Dajte demagozima šansu!

0
550

ruza_cirkovicŠTA JE REFORMA U SRBIJI: Šta je to reforma u Srbiji zna svako i o tome isto misle svi – od onih najbednijih do onih najbogatijih, a pogotovo su s tim načisto kreatori javnog mnenja, recimo, čast izuzecima, po pravilu bedno plaćeni novinari.

Reforma najpre mora da boli. Ali nekog drugog. Kad se kaže reforma u Srbiji iz prve se misli, a da nema nikoga ko bi to smeo da ospori, na otpuštanje stalno zaposlenih, po mogućstvu bez otpremnine i izgleda na novo zaposlenje. I zapošljavanje najradije kao volontera, a ko se baš u nekoj prilici pobuni i već u sledećoj neprilici ne dobije šut-kartu, onda zapošljavanje po ugovoru o delu, ili na određeno vreme uz bednu platu koja se većim delom isplaćuje na ruke.

Kad se kaže reforma u Srbiji onda se iz prve misli na otpuštanje jednih, a zapošljavanje drugih radnika uz izdašne državne subvencije. Kad se kaže reforma u Srbiji onda se misli na rastegljivo radno vreme i još rastegljivije radne uslove. Kad se kaže reforma u Srbiji, penzioneri se ne moraju ni pominjati, oni se kao teret i žrtveno jagnje svih reformiskih zahvata, a naročito onih kojih neće biti, podrazumevaju. Kad se kaže reforma u Srbiji onda se misli na ekonomiste koji zarađuju na strategijama koje niko nikad nije ni pročitao, pa ni oni sami, pošto ih oni sami nisu ni napisali, nego samo potpisali. I naplatili. Kad se kaže reforme, onda se misli na brojne projekte za poboljšanje kapaciteta državne uprave koji se finansiraju iz međunarodnih kasa široke ruke, a na kojima državni službenici ne mogu da rade jer imaju sukob interesa, ali ima ko može – bratska podela se podrazumeva.

Kad se kaže reforma u Srbiji odmah se misli na sigurne kuće – jer Srbija je reformisana: svaki dan se brižljivo neguju uslovi da žene budu masovno prebijane u prisustvu dece, a onda se reformski skupljaju pare za izgradnju sigurnih kuća u koje će biti smeštene prebijene žene i deca sa posledicama za ceo život. Reforme su proces koji traje, i prebijanje žena je u Srbiji proces koji traje.

Kad se kaže reforma u Srbiji misli se na decu sa retkim bolestima za koje para nema, i na majke nesrećne dece za koje pomoći nema. Njih zbrinuti to bi bio mnogo veći trošak nego odrapiti narodne poslanike koji žive kao bubreg u loju. Od svoje plate. Da budemo reformski pošteni. O reformama u Srbiji najčešće, i najoštrije, govore oni koji hleba ne bi imali da jedu da su ga firme u kojima su radili zaradjivale na liberalnom tržištu za koji se oni zalažu.

ŠTA JE DEMAGOGIJA U SRBIJI: Šta je demagogija u Srbiji znaju samo političari koji žive od plate, a letuju u hotelu Danijeli na Grand kanalu, ili su im višemetarske jahte kupili tastovi očarani izborom svojih kćeri. I novinari koji takođe žive od svoje plate, ali se nadaju boljoj, recimo savetničkoj ili ambasadorskoj. Niko drugi pojma nema šta je to demagogija. Ali izgleda da je demagogija govoriti o svemu napred navedenom.

Demagogija bi bilo i da je, šatro zaštitnica ravnopravnosti polova, a u stvari lobistkinja jedne grupe sa dobrim političkim i finansijskim osloncem, Nevena Petrušić prozborila koju povodom imenovanja međunarodnog seksualnog siledžije Dominik Stros Kana za savetnika naše vlade. Ako je Stros Kan veliki ekonomski stručnjak na Vladi je da tu njegovu stručnost unajmi, ali ako je gospodin Stros Kan seksualni siledžija na gospođi Petrušić je da se od toga ogradi. Ali žene su slabo zastupljene u politici, a još slabije im je učešće u nacionalnom i internacionalnom bogatstvu, a o deci tek da se i ne govori, tako da se ove verbalne demonstracije neslaganja, pardon demagogije, ne bi setio niko, da je se nisu setile Žene u crnom. Pa i one sa malim zakašnjenjem.

Demagogija bi bilo, a ni Evropski sud za ljudska prava se ne bi složio, ako biste tražili najoštrije kazne za siledžije koji prebijaju žene u prisustvu dece umesto što okolo tražite milostinju za te jadne žrtve. Demagogija, ili još nešto gore, bi bilo, a ni Evropska komisija se ne bi složila, ako biste primetili da parole „Srbe na vrbe“ nisu jezičko nego pitanje elementarnog ljudskog prava na bezbedan život. Demagogija bi bilo ako biste se složili sa tvrdnjom da državnih službenika ima previše, pa iz toga izveli zaključak u skladu sa liberalnom ekonomijom, da ono čega ima previše ne može ni da ima platu od 100.000 dinara. Ili, ako biste tražili da zaposleni recimo u Komisiji za hartije od vrednosti i Komisiji za zaštitu konkurencije, podnesu izveštaj o tome šta su, iz dana u dan, radili prethodna tri meseca i za koje pare. Muka mi je od licemernih reformista, oni su nas dovde doveli. Za velike pare. Dajte demagozima šansu!

Ruža Ćirković

izvor: Danas

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime