Dagmar Röhrlich: Posle rata ostaje otrovna prašina

1
964
Foto: pixabay

Kad je u pitanju uran mnogi misle samo na atomsku bombu. Ali, takodje i u običnoj municiji dolazi do upotrebe urana – jer je ovaj dvostruko teži od olova. Što se tiče kasnijih zdravstvenih rizika nisu ni naučnici jedinstveni.

Bilo je dovoljno samo nekoliko minuta da američki borbeni avioni, novembra 2015, potpuno unište konvoj tankera za gorivo koji su pripadali Islamskoj državi. Ti napadi, koji su se desili 16-og i još jednom 22-og novembra u blizini iračko-sirijske granice, imali su za cilj da oslabe naftne aktivnosti te terorističke organizacije – više od 350 vozila je bilo uništeno pri ovim dejstvima.

Tek nedavno su Američke vojne snage priznale, da je pritom u najvećem delu ispaljivana uranska municija – koja je sposobna da uništava tenkove.To je bila prva upotreba OU-municije (OU-osiromašeni uran, prim.prev.), koja je potvrdjena sa američke strane u trećem Iračkom-ratu, koji je 2003 doveo do pada iračkog predsednika Sadama Huseina.

Ovi meci su u sebi sadržali jezgro osiromašenog urana (OU) i zbog toga su imali veliku probojnu moć. Zato eksperti govore o OU-municiji, koja sadrži samo još 0,3% urana-235 koji je sposoban da se radioaktivno raspadne, te se zbog toga i naziva osiromašeni uran.

Upotreba OU-municije je sporna, još od vremena kada su je američke trupe upotrebile 1991 godine u borbi protiv iračke invazije na Kuvajt. Ostaci ovog teškog metala su zbog svog otrovnog i radiaktivnog dejstva, od strane kritičara označeni kao opasnost po zdravlje civilnog stanovništva a kod vojnika koji su učestvovali u dejstvima bili su uzrok sindroma Golfskog-rata.

Od tada se desila poplava naučnih studija o štetnosti po ljudsko zdravlje ove OU-municije. Doduše nedostaje jedno, od svih strana, usvojeno razjašnjenje. Tako je 2016 godine Komitet za zaštitu od zračenja Ujedinjenih nacija (UNSCEAR) u svom najnovijem izveštaju o biološkim efektima urana dao sledeći rezime, da „nema značajnih kliničkih oboljenja“ koja bi mogla biti dovedena u vezu sa osiromašenim uranom(OU).

Slični nalazi su bili objavljeni od strane drugih „zvaničnih“ organa, npr. od strane Medjunarodne atomske agencije (IAEE), od strane Organa za zaštitu prirode (Unep) kao i od naučnog Komiteta za zdravstvene i prirodne rizike Evropske-komisije (Scher).

Sasvim drugačije izgledaju osude od strane anti-ratnih organizacija, koje još od 1991 upozoravaju na dugotrajne štetne posledice korišćene uranske municije. U svom najnovijem mišljenju, iznetog decembra 2017, Lekarsko udruženje IPNW je objasnilo da opasnost od oboljenja od raka kod osoba koje su bili izlozene OU-municji raste „veoma značajno“. Obe protivstavljene strane su saglasne bar u jednom, da su potrebna tačnija istraživanja.

Bundesver (Nemačka armija) koristi volfram umesto urana

Osiromašeni uran nastaje kao otpadni proizvod pri proizvodnji atomske bombe. U tom smislu je mnogo jeftiniji metalni volfram, koji naprimer Nemački-Bundesver koristi za razornu protivtenkovsku municiju. Inače, OU (osiromašeni uran) je preostali uran, koji nastaje kada se prirodni uran prečišćava za gorivo u nuklearnim reaktorima ili pri proizvodnji atomskog oružja.

U prirodi se uran nalazi u osnovi u tri forme, koje se razlikuju u broju neutrona koji se nalaze u atomskim jezgrima (Atomska jezgra se sastoje od pozitivno naelektrisanih čestica – protona i neutralnih (bez naelektrisanja) čestica – neutrona, prim. prev.). Svaki od ova tri izotopa (to su jezgra koja imaju isti broj protona ali se razlikuju po broju neutrona, prim. prev.) je radioaktivan, ali ipak samo uran-235 (U-235) je sposoban da se najefikasnije raspada (u sudaru sa neutronima – prim.prev.) i kao takav se koristi za nuklearna goriva u nuklearnim reaktorima a i u proizvodnji atomske bombe. U prirodnom uranu (koji sadrži 99,3% U-238 i oko 0,72% U-235 i veoma malu količinu drugih izotopa, prim.prev.) samo oko 0,72% čini U-235. (Za primenu U-235 potrebno je prirodni uran prečistiti da bi se dobio što veći procenat U-235. Taj se proces zove obogaćivanje U-235, prim. prev.). Za civilnu upotrebu, tj. za sagorevanje u reaktoru, dovoljno je da se uran obogati do 3,75 procenata. Za pravljenje atomske bombe je potreban visoko obogaćeni U-235 sa 93% u odnosu na prirodni uran.

Da Vas podsetimo:  Amerikanci ne treba da brinu – sa Vučićem je sve u redu

Tako u nemačko-britansko-holandskom obogačivaču U-235, Urenco, prilikom prizvodnje jedne tone nuklearnog goriva (iz U-235) otpada na „smeće“ 7,5 tona (u kojem pored ostalih izotopa ima i urana-235, koji se u tom slučaju naziva osiromašeni uran-OU, prim.prev), a pri proizvodnji atomske bombe ima još mnogo više „smeća“. Po podacima Svetske industrijske nuklearne asocijacije (WNA) u celum svetu u 2016 bilo je 1,6 miliona tona osiromašenog urana. Pri tome treba pridodati da se svake godine proizvede još 50.000 tona.

Uran može da zaustavlja (ekranira) zračenje

Uran je sa svojom gustinom od 19,16 grama po kubnom santimetru (19,16 gr/cm³) skoro dvostuko gušći od olova (11,342 gr/cm³). Ovo čini osiromašeni uran veoma interesantnim za jedan čitav niz vojnih i civilnih upotreba. U industrijskim skenerima, koji se koriste u ispitivanju i kontrole materijala, OU može da zaustavi (ekranira) zračenje od prodiranja u materijal.

Neki proizvodjači aviona su koristili OU, sve do 80-ih godina prošlog veka, u uredjajima za stabilizaciju aviona. Opšte je poznato, da je 1991 jedan transportni avion tipa Boing-747 pao na jedan stambeni blok u Amsterdamu.

Godinama kasnije bilo je saopšteno, da je u pogodjenoj četvrti navodno povećan broj oboljenja od raka i da je rodjen povećan broj dece sa oštećenjima. Jer, OU je ugradjivan u zadnju ivicu krila kao i u liftovima na zadnjem delu aviona.

OU se koristi u nekim reli-jahtama kao sredstvo za balans. Kod tenkova se OU koristi za pravljenje armature tenkova – naprimer kod M1 Abramsa. Pri tome se radi o sendvič-oklopu, pri čemu su jedan sloj OU nalazi izmedju dva sloja čelika za oklope.

Obrnuto, OU se koristi takodje za municiju koja probija tenkovske oklope i bunkerske zidove. Moderna OU-municija može da probije oklop debljine i do jednog metra. Pri tom dejstvu pored visoke gustine OU, u igru ulazi jedna naročita osobina metalnog urana – pri kontaktu sa kiseonikom iz vazduha počinje veoma brzo da gori.

Sve dotle dok je uranska municija u magacinima ona sprečava dejstvo OU. Ali, pri udaru u cilj fragmenti municije se pretvaraju u plamen, što dovodi do razarujećeg dejstva ove municije, pre svega kod oklopnih ciljeva.

Sitna uranska prašina je ekstremno zapaljiva

Pri udaru u jedan tvrdi cilj raspršava se veoma mnogo urana u sitne čestice – izmedju 10 i 30 procenata, u ekstremnim slučajevima do 70% uranovih jezgara biva pretvoreno u prah u unutrašnjosti jednog oklopa. Te čestice se tada u dodiru sa vazduhom zapale, što uglavnom dovodi do požara u skladištu municije na vozilu.

Da Vas podsetimo:  Glasači SNS i SzS kažu da glasaju za one koji poštuju zakon

Naročito ove sitne čestice uran-oksida iz ostatka OU-municije čine zdravstvene probleme i probleme po okolinu. Jer, kao što je rečeno osiromašeni uran (OU) je radioaktivan. Recimo da radioaktivnost OU čini oko 40% od radioaktivnosti prirodnog urana (gde je koncentracija U-235 nekoliko puta veća nego u OU, prim.prev.), jer se U-238 raspada 6 puta sporije nego U-235.

Uran je jak emiter alfa-zraka, jer prilikom radioaktivnog raspada emituje relativno velika (naelektrisana) helijumova atomska jezgra. Alfa-zraci bivaju zaustavljeni već u gornjim slojevima kože, tj. oni mogu naneti štetu tek kada materijal koji zrači (čestice OU- prim.prev.) dospe unutar tela – otprilike kada udju sitne čestice urana, ili preko rana dospevaju direktno u krvotok. Kada jednom udju u telo alfa-zraci postaju veoma opasni.

Radioaktivnost urana nije najveći problem

Medjutim, veći potencijal za oštećenje organizma od radioaktivnosti ima otrovnost (virulencija) urana. Nezavisno od toga da li je uran osiromašen ili nije on je takozvani teški metal – i kao takav isto tako otrovan kao olovo, kadmium ili živa. Koliko su otrovna uranova jedinjenja zavisi od njihove rastvorljivosti.

Teško rastvorljivi oksidi su manje štetni, jer oni moraju prvo da dospeju u telo a zatim do odredjenih receptora (oksidi su nalik ključu a receptor bravi – „svaki ključ ima svoju bravu,“ prim.prev.). Druga je stvar sa lako-rastvorljivim uranovim-solima, jer one brzo dospevaju u krvotok i rasporedjuju se po celom telu.

Kada je OU-municija raspršena (pulverizovana), tako lako-rastvorljiva jedinjenja kao prvo ne igraju ulogu. Kada taj prah dospe u zemlju i kada u novo-nastalim mineralima bivaju isprani, stvaraju izmedju ostalog u vodi lako rastvorljiva uranova jedinjenja.

Ova dospevaju u podzemne vode i mogu biti unesena u biljke. Osim toga na nadjubrenoj zemlji nastaju uranove soli, koje su isto tako lako rastvorljive i preko biljaka dospevaju u lanac ishrane.

Takodje i teško-rastvorljivi oksidi su se dokazali mobilnijim nego što su istraživači pretpostavljali. Naučnici iz Helmholz-Centra Drezden-Rozendorf dokazali su već 2013, da ne rastvorljive i ne problematične uranove soli mogu da se lebdeći rasprostiru kroz vodu u zemlji. Drugi put širenja praha uran-oksida je vazduh – podignu se u vazduh i kada se udahnu i dospevaju u pluća.

Uranove soli oštećuju bubrege

Koja oštećenja proizvodi uran u telu saznalo se iz eksperimenata na životinjama. Kod ovih su konstatovana oštećenja bubrega, jer sve što se izlučuje iz tela ide preko bubrega. Pošto su otrovne, lako rastvorljive uranske soli takodje oštećuju jetru, pluća, one su takodje i nervni otrovi a mogu da izazovu i bolesti imunog sistema.

Naprimer, dospe li uran u koštani supstancu tada po nekim studijama uranova radioaktivnost oštećuje koštanu srž. Pri višim dozama utvredjena su oštećenja jetre, centralnog nervnog i imunog sistema.

Lekari koji se bave zračenjem nisu mogli do sada da nedvosmisleno uspostave neku
nit izmedju istraživanja na životinjama i epidemiološkim studijama kod ljudi. Pre upotrebe OU-municije je problem uranovog dejstva bio tematiziran u vezi rudara i radnika u preradjivackim postrojenjima, kao i kod stanovništva u okolini ovih fabrika.

U tom smislu po čuvenju je postalo poznato postrojenje za preradu urana u američkom mestu Colonie. U ovom predgradju Njujorkškog grada Albani imala je Nacionalna industrija olova, u periodu 1958-1984, pogon za preradu urana, gde je osiromašeni uran-fluorid pretvaran u metal i izmedju ostalog preradjivan u OU-projektile.

Da Vas podsetimo:  Zemlje bez mozgova, zemlje bez budućnosti

Krajem 70-ih godina bilo je izmereno jako opterećenje sa OU a 1984 je postrojenje konačno ugašeno i podržavljeno. Počevši od 1984 inženjerske jedinice Američke armije saniraju te terene.

Pre svega radna snaga, ali takodje i susedi te fabrike, bili su duže vreme izloženi visokim dozama OU-osiromašenog teškog metala. Medjutim, gledano statistički stope oboljenja od raka ili oštećenja bubrega, saglsno publikacijama, nisu upadljivo više nego u normalnoj populaciji.

U drugom Golfskom ratu 1991 godine upotrebljavaju USA i Velika Britanija veliku količinu OU-municije, da bi razbili invazionu armiju Sadama Huseina. Po podacima UN-Programa za zastitu prirodne okoline bilo je tada ispaljeno 300 tona osiromašenog urana, od čega jedan značajan udeo ostaje i dalje u peščanoj pustinji izmedju Saudijske-Arabije, Kuvajta i Iraka.

Po podacima Unep-a NATO trupe su ispalile približno 10 do 15 tona urana pri dejstvima na Balkanu (misli se na Srbiju, prim.prev.) a takodje i ovde se veliki deo zadržao u (prirodnom) okruženju.

Treći Golfski rat, koji je 2003 doveo do pada Sadama Huseina, bio je treći konflikt, pri kome je OU-municija dokazano upotrebljena. Do sada je samo engleska vlada dala do znanja, koliko su urana upotrebile njihove trupe: 1,9 tona. Američko ministarstvo odbrane se po tom pitanju drži uzdržano.

Uran i sindrom Golfskog rata

Posle ova tri sukoba naučnici su istraživali kod vojnika, koji su učestvovali u ratnim dejstvima, moguće posledice korišćenja OU. Kod veterana drugog Golfskog rata nije se potvrdila sumnja o sprezi urana sa sindromom Golfskog rata a takodje i broj različitih vrsta raka nije se povećao.

Godine 2000 bila je alarmirana Italijanska vojska preko niza poruka, da se kod italijanskih vojnika, Balkan-veterana, pojavilo veći broj različitih vrsta raka. Naročito je upadljivo bilo udvostručenje slučaja Hodgkin-Lymphon (limfne žlezde) bolesti, jednog zloćudnog raka limfnih zlezda.

Armijski medicinski istraživački centar u Rimu pregledao je potom vojnike, koji su bili u sastavu mirovnih misija u Bosni i na Kosovu sve do 2003 kada je njihova misija završena.

Izmedju 1996 i 2007 bilo je oko 58.000 italijanskih vojnika angažovano na Balkanu. 2011 godine izvestili su lekari Armijskog istrazivačkog centra da nije mogla biti dokazana nikakva upadljiva povezanost. Udvostručenje slučajeva raka tipa Hočkin-Lymphom, koje je konstantovano 2000 godine, u kasnijim godinama nije se ponovilo, tako da su istraživači tu pojavu okarakterisali kao „verovatna slučajnost“.

Što se tiče studija o civilnom stanovništvu u bivšim ratnim oblastima njih ima veoma malo, koje su od strane eksperata, kao naprimer UN-komitet za zaštitu od zračenja (UNSCEAR), označene da su oskudne i da se otuda ne mogu smatrati značajnim. Da li će se nešto promeniti na tom planu, ostaje da se još vidi.

Mnogi metodološki nedostaci su posledica ne postojanja kontrolnih grupa, oskudnih standarda istraživanja i drugih statističkih zahteva, koji se godinama kasnije ne mogu ispraviti. Bez obzira na sve, Kritično lekarsko udruženje IPPNW zahteva hitnu zabranu OU-municije kao i sveobuhvatnu podršku državama, na čijim teritorijama je korišćena OU-municija.

Dagmar Röhrlich, originalno objavljeno u Welt digital Zeitung, TV

S nemačkog preveo:
Miodrag Kulić, Nemačka

1 KOMENTAR

  1. Цео чланак је у стилу „прича се да је мало је смртоносан, али није званично потврђено“. Кога аутор фарба? У Албани је био испуштен осиромашени уранијум у форми у којој се користи за производњу, дакле са много крупнијим честицама и другачијом хемијском структуром од ОУ праха насталог при експлозији пријектила, који се при том кристалише у керамични (углавном) уранијум диоксид. Испуштена количина се процењује на око 0,4кг месечно, што би по токсичности могло да се пореди са стотинама пута мањом количином експлозивног ЕУ, дакле представља врло низак ниво контаминације. Италијански војници се нису само поразбољевали, него су у великом броју умрли: од око 3000 који су служили у Ираку умрло је 109 (Italian Military Health Observatory 2004), од оних на Балкану 45 је умрло и 515 оболело од рака. Нормално је да се стопа смањила, јер више нису били слати у контаминиране зоне. Зашто аутор не пита америчког војног контрактора (Doug Rokke) који је, грешком без заштитне опреме, радио на чишћењу од ОУ контаминације у првом заливском рату, о његових 30 умрлих људи, и већини осталих, укључујући њега, са озбиљним здравственим проблемима (реактивно обољење дисајних путева, неуролошка оштећења, оштећење бубрега…) после тога? Аутор ни штапом не дотиче врло доказане и присутне мутагене ефекте на фетусе у мајчиној утроби, приватни извештај британске агенције (UK Atomic Energy Authority) са проценом додатних смрти од ОУ контаминације после првог заливског рата 1991. од око 500,000 (дакле много више са неколико пута више ОУ муниције употребљене током другог рата 2003.) итд итд. Све у свему, јадан покушај да се минимализује злочин употребе ОУ од стране НАТО-а под плаштом „објективности“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime