Da se ja pitam

0
554

 

Srbija je i pravoslavna i demokratska država

Živa ličnost stvara živo jedinstvo

narod-crkvaDijaloga nema bez razlike, zajednice (ujedinjenja, sabornosti) nema bez dijaloga, spasa nema bez zajednice. Ne polazi se od jedinstva i organizacije da bi se stiglo do slobode i ljubavi – od ljubavi treba krenuti ka jedinstvu i organizaciji. Ideje i zakoni ne mogu ujediniti ljude – ljudi će uspeti da se ujedine kroz dijalog, uprkos različitim idejnim stavovima. To je razlika između sabornosti i totalitarizma. Totalitarizmi „smišljaju zajednički poredak i nastoje da vaspitaju ljude u skladu sa tim uniformnim idejama“. Na osnovu „etatističkog shvatanja prava“ nastaje „pravo države“ umesto „prava ličnosti“. Prema pravoslavnom učenju, princip istinskog jedinstva među ljudima može biti samo živa ličnost, samo „jedinstvo ličnosti“. Pojedinačne ličnosti, lični odnosi, stvaraju jedinstvo – jedino živa ličnost može dovesti do jedinstva (Homjakov). Samo ličnosti mogu da se izbore za „pravo ličnosti“. Ličnosti kroz dijalog dolaze do konsenzusa kakav poredak žele da imaju. Taj poredak posle toga prihvataju na onaj unutrašnji način, kroz srce: idealni principi i normativni okviri do koji su došli predstavljaju lične vrednosti, za koje su se zalagali i za koje su se izborili – oko koji su se oni koji su u dijalogu učestvovali, a svi treba da učestvuju, sa dobrom voljom – složili (svako ima crvene linije, ali i svako mora da napravi određene kompromise).

Za svetosavca horizontala je Rimsko pravo, a vertikala vera u Hrista

Demokratija za hrišćane nema „eshatološku dimenziju postojanja“, nema „ontološki ili mistički značaj“ i ne može zameniti ono što može biti potpuno realizovano „tek u eshatonu“, ali je demokratija od svih modela stvara najbolje uslove da se stanje promeni – na bolje, da se afirmišu hrišćanske vrednosti. Ako je Sveti Sava prihvatio Rimsko pravo zato što je odvajao „svetovnu vlast od crkvenog autoriteta, jer svetovni zakoni nisu crkveni… onda je time isključen svaki klerikalizam (‘kleronacionalizam’, ‘klerokratija’) iz srpske povesti, jer pravnu prirodu države ima da brani sama Srpska Pravoslavna Crkva, ukoliko je verna svom, svetosavskom predanju… Nema te zemaljske ustanove koja bi bila u stanju da zadovolji čovekovu potrebu za duhovnom zajednicom. Država ne sme biti ni pokušaj takvog zadovoljenja. Zato ona i jeste zasnovana na Rimskom pravu. Na Evanđelju može da bude zasnovana samo duhovna zajednica“ (Vidović). U teokratiji nestaje razlika između duhovne i državne zajednice, između svetovnih i crkvenih zakona. Pravoslavna kultura može da se stvara samo uz razvijenu pravnu svest, jer „samo vera donosi – i traži! – od čoveka pravnu svest“. Stoga, kako je isticao Žarko Vidović, treba jasno razlikovati „iskustvo slobode od iskustva transcendencije“, jer „kad to razlikovanje nestane, kad duhovna kultura opadne, javlja se dekadencija, gašenje pravne svesti i raspad pravne države“. Za svetosavca, dakle, horizontala je Rimsko pravo, a vertikala je vera u Hrista. Srpski narod nije uspeo da više od jednog veka stvori pravnu državu – ceo srpski narod je pred biološkim nestankom. Očigledno je da „negacija Rimskog prava (svetosavskog predanja) deluje direktno protiv postojanja srpske nacionalne zajednice kao takve“ (Vidović). Sveti Sava se opredelio za pravnu državu (poredak po Rimskom pravu) iz hrišćanskih pobuda.

Da Vas podsetimo:  Ovo je otišlo predaleko: Kako da spasemo svoju decu

Bez „pravoslavne džamahirije“, sa ličnim usvajanjem Gospoda Hrista

U savremenoj Srbiji, većinski narod je srpski, ali je podeljen na pravoslavce (rusofile) i liberale i socijaliste (evrofile), a pored srpskog naroda u Srbiji žive i pripadnici drugih naroda i vera. Nećemo da stvaramo nekakvu „pravoslavnu džamahiriju“ ili da sprovodimo „istragu poturica“. Stanje stvari je takvo da bi pravoslavni Srbi mogli da stvore teokratsku državu (ili naslednu monarhiju) samo revolucionarnim putem, putem nasilja (nasilne izmene stvarnosti), a svetosavci nisu revolucionari (komunisti), zato što se pravoslavni čovek razlikuje od evropskog čoveka koliko i od orijentalnog čoveka. Da bi pristupili duhovnoj zajednici, svetosavci moraju da budu beskompromisni (čvrsti u veri), a da bi živeli u državnoj zajednici moraju da prave kompromise (da imaju pravnu svest). Veština je to raditi tako da se ne ugrožava „jezgro identiteta“, da crvene linije budu postavljene i da se za njih izborite tako da i druga strana bude zadovoljna, a da vi niste morali da „prilagođavate i ujednačavate“ Hrista i hrišćanstvo, tj. da ne morate bilo šta menjate zbog toga što to nekome ko nije deo vaše zajednice smeta ili zato što to zahteva od vas, niti vi to tražite od drugih. Samo „lično usvajanje Gospoda Hrista neprekidnim praktikovanjem hrišćanskih vrlina – stvara carstvo Božje na zemlji, stvara pravoslavnu kulturu“ (Sv. Justin Ćelijski).

Ko je i šta je „mi narod“

Pošto mi, svetosavci, ne mešamo duhovnu sa državnom zajednicom i imamo pravnu svest, svesni smo da je Srbiji potreban konsenzus oko ustavnog identiteta. Da bismo došli do ustavnog (kolektivnog) identiteta na nivou državne zajednice, potrebno je da se prvo oni koji se na popisu izjašnjavaju kao Srbi i koji čine većinu u državi dogovore među sobom, da bi se nakon toga dogovorili sa ostalim građanima Srbije, koji su pripadnici drugih naroda i religija ko je i šta je „mi narod“. Da bi se dogovorili oko ustavnog statusa i identiteta, svaka strana mora da pokaže dobru volju, da poštuje vrednosti za koje se zalaže – da svoju sreću ne gradi na nesreći drugih ljudi.

Da Vas podsetimo:  2 Miliona 643 Hiljade Srba U Hrvatskoj

Sabornost (u crkvi) nije isto što i demokratija (u državi)

Postoji razlika između sabornosti i demokratije, u crkvi nema demokratije kao u državi, jer crkva nije država ili društvo – ali neke sličnost postoje, kao što je vođenje razgovora ili dijaloga, na crkvenim saborima ili u narodnim skupštinama. Sabornosti nema tamo gde nema demokratskog duha. Demokratije nema tamo gde nema sabornog duha. Demokratije nema tamo gde nema poštovanja ličnosti drugog čoveka i pravne svesti. Sabornosti nema tamo gde nema poštovanja ličnosti drugog čoveka i pravne svesti. Pravna svest kaže: poštuj svakog čoveka (ličnost, kao ikonu Božju), gledaj u čoveku ono što je u njemu najbolje, a ne najgore (i najveći grešnik može da obnovi lik Božji u sebi).

Srbija je država „srpskog naroda i svih njenih građana“

Iz Ustava ne treba brisati ni odrednicu „srpski narod“ ni odrednicu „svih građana“, zato što je srpski narod posebna zajednica koja je vekovima stvarala ovu državu, zato što narod shvatamo kao „mesto okupljanja univerzalnih ljudskih vrednosti“, i zato što nećemo, na primer poput Francuza, da asimilujemo sve pripadnike drugih naroda (Francuska je država svih njenih građana, ali su svi građani Francuzi) i na silu od njih da pravimo Srbe (to nije uspelo ni Francuzima) ili pravoslavce. Možemo da dođemo do zajedničkog kolektivnog i ustavnog identiteta tako da niko ne gubi „jezgro svog identiteta“, tako da se nakon toga više ne dovodi u pitanje ustavni status bilo koje strane. Isto tako možemo da rešimo „krizu moderniteta“. Mi ne želimo da budemo u grupi sa državama u kojima postoji „teror većine“ nad manjinom (niti „teror manjine“ nad većinom). Ako smo pravoslavni, nema nasilne asimilacije i nema nasilnog nametanja pravoslavne vere.

Da Vas podsetimo:  Ministar Đorđević u poseti Dečijem odmaralištu Crvenog krsta Srbije u Baošićima

Srpska pravoslavna zajednica

U pluralnom društvu niko ne može da dobije baš sve što želi. Država poput Srbije, u kojoj postoji većinska etnička i verska zajednica – srpska pravoslavna zajednica – koja je tu državu vekovima stvarala i koja je matica za ceo srpski narod, u kojoj postoje i druge etničke i verske zajednice, mora da bude istovremeno i nacionalna i građanska država, i pravoslavna i sekularna država, i hrišćanska i demokratska država.

Nikola Varagić

Stanje stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime