Čuli ste ili pročitali neke mitove? Mit ( grč. mythos (μῦθος) = priča) predstavlja najčešće neverodostojne priče (prenošene usmenim predanjima) nastale u raznim kulturnim područjima širom sveta koje govore o poreklu i nastanku čoveka, naroda, i drugih živih bića, bogova i heroja kulture, kao i nastanka civilizacije i celokupnog svemira.
Sada kada imamo definiciju reči mit, moramo se zapitati zbog čega političari regiona sve više koriste tu reč za evidentirane događaje, pismeno i medijski zabeležene nastale usled društveno-političkih zbivanja, a ne usmeno prenošene sa kolena na koleno uz gusle ili skupove podrške političarima?
Raspadom SFRJ u svim bivšim republikama su oživele razne istinite, poluistinite i mitske nacionalističke priče koje su dovele do toga da se nekadašnja zajednica bratstva & jedinstva okupa u krvi dojučerašnjih sunarodnika, a isto se nastavilo i na Kosovu i Metohiji u godinama koje su došle.
To je bio period 90-tih godina prošlog veka ili kako ih Aleksandar Vučić nekada naziva „mračna vremena“ (verovatno zato što je delom tog perioda bio ministar informisanja koji je uveo praktično totalni medijski mrak. Zvuči poznato?)
Razbijači mitova
Istorija našeg regiona nam je više puta pokazala da je pišu pobednici ili bar saradnici nevidljivoga sveprisutnog okupatora zvanog procenat iliti tal.
S obzirom na to da Diskaveri kanal razmatra izmene u serijalu Mitbasters (Razbijači mitova), mogli bi u ulozi novih voditelja – razbijača uskoro videti : Kolindu, Plenkovića, Vučića, Dačića, Bakira, Dodika, Tačija, Haradinaja i Đukanovića.
Znam da postava zvuči kao za „MILF gangbang“, ali gore navedeni imaju, podučeni talom i svojim političkim očevima, ekstremno iskustvo u razbijanju ekonomije & morala stanovništva država u kojima vladaju. Plus Diskaveri ne mora da brine zbog budžeta jer gore pomenuta ekipa već poseduje na privatnim računima deo budžeta svojih država, a i vole da se slikaju.
Zato je došlo vreme da razbijemo neke mitove uz pomoć činjenica, zdravog razuma i realnosti.
Mit 1: Svi narodi regiona teže ka Evropskoj uniji.
Istina: Narodi regiona su već imali SFRJ kao uniju koja će uvek biti više integrisana nego briselska tvorevina. Imali su kulturni i ekonomski prostor, komunizam u najkorektnijem obliku i nestranačku religiju, prava radnika, zdravstvo i obrazovanje. Sve je nestalo u krvi iz razloga ljudskih prava koja guše trenutne vlasti. Šta smo dobili osim nacionalističke mržnje?
Mit 2: Ako region ne sudi svojim zločincima, to će uraditi međunarodni sudovi.
Istina: Međunarodni sudovi su relativno pristrasni bazirano na činjenici sa čije su strane bile članice NATO-a u tom periodu, a što većinski odgovara političkim frakcijama koje vladaju još od bratoubilačkih ratova iz perioda raspada SFRJ. Po principu „Neko mora odgovarati ili biti oslobođen zarad provizornog balansa“ isti sudovi upravljaju raskolom na prostorima bivše Jugoslavije već decenijama podstičući pasivni nacionalizam koji od našeg nekada perspektivnog evropskog regiona stvara bure baruta.
Mit 3: Genocid u regionu je sprovođen isključivo u ratnim uslovima.
Istina: Genocid u regionu se sprovodi i dalje putem pasivnih metoda: ekonomska migracija stanovništva, privatizacija, liberalizacija, enormni podsticaji za strane investitore i omogućavanje istima da preuzmu tržište, kreiranje ekstremno bogatih pojedinaca bliskih vlastima tkz. tajkuna čije će dugove plaćati svi narodi i narodnosti bivše Jugoslavije bez obzira na nezavisnost, nasilno naseljavanje migranata od strane vlasti u države sa negativnim prirodnim priraštajem, promena demografije regiona isključivo uz pomoć kvinsliških političara koji su razjedinili nesavršenu ali relativno jaku zajednicu naroda i narodnosti.
Mit 4: Genocid & etničko čišćenje u regionu su počinjeni isključivo od strane vojnih i političkih lica koja su za to osuđena.
Istina: Genocid u regionu je počinjen onog trenutka kada su političari odlučili da svoje interese ne mogu sprovesti u mirnodopskim uslovima pa su samim tim poslali lica sa vojnom ili paramilitarnom odgovornošću da puste mašti na volju. Neki su bili maštovitiji tako što su masakrirali tela svojih sunarodnika da bi im čak i Džingis Kan pozavideo, a neki su pak imali više preduzetničkog duha da vrednost organa masakriranih komšija pretvore u lični finansijski podsticaj.
Epilog su godine rata između komšija, rodbine, sunarodnika i prijatelja koji su zamenili bratstvo & jedinstvo za bratoubistvo & judejstvo. Naravno svi u nadi da će živeti bolje. Svake godine se otkriva sve više žrtava koje služe političarima za dnevno-političko raskusuravanje. Jedini logičan zaključak je da su se narodi SFRJ & SRJ međusobno ubijali kako bi onima koji su vladali i vladaju bilo bolje.
Znači, genocid je počeo sa prvim ispaljenim metkom na svog sunarodnika bez obzira na nacionalnost, etničku i političku pripadnost. Pitam sve EX-YU državljane: Da li živite bolje nego kada smo bili ujedinjeni ili verujete svojim političarima da živite bolje ?
Mit 5: Sistem privatizacije javnih preduzeća je dobar za region.
Istina: Sa profitabilnog aspekta ni jedna privatizacija preduzeća u vlasništvu javnog sektora nije dobra za bilo koju državu. Kao prvo prodaje se po nerealno jevtinoj ceni preduzeće sazdano rukama, znojem i trudom radnika, ali obzirom da većina regionalnih političara nema dana radnog staža, nemaju ni osećaj da cene napor prosečnog čoveka koji im je potreban samo da bi glasao. Još od privatizacije pod palicom vlade Ante Markovića 1989 kada je preko 1.200 preduzeća SFRJ iz državnih prešlo u mešovite, započet je ekonomski genocid nad narodima regiona koji će se nastaviti sve dok nam je mentalitet takav kakav jeste. Zato političari konstantno skreću fokus naroda najčešće ružnim momentima iz istorije suseda koji služe kao svojevrsne distrakcije da narod ne bi potezao pitanja privatizacija koja su ekvivalentno porodica zavila u crno kao i ratovi 90tih.
Mit 6: Državna preduzeća u regionu su morala biti privatizovana zbog poslovanja u gubitku i velike konkurencije inostranih proizvoda/usluga.
Istina: Državna preduzeća su najčešće privatizovana zbog velikog javnog duga nastalog zahvaljujući rukovodiocima čija je upravljačka podobnost bila mahom stranačka ili rodbinska, a naravno totalno nevezana za stručnost. Kada se majmunu da tenk ne možemo očekivati logične rezultate (ne mislim na ministra odbrane Srbije, mada…).
Kada se profit preduzeća koristi za lične potrebe rukovodioca umesto za inovacije, praćenje zahteva tržišta i održavanje proizvodnog tempa to preduzeće nema budućnost.
Inostrani proizvodi postaju konkurencija domaćoj proizvodnji isključivo kada se uvoznicima istih daju veća prava nego domaćim proizvođačima ili domaći proizvođači nisu u mogućnosti da zadovolje tržište. Onog trenutka kada u državi postoji ogroman disbalans uvoza i izvoza sa prednošću uvoza, kada se nacionalni resursi u vidu pijaćih voda & obradivih površina daju strancima u bescenje, kada se rentiraju turističke destinacije čiji profit napušta državu, kada se privatizuje ono što funkcioniše pod narodnom upravom – ta država je ili pustinjska ili nije suverena već okupirana političarima dubokog džepa.
Mit 7: Strane investicije isključivo pomažu privredu regiona obezbeđivanjem novih radnih mesta.
Istina : Kada ne postoji domaća industrija, svaka industrija je dobrodošla. Strane kompanije sa svojim kapitalom otvaraju ili privatizuju preduzeća u regionu iz razloga evropskih sertifikata za proizvode, lične dobiti i jevtine radne snage u koju se narod pretvorio. Naravno osnovni razlog su subvencije koje dobijaju od vlasti, a koje im većinski garantuju poslovanje sa enormno većim profitom od projektovanog. Razlog tome je što subvencije pokrivaju troškove za angažovanje radne snage za par godina.
Interesantno je da se narodi regiona retko zapitaju zbog čega se tim subvencijama ne otvore preduzeća u vlasništvu države koja će donositi veći profit radnicima i ujedno donositi veći profit državi. Regionalni političari predstavljaju svaki dolazak stranih investitora kao lično dostignuće i dolazak spasilaca zato što ne žele preuzeti odgovornost za kreiranje državnih firmi za koje znaju da će doživeti sunovrat u vihoru loših odluka nestručnih lica koja će oni postaviti da upravljaju. U Srbiji Aleksandar Vučić izađe na poljanu, baci kamen temeljac i nikne fabrika.
Mit 8: Političari u regionu grade i naporno rade kako bi narodu bilo bolje, što deo naroda ne ume da ceni.
Istina: Političari u regionu rade minorni deo svog posla za koji ih je izabrao narod. Opšte poznato je da je vlast na prostorima bivše Jugoslavije prelazna bolest – ili sa oca na sina ili sa prijatelja na prijatelja. Političari regiona van kampanje realizuju većinski nebitne, mahom turističke projekte dok narod umire, bolnice propadaju, oboleli se leče donacijama, radnici rade u pelenama, omladina emigrira u potrazi za boljim životom, prirodne nepogode koje smo mogli sanirati pre 30 godina izgledaju kao apokalipsa. Omladina se edukuje iz rijalitija, a porodične vrednosti predstavljaju kočnicu napredku u naprednim državama regiona koje su na začelju Evrope. Istina je da države regiona imaju ogroman problem da održavaju i saniraju institucije, objekte i tekovine omražene zajednice naroda i narodnosti koje propadaju zahvaljujući onima koji su nam se na predizbornim kampanjama zaklinjali u poštenje.
Rat i mir
U regionu se svi nadaju da opet neće biti rata, iako svi narodi već ratuju sa svojim političarima za priznanje da su ljudska bića, a ne samo glasačko telo. Posle istorije koja nas je delila i spajala, posle bratstva i jedinstva koji su nas držali na okupu pola veka, posle bratoubilačkih ratova koji su razorili iole stabilnu koaliciju naroda zapadnog Balkana, posle svega što je obećano i neispunjeno od strane političara suverenih država regiona u okupaciji – da li mislite da će vam ikada biti bolje ?
Najskuplja rečenica regiona je „Samo da ne bude gore“ :
Inflacija; ratovi; restrikcije; bombardovanje; kvazi demokratija; privatizacije; kolaps bankarskog sistema, morala i zdravog razuma; kultovi vođe za koje smo se nadali da su prošlost; prodaja teritorija i nacionalnih bogastava; ropstvo u privatnom sektoru; zdravstveni sistem koji zavisi od donacija, … Neće biti gore jer ne može.
Da narod nije kakav jeste, vlast ne bi bila koja jeste.
Da smo bolji prema drugima i realniji prema sebi, vlast bi bila ogledalo naroda.
Da smo aktivniji, promišljeniji i ujedinjeni, vlast bi bila poštenija.
Da smo hrabriji, vlast bi bila plašljivija.
kolumnista.com
