednog ubijenog Nemca ubije 100, a za jednog ranjenog ubije 50 Srba! Umesto 2.300, koliko je krvava računica iznosila, ubio je skoro 2.800 ljudi!

Streljao je četrdesetoro dece, 300 dečačića!

Zoran SaponjicKrvave i tužne su srpske godišnjice obeležavane ovog, obeležavane prošlih leta. Da čoveku nad njima pamet stane! Početak Prvog svetskog rata, austrijski zločini u Mačvi, u Podrinju, bugarski po istočnoj Srbiji, nemački po čitavog Srbiji, Drugi svetski rat, stravični nemački zločini, masovna streljanja, vešanja, progoni nevinog naroda po čitavoj Srbiji, Jasenovac, Prebilovci, Pag, hercegovačke jame, neviđene patnje, Kozara, Košare, Oluja, Medački džep, Martovski pogrom Srba na Kosovu…

Koliko patnje, koliko smrti, koliko užasa, koliko stradanja jednog naroda, koliko nevinih žrtava, koliko priča od kojih se podiže kosa na glavi…

U „Iskri“ smo na svaki taj zločin, na svaku tu godišnjicu podsećali, i, podsećaćemo dokle god budemo trajali, ne zbog mržnje, ne zbog raspirivanja mržnje i zlih strasti, ne zbog pozivanja na rat, na nove patnje, nesreće, kako smo ponekad optuživani, ne, nego zbog toga što mislimo da kao narod nemamo pravo, ne smemo da zaboravimo ni zločine i zločince, i posebno patnje nevinih. I zbog nas, zbog naše budućnosti, zbog toga što su narodi koji zaborave svoju prošlost osuđeni da je ponavljaju, ali i zbog toga, što negde u dubini duše osećamo da žrtve iz hercegovačkih jama, iz Jasenovca, streljani kragujevački đaci, vape ako ni za čime drugim, onda za nezaboravom, barem za svećom voštanicom koju ćemo im upaliti na tužne srpske godišnjice. To je naš dug prema njima, naša obaveza, dug koji sa protokom vremena ne bledi.

Srbija će se danas, na kratko, tiho, i, oprostite ako grešim, pomalo stidljivo setiti Šumarica, ubijene dece, neviđenih patnji i njih i njihovih najbližih. Onih strašnih poruka Kragujevčana koji su u topovskim šupama, zatvoreni, svesni sudbine koja ih čeka, pisali najbližima: „Lebac sutra nemojte slati…“, „Ja i Aca odlazimo zajedno, ljubi vas otac, živite u slozi“, „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati, ljubi vas Lazar“, „Tata, ja i Mišo smo u topovskim šupama, donesi nam neki džemper, i u teglici pekmez…“

Na dan u kome obeležavamo još jedno veliko srpsko stradanje, Evropa i svet u Parizu će glasati o prijemu lažne države Kosovo u UNESKO. I, ma koliko mi bežali od te istine, krili se od nje, i ma koliko nas u to ubeđivali, glasaće da naše svetinje, Gračanicu, Pećku Patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku, Visoke Dečane, bezbrojne crkve i manastire, srpske svetinje, predaju u ruke onima koji su ih palili, uništavali, proterivali narod, kidali krstove sa kupola.

Zalud je Srpska pravoslavana crkva slala ovih dana u Evropu i svet fotografije na kojima se u oko, u senku i detalj vidi da je ono što ovih nedelja rade teroristi u Siriji i Iraku, i ono što su radili Albanci na Kosovu 2004. godine u dlaku isto, da nikakve razlike nema. Džaba, Evropa i svet to ne žele da vide, njih to ne zanima. Evropu dostojanstvena i ponosna Srbija ne zanima, ona želi Srbiju da vidi potučenu i poniženu, izgaženu…

Zar nisu dokaz za ove reči letošnji događaji. Pokušaj Engleske, Hrvatske, Holandije, Nemačke, da u UN nametnu rezoluciju po kojoj bi Srbi bili proglašeni genocidnom nacijom. Rezoluciju po kojoj bi pečat genocida nosili i naši unuci. I ćutanje tih istih država i nacija kada je Srbija sa tugom obeležavala godišnjice Oluje, Jasenovca, Prebilovaca, Martovskog pogroma Srba na Kosovu…

Od toga, jer od njih ništa bolje nisam ni očekivao, jedino me više bole pozivi nas samih da sa „elementima dostojanstva“ napustimo Kosovo! Još samo da nam kažu, da nas nateraju da Kosovo, da Prebilovce i Jasenovac, Šumarice i Kragujevac isteramo iz sebe i da ih, jednostavno, zaboravimo. Zarad neke obećane, maglovite budućnosti.

Ali, kud bi onda prazne duše? Misli li ko o tome?

Zoran Šaponjić

http://iskra.co