Danas je dan pobede, i poraza jednako, i taman takav da baš na njega moram napisati slovo o pobedi ljudi i još jednoj izdaji neljudi na grudobranu čovečnosti!
Danas je pobedila Srbija, po ko zna koji put tako divna, blagoslovena i velika u svojoj beskrajnoj ljubavi kada se ljubavi od nje ište ponajviše!
Mala i mizerna u svojim podelama, a tako beskrajna i doslovno nebeska, evo se sa samim svodom miluje, kunem se, u jedinstvu da pomogne onome čemu jedino istinski vredi pomoći- deci, detetu, Teodori Vranješević, anđelu takvog osmeha da sunce ko šiparica navuče oblake na sebe posramljeno sjajem skupljim od vijeka, što vladika Rade napisa u jednoj od najlepših pesama od postanja…
Anđelica je obolela od leukemije, bolesti, Bogu hvala, ima leka!
Lečenje je preskupo, ili je, pak, život u Srbiji toliko jeftin da se pogađa đuture, na kilo, na dnevnicu i obrok eventualno…
No, Srbija se digla kao svaki put kada patnja dece vapi na sabornost- velika je i divna Srbija, rekoh!
Srbija se odazvali mobi srca i evo je, ko mirisne otkose, sakuplja novac za Teodorin osmeh doveka!
Srbija, znani i neznani, imućni i sirotinja, verujući i neverujući, jednako pod krstom, minaretom, Davidovom zvezdom, jednako ne verujući ni u šta od toga osim u ljudskot, a vera u ljudskost je vera u sve to…
Bog veruje u nas i ako neko ne veruje u njega, jer pomoći deci znači pomoći vekovima budućim!
Srbija se digla, narod, još jedared prebirajući svoje malo za dečije najveće!
Još jedared sms porukama, uz pomoć štapa i kanapa, srca i duše, znajući, nažalost, da od onih koji bi valjalo najpre da misle na Teodoru, na sve naše Teodore misle jedino na sebe. Samo su tada nesebični, darodavni, spremni da se odreknu svega što im pripada za sve što im ne pripada!
Zato i kažem ovo je jednako dan pobede koliko i poraza- pobedila je Srbija!
Oni koji se izdaju za voždove pobedili su sebe hrabro jurišajući na te grimase u ogledalu…
Oni danas slave Dan pobede verujući da ih ne čeka noć poraza kad jastuk pozove na ispovest.
Na mobu srca odazvalo se vascelo mučeno Srblje širom prevsetog Kosova i Metohije uporno pokušavajući…
Uporno pokušavajući da slanjem poruke ne prizna ono što voždovi jesu ali kukavički, bezvredne seni ljudske- ćute!
Verujte mi, ne znam više ni broja prijatelja s Kosmeta svetog koji su me pozvali i bezmalo plačnim glasom upitali: „A, zašto mi ne možemo da pošaljemo poruku, uporno pokušavamo, ali..?“
Zato što ste predati i prodati, voljeni moji! Zato što samo na slovu srpski operater postoji, radeći po zakonima nečega što nikada, osim u judskim pregovorima i dogovorima, ne može biti država!
Zato što ste za njih sada inostranstvo, „geografska regija“ mada se kunu da nikada Kosovo priznati neće, što fakat i ne moraju- jer zašto priznati nešto čega si se odrekao?!
No, i bez jedne vaše poruke sve su vaše poruke stigle do malene anđelice, verujte!
I ne, ne sumnjan da će pobediti, da će s onim istim osmehom stati pred Dečane, Devič, Gorioč, Samodrežu, Banjsku, Pećku patrijaršiju, Budisavu, Svete Arhangele, Bogorodicu Ljevišku…na obale Ibra, Drima, Bistrice, Sitnice, Laba…na Gazimestan da natera sunce da se posrami i navuče oblake na sebe…
Živeće Teodora, dabome da hoće! Veća je anđelica od svojih devet godina- uzrasla je u čitavu Srbiju, a Srbija baš onakva kakvu su nam je preci ostavili za potomke- veličanstvena, ponosna, prkosna, mila, mirisna tamjanom, zovom mujezina, čitanjem rabina…
Evo se miluje sa samim svodom, udovica i nevesta, pesma i tužbalica, plodna i grobna…
Svakojaka, ali večna u svoj slavi, ljubavi i milosti!
Danas je pobedila kao toliko puta do sada!
Ovi što slave pobedu ne znajući da pobediti znači satrti nečoveka u sebi…neka dograbe nešto oblaka pre sunca…
Izborićemo se za našu decu i bez vas, vi veliki pobednici- poraza, ali šta će te vi, siraci tužni, kad noć ogluvi, jastuk pozove na ispovest a nikog da za vas pošalje sms poruku savesti..?
Mihailo Medenica
www.dvaujedan.wordpress.com
