Na ulasku u restoran tik iznad naših glava bila su tri balona: “jedinica”, “petica” i “nula”. Pravilno postavljeni, oni su činili brojku 150, a ona – ta brojka je bila razlog okupljanja. Dvojica kumova slavila su zajednički 150. rođendan. Jedan od njih je za tu priliku prevalio put od Toronta do Beograda i već sutradan se vratio nazad.
O njihovom prijateljstvu bi mogao da se snimi film. Rođeni su pre 75 godina, istog dana, meseca i godine, jedan u Beogradu a drugi u Kanadi. Slučaj je hteo da su upisani u istu osnovnu školu, bili su u istom razredu, u dnevniku jedan do drugog. I od tada su nerazdvojni, a i okumili su se. Đaja i Đale, tako ih prijatelji zovu.
Zajedno su proslavili i “stoti” zajednički rođendan. Poslastičari koji su pravili tortu htelu su da vide ko je dočekao “stotku” jer takvu porudžbinu do tada nisu imali. Za “stopedeseti” već su znali o čemu se radi.
Gosti ove male svečanosti prošlog vikenda u Beogradu imali su priliku da se greju na prijateljstvu, da osete kako se poštuje kumstvo, da čuju s koliko emocija, poštovanja i ljubavi Đaja i Đale govore jedan o drugom. I njihove supruge. I deca. Oni su kao porodica, pa i više od toga.
Mogli su gosti da čuju i koga su devojčice više volele i ko je imao više ploča, ko je bio veća faca u gradu. I da su se obojica oženili mlađim ženamaJ. I ko je šta crtao u osnovnoj školi. I to crtanje im je (roditelji obratite pažnju šta vaša deca “žvrljaju”) na neki način odredilo budućnost. Đaja koji je crtao “sve” kasnije je i u životu radio mnogo toga. I sada je višestran. A Đale, on je samo crtao lepe kuće i sada to radi. Arhitekta celog života.
O njihovim životima i pojedinačno bi se mogli ispisati feljtoni, a bili su i sada su uspešni i ovde i u inostranstvu. Nisu podnosili sputavanja i ucene, Đaja je baš zbog ucena sredinom devedesetih napustio Beograd i vratio se u rodnu Kanadu.
I mi, njihovi gosti nismo krili zadovoljstvo što smo deo ove priče. Kao da smo i mi zaslužni što su oni takvi – šmekeri! A, nismo. Ali stekao sam utisak da smo svi to veče učvrstili ili obnovili lekciju o prijateljstvu. Da smo to veče postali (ako je to moguće) malo bolji.
Priča o Dorćolcima Đaji i Đaletu se razume na svim jezicima i u svim delovima planete. Samo što se ovakve priče ređe vide i čuju. Moralno posrnula Srbija više voli naslove: “Prodao kumov stan pa nestao”, “Ubijen vođa klana, žena pobegla sa kumom”, “Kumovi pocepali stranku i razmenjuju uvrede”…
Pravo prijateljstvo je recept za sreću. Danas kada se sve meri interesom a prijateljstva traju koliko i treptaj, vrlo je važno isticati ovakve i slične primere. Čuvajte i stvarajte prijatelje, baš kao Đaja i Đale. Bravo Majstori!
Milenko Vasović
Izvor: BIZLife
