Nađem pre par dana letak u sandučetu sa velikom Putinovom glavom, natakarenom na nešto što se ispostavlja da je izvesna Južna Republika. To je, ljudi moji, od Srbije otcepljena teritorija Južne Srbije. Na njenom vrhu fotošopom namontirana Putinova glava, jer bi on tu, izgleda, bio glavni. Pa kaže ovako letak: “Hoćemo ruske baze!“
Genijalno!Kako se ranije nismo toga setili!
Od tad u meni zri odluka i vizija puta kojim treba svi da idemo dalje. Da pređem na stvar.
Ja, Jelena Marković, dajem svoju dnevnu sobu na raspolaganje Majčici Rusiji – neka načini bazu, postavlja rakete, makete, makete raketa, al’ zahtevam sledeće:
– Da mi se pruži autonomija u odnosu na Srbiju, Grad Niš i Opštinu Medijana i da me priznaju za Autonomnu Kraljevinu Jelenu.
– Vojnici-baćuške da ne dižu noge na stočić i da operu sudove posle jela. Daljinski od TV-a da stoji kod mene.
– Održavaću diplomatske odnose sa suprugom (iako je pro-zapadno orijentisan, profesor engleskog, a sumnjam da je i njihov špijun), kao i sa sinom jedincem (nesvrstan, ali ne zadugo!), koji mogu da raspolažu svojim državicama (spavaćom i dečijom sobom), dok god sarađuju sa mnom i sa Vladom (Putinom).
Dosta je bilo!
Država, to sam ja!
Čitaćete već u istorijskim udžbenicima kako sam se munjevitom brzinom izborila za sve ovo, bio je to diplomatski blickrig kakav novija istorija ne pamti. Neverovatno kako je bilo lako dogovoriti se sa Rusima, ne udaraju čežnju kao EU, ne zakeraju, nego odmah prelaze na konkretno izvršavanje.
U pola četiri popodne sam shvatila da mi je kao državi (tj, meni) neophodan izlaz na kupatilo i pristup WC šolji.
Zauzeto!
Poručila sam uzurpatoru i provokatoru suprugu da su mu Sergej i Fjodor rekli da požuri i po kratkom postupku oslobodi kupatilo! Neka bude svestan da je u njega uperen projektil Zemlja – Zemlja i da je odbrojavanje počelo.
Zapadne sile su se nakon toga mučki povukle iz kupatila, opljačkavši sve zalihe toalet-papira, ali je ljuta diplomatska bitka za WC-šolju izvojevana.
Kako je dan odmicao, krenulo je nešto da me tišti…
Naizgled, sve je bilo u redu. Predveče su momci baćuške svirali povečerje i očistili puške, dok sam im ispržila prženice, pogledali smo zajedno Slagalicu, Fjodor je razbio asocijacije, a pošto je Sergeju bio rođendan, dobili su izlazak u grad. Sedim ja tako sama u sobi , jer sam i sa onim velikim i sa malim provokatorom, kojeg sam rodila da me izda (usred invazije mu se prikakilo, pazi, bogati!) prekinula diplomatske odnose. Suštinski, to znači da im više ne kuvam i ne perem, dok se ne dogovorimo oko prevlake ulazna vrata – predsoblje – kuhinja.
Dakle, sedim ja tako u sobi, kad poče da me žiga levi bubreg. Probada! Odmah sam prozrela njegovu podlu nameru!
A, tako znači! Hoćeš, đubre jedno, da se otcepiš i prodaš trulom Zapadu, da te tamo nosi Džon! Baš će da ih usreći,ma odavno je meni tačno tu kamen spoticanja! Hoće i on američku bazu, kaže, ima pravo, i dosta je trpeo moju diktaturu i što ga pojim običnom česmovačom! Izdajnike da trpim ne mogu, od sutra se držimo zajedno desni bubreg i ja. Kupiću mu flašu Rose ili Prolom vode, moram sad da mu se šlihtam.
Braćo Srbi, dalji put ja jasno vidim! Da se raspadnemo i mi na autonomne delove, pa neka zasebno trule! Da amputiramo sve što malo poboljeva, a? Dva smo oka u glavi zavadili, šta je to za nas? Da se podelimo na ćelijskom nivou, a gde zeza mitohondrija, i nju da isteramo.
Ko je to tamo rekao “Samo sloga Srbina spasava“?
Mozak?! Dršte provokatora!!!
I da se likvidira po kratkom postupku!
Jelena B. Marković
gradjanin.rs
