Damoklov mač kontrašerpovanja

Umesto da se, iz protivustavnog stanja, u koje se, inadžijski, sam upleo raspisujući izbore u trenutku kada je koronavirus već uveliko bio u Srbiji, pokuša izvući na jedini, zakonski moguć, način (odlaganjem izbora za posle leta i pandemije, uz svepolitički i opštegrađanski konsenzus), Vrhovnik srpski i cele Srbije bez Kosova i Metohije posegnuo je za Damoklovim mačem od koga su, politički, neki pre njega već „izginuli“.

Uz horsko sasluženje i udvoričko pojanje pretorijanskih ulizica oko sebe, sve je izvesnije (u ponedeljak, posle razgovora sa tzv. konstruktivnom opozicijom znaće se i definitivno) da Vrhovnik „kani pobijediti“ po svaku cenu, a da bi to uspeo, „ne smije izgubiti“, iako član 27. Zakona o izboru narodnih poslanika propisuje da se izbori za poslanike „održavaju najkasnije 30 dana pre isteka mandata poslanika kojima ističe mandat“ (to „pada“ 3. juna), što bi značilo da je 3. maj (bio) taj poslednji zakonski rok za održavanje izbora.

A šta su ulizice, inače, značile u novijoj političkoj istoriji Srbije i sudbinama nekih bivših ovdašnjih voždova, dve digresije.

Jedna, da ne budem lažno skroman, moja („Udvorice“, tekst u „Blicu“, 5-6.10.1996): „A kad sadašnji predsednik Srbije jednom ode sa vlasti, sasvim sam siguran da će ovi poltroni (narod ih, da ne nabrajamo one vulgarne atriute, zove i: ulicice,uvlakači, udvorice…) ponuditi svoje usluge i Miloševićevom nasledniku.“

Druga, iz autobiografije „Bilo je to ovako“ (izdavač „Večernje novosti“) prof. Mirjane Marković koja je, u poglavlju „Nikad više“, ovako opisala prve dane posle 5. oktobra 2000: „… počela sam da dobijam ostavke. Pisane, i poneku usmenu. Bile su nežne i glupe. … Dojučerašnji ministri su se odjednom opasno razboleli, donedavni rektori i dekani takođe su odjednom imali potrebu da se posvete porodici i deci koja su imala 25 godina, kao da je do tada nisu imali, direktori koje je nova vlast smenila su nameravali da se stručno usavršavaju, odu na selo, ženili sinove i udavali kćerke, popravljali zube, putovali na mesec dana u inostranstvo i tako dalje… bila je to galerija nedoličnih izgovora. Većina tih (pisanih) ostavki nije imala oči dovoljno izdržljive da se sretnu s mojim. Potrošile su tu izdržljivost dok su me svojevremeno gledali nudeći mi se za ministre, poslanike, direktore, diplomate… Taj stampedo je trajao mesecima…“

A, onda je išlo ređanje imena i prezimena najvećih poltrona (verujte mi na reč, sve oni koji su najbeskrupuloznije i najglasnije, sve kao braneći bračni par, vređali i diskvalifikovali tadašnju opoziciju) porodice Milošević iz vremena njihove moći, koji su, počev od 7. oktobra 2000, počeli da spuštaju telefon Miri i Slobi ili se razbežali kao pacovi sa broda koji je tonuo.

Knjigu pokojne profesorke toplo preporučujem i mom poznaniku AV, da prekrati ovo vreme vanrednog stanja i kolektivne izolacije, baš zato što mi je Mira Marković, ovde, asocijacija i na nešto drugo – na 24. decembar 1996. i najpoznatiji KONTRAMITING u tri decenije srpskog višestranačja.

Pišem ovo u trenutku kada raspojasana naprednjačka većina u Narodnoj skupštini (formalno, fantomsko „Udruženje za zaštitu mladih putem društvenih mreža“!), umesto da sabira u front za bitku protiv aktuelnog „nevidljivog neprijatelja“, priziva KONTRAŠERPOVANjE, takozvani odgovor na OPOZICIONU BUKU, pod jezivo opasnim jurišničkim pozivom „Protiv onih koji su navijali za koronu protiv Srbije“!

Bio sam mlad izveštač, onomad slobodne, „Borbe“ sa devetomartovskih demonstracija 1991, kada je ondašnji ministar industrije u Es-pe-esovoj vladi Dušan Matković, sa Miloševićevog KONTRAMITINGA na Ušću, pozvao roditelje da krenu na sopstvenu decu koja su mitingovala na Terazijama. Roditelji ga, tada, na sreću nisu poslušali.

Sa iskustvom tih događaja iz 1991, u najavi kontramitinga koje su dve stranke, Slobina i Mirina, organizovale 24. decembra 1996, pisao sam u dnevnom listu „Demokratija“ (22.12.1996): „Tamo gde se spajaju dve reke suočiće se, možda već u utorak (nadajmo se, samo oči u oči) dve Srbije. Ona što je pre sedam godina bila na Gazimestanu i na Ušću, pa pre pet godina opet na Ušću i koja još veruje onom koji tvrdi: „da je ujedinio Srbiju; da je sačuvao mir i slobodu srpskom narodu; da neće dozvoliti tuđinu da upravlja Srbijom; da jedino on ovu zemlju može povesti u 21. vek“… Nasuprot njoj je ista ona, malo proređena, Srbija sa Terazija ’91, politički šarolika, sa samo jednom vezivnom tačkom – zahtevom za promenama. Ta Srbija sumnja: da je benigni tumor kosovski odavno prešao u malignu fazu; da više od milion Srba ne samo da nije sačuvalo slobodu i mir, već je izgubilo i goli život i zemlju sa one strane Drine, a ovamo dobilo beskućništvo, apatridstvo, uglavnom poniženje; da je predsednik Srbije više od dve godine „ne konstruktivni i odlučni faktor mira na Balkanu“, već običan, pa još i ucenjeni vazal; da ova zemlja, pod ovom i ovakvom vlašću, od 21. veka može očekivati samo nove tenzije, produbljivanje siromaštva i demo-diktaturu…“

Ali, kako je to, 1996, izgledalo na KONTRAMITINGU, evo još malo, iz prve ruke, viđenja direktorke Jugoslovenske levice (JUL), čiji je portparol, u to doba, bio današnji ministar odbrane: „Rukovodstva obe partije počela su da se skupljaju već u 12 u prostorijama hotela „Moskva“. Kod nas su došli da se pozdravimo, vidimo i podelimo odlučnost da pobedimo nepravdu i izdaju, Nebojša Čović, koji je tada bio predsednik Skupštine grada Beograda i Branislav Ivković, koji je bio predsednik Gradskog odbora SPS-a. Pamtim njihova srećna i odlučna lica. Otišli su na ulicu. Tamo su već bili Aleksandar Vulin i Željko Mitrović, članovi rukovodstva JUL-a. I već su se sukobili sa demonstrantima. Vulin se vratio malo okrvavljen. Naš mladi pobunjenik protiv imperijalnog ropstva…“

Iako je bilo reči o brutalnoj demonstraciji sile, jer je kontramiting zakazan na istom mestu na koje su se, već mesec i po, svakog dana, slivale reke studenata i ostalih građana koji su protestovali protiv izborne krađe na lokalnim izborima – to nije smetalo tadašnjem premijeru Mirku Marjanoviću da zaključi kako su pristalice opozicije „kvislinzi koji će oni snositi odgovornost ako na ulicama Beograda dođe do sukoba“. Javna (medijska) kuća RTS je, sa lica mesta, iz cele Srbije „izveštavala“ o pripremama „slobodaraca“ koji kreću za Beograd, na taj, „Za Srbiju“ – „miting za zaštitu mira, slobode, dostojanstva, samostalnosti i nezavisnosti naše zemlje, miting podrške politici predsednika Slobodana Miloševića, podrške idealima mira, slobode, nezavisnosti“, sve sa porukom da „Srbijom nikada ne upravlja tuđinska ruka“!

Na ono kontramitingaško „ Slobo, mi te volimo“ i Miloševićev odaziv ljubavi „Volim i ja vas!“, kao odgovor – već za doček nove 1997, stotine hiljada Beograđana je bilo na ulicama, a jedna od glavnih poruka postala je: „Buka je u modi!“

Nama koji pamtimo 1989. u Rumuniji (sećam se, direktan TV prenos tamošnje revolucije gledao sam u prostorijama „Politike“, u kojoj sam tada radio), prva asocijacija na KOTRAMITING je onaj, daleko bilo, Čaušeskuov koji je označio i kraj rumunskog samodršca. Sve se ispodogađalo u samo devet dana: od 16. decembra kada su otpočele prve demonstracije protiv Kondukatora (vođe) u Temišvaru do monstruozne presude „Prekog suda“ i surove egzekucije bračnog para Čaušesku, na Božić, 25. decembra.

Za Kondukatora se tvrdilo da je živeo u nekom svom paralelnom svetu, imaginarujumu koji je plasirala njegova državna televizija, a koji nije imao veze sa stvarnim teškim životom Rumuna. Samo mesec dana pre pada, Čaušesku je, skoro aklamativno, reizabran za šefa tamošnje komunističke partie. Kontramiting u Bukureštu 21. decembra započeo je aplauzima, nastavljen zvižducima, a okončan haosom i prekidom „lajv“ prenosa „mitinga podrške“.

Od prošloga proleća, baš u ovo vreme, na protestne skupove ovdašnje opozicije (ko se još seća „Borkove krvave košulje“ iz novembra 2018) Es-en-es je, kroz paradržavnu kampanju „Budućnost Srbije“, vodio apsolutnu KONTRAKAMPANjU, uz nepristojno kopiranje  svih akcija opozicije, sve pokušavaući da tako natkrili i zakloni oporbene aktivnosti, i onemogući narod da vidi šta opozicija, zapravo, zahteva. Podsećanja radi, na, navodno pouzdanu, „dojavu“ da bi poslanici opozicije mogli da uđu u zdanje Narodne skupštine i tamo se zabarikadiraju, napredni poslanici i odbornici širom Srbije su, jednog popodneva, skoro sinhronizovano ušli u prostorije mnogih lokalnih skupština kako bi iskazali „protest i neslaganje sa onim što radi opozicija“, najavljujući i štrajk glađu! Sve to, kao ozbiljno upozorenje opozicionim zastupnicima da im slučajno „ne padne na pamet“ da upadnu u svoj parlament. A čak je i onaj bivši portarol JUL-a, ovaj put u roli ministra odbrane u vladi Vrhovnikove Bildeberg Tajnice, najavio samožrtvovanje i „tomislavovanje“, tj. samoizgladnjivanje protiv opozicije!? Važno je napomenuti da su naprednjačka kontrakampanja i kontramitinzi, sve pod firmom državne kampanje, otpočeli upravo onog momenta kada su se omasovili protesti „Jedan od pet miliona“.

Da će, iz sebičnih i inadžijskih razloga, brzinski započeta, pa iz razloga više sile, prekinuta izborna kampanja, biti samo nastavak diskvalifikacije i diskreditacije, pre svega, „Bojkot opozicije“, dalo se naslutiti i iz nepristojno nadenutog imena Vrhovnikovoj listi – „AV – za našu decu“. Događaji koji su usledili samo su je delimično korigovali, pa je kampanja, od dana uvođenja vanrednog stanja, umesto u pravcu stvaranja kulta „Oca sve naše dece“, preusmerena u izgradnju kulta „Najdražeg sina i unuka nacije“ (o čemu sam pisao u tekstu „Okolo dođoh, vođo, potokom topovskom rovu“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Zasedanje parlamenta sazvano radi potvrđivanja protivustavnog (uz zaobilaženje parlamenta) uvođenja vanrednog stanja odlukog trojca iz najvišeg rukovodstva „Deteta koje je poraslo, osamostalilo se“ (citat: Njegova eks Ekselencija), dakle, Es-en-esa, elem, Vrhovnika, Vrhovnikove Bildeberg Tajnice i Naše Maje, dokaz je da će Vrhovništvo, čak i u pogledu održavanja izbora, nastaviti da krši Ustav. Jer, niti će izbori biti održani najkasnije do 3. juna, kako bi moralo da bude po Ustavu, niti je, za njihovo eventualno odlaganje na jesen, pomoću nekog leks specijalisa, zatražen oštedruštveni, opštepolitički i opštegrađanski konsezus.

A zašto Damoklov mač? Pa, i onaj dvorjanin cara Dionizija je bio običan hvalisavac i zavidnik, ali i poltron koji je koristio svaku šansu da bi pohvalio veliku sreću i moć svoga cara. Baš kao što to čine i ovi oko našeg Vrhovnika koji bi da zamene mesto sa Nezamenjivim. Zaboravljajući da je svaka vlast, a pogotovo ona koja nastaje i opstaje ušančena u rovova prema dobrom delu svog naroda, nesigurna i da joj visi onaj „oštri mač obešen o jednu jedinu konjsku dlaku“. A tu tanku nit, ne reči li Dionizije, svakoga trena nemo mođe da prereže: „neko od mojih savetnika koji se osilio“, „neko od onih koji  zavidi“ ili, možda, „ja sam, ako bih učinio nešto nesmotreno“.

Odgovarajući na opozicionu „Buku protiv diktature“, Vrhovnik se, naoružavanjem paranavijačkih i stranačkih „trupa“, za sada, pirotehnikom i moćnim ozvučenjem, oficijelno predstavio (a najbučniji vučićodi to, do zapete, verno preneli plebsu) kao vođa „pristojne Srbije“ i komandant KONTRAPROTESTA.

A sve je moglo da prođe bez ikakvih problema samo da je, umesto samopodilaženja, zbrzavanja 4. marta i izvođenja 140 hiljada svoih simpatizera da čoporativno daju potpise „Za našu decu“, prihvatio zahtev zdravog razuma,. Jer, da je odista želeo da „Bojkot opoziciju“ izvede na izbore, on bi to poodavno uradio tako što bi dozvolio, kako-tako, normalne izborne uslove. I, vrlo verovatno, opet imao šansu da pobedi, ali i da se legitimiše kao demokrata, makar u pokušaju.

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com