Današnja Vojvodina – nekadašnji ogromni infrastrukturni projekat

7
9437

Kratak pregled događaja, procesa i okolnosti – od Carevine do Crepaje – pod kojima su naši preci izgradili društvo koje naše generacije uspešno razgrađuju i objekte koje mi nismo sposobni ni da okrečimo,

„Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve”. Ovom rečenicom je autor (Duško Radović) opisao naš odnos prema gubicima koje svaka država pa i narod ima u kriznim situacijama kao što su rat i okupacija, a u ovom slučaju odnosi se na naše imovno stanje posle Drugog svetskog rata, onog koji nije bio veliki.

Ako bi se ozbiljno shvatila, prvi deo rečenice je tačan, ali drugi liči na običnu kvaziistorijsku podmetačinu koja se ne koristi samo kao vic već i u „ozbiljnim” situacijama – politici, kafanskim i medijskim raspravama pa i u udžbenicima. Nisu toliko važni Nemci kao okupaciona sila u ratu, već fenomen da nam je uvek kriva neka velika, po mogućnosti vojna sila koja nam posle bude zgodan alibi za sve promašaje kojih nije bilo malo u našoj novijoj istoriji. Tako su u svesti i našoj predstavi istorije prošli i Osmanska imperija i Austro-Ugarska carevina.

Teško je vratiti se tako daleko u vreme ekspanzije osmanlija, pa proceniti efekte viševekovnog bivstvovanja njihovog na prostoru Balkana, a više od drugih okolnosti tome je kriva neprecizna evidencija istorijskih dešavanja tadašnjih državnih (?) administracija, ako je tako nešto postojalo. Da je narod bio pismeniji, a nije uopšte, možda bi neko nešto i zapisao, pa ne bismo sada nagađali o ishodu Kosovske bitke, na primer, ili imali toliko poverenja u usmena predanja i guslare. Da je postojao inventar nepokretnosti u ono vreme, a nema ga ni danas, znali bismo kako smo prolazili u mnogobrojnim ratovima i ko nam je i kada šta od tvrđava, manastira i crkava srušio ili sazidao i ostavio za budućnost.

Civilizacijski temelji

Sa Austro-Ugarskom stvari stoje malo bolje. Sećanja na vreme kada je delovima Balkana upravljala ova carevina još je živo, ne samo zbog vremenski i istorijski bliskih orijentira, već najviše zbog ozbiljnog i disciplinovanog administriranja ne samo na višim organizacionim nivoima, već i na lokalu, u lokalnoj samoupravi kako bi se sada reklo. Pa je tako jedna od najvrednijih stvari koja nam je od te države ostala, zasnovan i uređen katastar nepokretnosti koji se i danas, posle više od 200 godina koristi u praksi. U stvari, sve je počelo kada su se Turci konačno povukli na desnu obalu Dunava, a neko u Beču prepoznao ekonomske potencijale močvarne i neuređene Panonske ravnice. Još u vreme Banatske vojne granice (1764-1872), linija odbrane prema turskim osvajačima u nekoliko navrata spuštana je južno ka Dunavu. Na svakoj liniji su građena naselja, kuće za smeštaj graničara koji bi se uz određene uslove naseljavali i čekali tu poziv u rat protiv Turaka. To su u većini bila neuređena naselja dovoljna za smeštaj i preživljavanje militara. Već u prvim decenijama XVIII veka pod upravom grofa Mersija počinje premer, uređenje i melioracija terena, trasiranje i izgradnja naselja. Uređena je infrastruktura koja do tada nije postojala (navodno, između Pančeva i Bečkereka nije postojao nikakav put – B. Čiplić). Do kraja veka izgrađeno je nekoliko stotina sela koje su do tada kao lokaliteti na mapama postojala samo kao stočarske naseobine sa retkim bunarima i nikakvim uslovima za život. Započela je obrada i eksploatacija poljoprivrednog zemljišta, a graničarima omogućeno da na pristojan i manje opasan način prehranjuju svoje porodice. Godine 1777. donet je prvi zakon o obaveznom školovanju pa je počela izgradnja objekata za tu potrebu. Sela su imala crkvu ili crkve zavisno od strukture stanovništva, a tadašnja vlast je novopridošlima davala placeve i projekat za izgradnju kuća kao i pomoć za te potrebe. Mnogi kanali iskopani za potrebe melioracije bili su plovni pa su omogućavali brži transport robe i proizvoda iz proizvodnih i prerađivačkih pogona do tržišta. Naseljavanje stanovništva iz centralne Evrope donelo je neophodna znanja i stručnost. Sredinom XIX veka počela je gradnja železnice, pa je uskoro i Srbija povezana sa Evropom.

Da Vas podsetimo:  Istraživačka stanica Petnica

Koncepcija po kojoj je izgrađen i uređen prostor Panonske ravnice mogao bi se svesti na jednu rečenicu: velika sela – mali gradovi. U selima su se razvijali proizvodni i prerađivački kapaciteti, tako zapošljavalo stanovništvo i zadržavalo u naselju, dok je u gradovima bio koncentrisan finansijski i trgovački kapital.

Period gradnje naselja i izgradnje putne i ostale infrastrukture koja ih je povezivala, trajao je tridesetak godina, da bismo dobili sela i gradove kakve i danas imamo uz ne toliko velike izmene kojima se uglavnom pristupalo u svrhu prilagođavanja standardima ili zbog širenja kapaciteta. Koliko je sve to koštalo teško je reći, ali bi na rang listi najvećih evropskih investicionih poduhvata, izgradnja i uređenje Vojvodine svakako zauzelo visoko mesto. Izgradnja oko 500 sela, uređenje 30-tak gradova, katastarski premer, velika mreža kanala i puteva, železnica, verski i ostali javni objekti, privredni objekti i industrijski kapaciteti – za sve to je potrebno puno volje, energije i para.

A onda preuzima Kraljevina, pa komunisti

Sve to je posle Prvog svetskog rata nasledila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i uz obilno zahvatanje poreza sa novopridruženih teritorija, nastavila da gazduje ne uloživši pri tom preterano u održavanje i dogradnju zatečenog. Privreda je po inerciji nastavila da funkcioniše, najveći broj nekadašnjih vlasnika ostao je i dalje tu, a novi kapaciteti otvarani bi u prehrambenoj i prerađivačkoj industriji prateći evropske trendove i standard. U selima bi se gradili mlinovi, ali je bilo i ozbiljnih fabrika za preradu žitarica (Skrobara, Jabuka) mesa (1873. godine osniva se fabrika salame „Herc i sin” u Banatskom Karlovcu), livnica u Kačarevu – Francfeldu itd… Ima na stotine primera koji bi se mogli navesti. U gradsku i seosku infrastrukturu nije puno ulagano osim u izgradnju objekata državne administracije, banaka i nekih privrednih objekata u većim gradovima. Stanovništvo je bivalo sve siromašnije bez mnogo mogućnosti za lečenje, školovanje pa čak i za normalno preživljavanje.

Da Vas podsetimo:  Plač nekada – suze prethodnih epoha

Sticajem istorijskih okolnosti, desio se Drugi svetski rat (1941-1945). Posle četiri godine rata, dva bombardovanja glavnog i nekoliko manjih gradova, razaranja zemlje i velikih ljudskih gubitaka, uništenja privrede, pogubljenja i deportacije jevrejskih i nemačkih vlasnika fabrika i ostalih preduzeća, neko je morao da sve to obnovi. Da omogući preživelima uslove za život, rad, školovanje, socijalnu i zdravstvenu negu. U uslovima promene društvenog sistema i drugačije organizovane države i društva, potrebno je bilo pripremiti stanovništvo za novo vreme i napredak posle dugog perioda stagnacije i međuratnog nazadovanja na mapi naroda i modernih država. Masovno opismenjavanje stanovništva, izgradnja nove industrije i sa njom otvaranje velikog broja radnih mesta, otvaranje novih škola i univerziteta, vremenom je dovelo do ubrzanog ekonomskog napretka nove države. Usledile su teške godine u kojima je nova Jugoslavija gubila i sticala saveznike da bi se 50-tih godina konsolidovala kao samostalna država ni na istoku ni na zapadu, bar zvanično. Desetak godina posle rata započela je ozbiljnija obnova zemlje.

Nova industrijska postrojenja podizana su uglavnom u gradovima što je odgovaralo potrebama velikog broja izbeglica iz ratnih područja. Nikla su nova naselja za potrebe uvećanog broja stanovnika u gradovima. Veliki broj sela dobio je nove objekte za razne namene – škole, zadružne domove i domove kulture, vatrogasne domove, ambulante, veterinarske ambulante, nove zgrade lokalne administracije, stambene objekte, parkove i puteve… Kako je to sve izgrađeno u sirotinjskim posleratnim godinama valjalo bi istražiti. Da li je bilo donacija, da li je u tu svrhu korišćena ratna odšteta, ko je pomogao – zapad ili istok? Ima tu mnogo pitanja, a bilo bi interesantno imati odgovore, jer se radilo o velikim parama.

Crepajski primeri

Poznato je da su za potrebe izgradnje Zadružnog doma (Dom kulture) građani Crepaje, odnosno svaka porodica, imali obavezu da u lokalnoj ciglani ispeku određenu količinu cigala, uz obavezu da na ciglama budu inicijali donatora. To je bila ozbiljna ušteda u građevinskom materijalu. Takođe, pojedini Crepajci poseduju fotografije koje su načinjene prilikom posete oficira gradilištu Zadružnog doma jer je Vojno-tehnički institut izradio projekat. Neproverene su informacije da se radilo o modifikovanim ruskim projektima što bi, ako je istina, bila potvrda saradnje i u to vreme kada su zvanični kontakti dve države bili u prekidu. I u vezi sa izgradnjom škole u Crepaji postoje neki zanimljivi detalji. Na konkursu za gradnju objekta iz Pančevca od 18. februara 1955. godine ponuda je upućena kako građevinskim preduzećima tako i privatnim zidarima što je u „ljuto” socijalističko vreme malo neobično, osim ako se ne radi o imitaciji demokratske procedure. Tako su u period od 1950. pa sve do 1965. sela dobijala neophodnu novu infrastrukturu. I to je bio vrlo skup investicioni poduhvat. Izgraditi stotine, možda i hiljade ozbiljnih objekata, Novi Beograd, prigradska naselja u skoro svim gradovima. Koliko je koštala Južna zona, Strelište, Tesla, Sodara… sve građeno u to vreme?

Da Vas podsetimo:  Nastanak i nestanak Srba rimokatolika u Dubrovniku
Izgradnja škole u Crepaji

Šta je bilo posle? Svi znamo. Da li je moglo drugačije? Moglo je. Svet se nepovratno menja i mi na te procese ne možemo da utičemo. Ali neki ekonomski pa i logički momenti ovde nisu dovoljno jasni. Sa tim promenama neke industrijske grane jednostavno nestaju, sa njima i preduzeća kao što su kudeljare, svilare i sl. ali zatvarati mlinove u Banatu i to one najbolje, malo je čudno. Igre sa šećeranama takođe. Vajfertova pivara napuštena pa zapuštena, izgrađena nova pa pod misterioznim okolnostima zatvorena i (kažu) ispražnjena. A u čitavoj Evropi vrlo uspešno funkcionišu lokalne pivare samo kod nas eto to nije moguće. Da ne spominjemo fabrike koje su, uz izvesna prilagođavanja mogle i dalje da rade, a ugašene su i poravnate sa zemljom izgleda samo zbog lokacije. „Novi dom”, drvna industrija u Debeljači, srušen je do temelja i pretvoren u zakorovljenu livadu. Naravno, mašine su prvo prodate i poslovni prostor van fabrike. Ništa se ne dešava, nikakva gradnja, nikakva investicija, a bivši radnici gnevno komentarišu da su čak i temelji zgrada izvađeni i odnešeni. Bezbroj je sličnih primera. Ali zašto su među tim primerima i firme koje su od velikog značaja za sve nas, za privredu pa neke imaju i međunarodni značaj. Železnica, na primer. Brzinom od 30 km na sat po rasturenom koloseku teško da se može stići u budućnost. Izgleda da su u pravu oni koji govore da mi ne možemo ni da okrečimo ono što su naši preci izgradili.

A šta ćemo ako opet dođe neki okupator kao Nemci onomad? Ma lako ćemo mi protiv njih; kako ćemo protiv nas?!!!

Nikola Petkov

pancevo.city

7 KOMENTARA

  1. Nema tog kod Hrvata visoka nacionalna svest vekovima, crkva i katolicizam širenje mržnje prema Srbima uvek na prvom mestu. Dok kod Srba stalna mlakost i naivnost jedino Srbi slabići primaju veru svoje žene po postaju Hrvatine, katolici, Šokci, katolic, Mađari ili samo katolici do kad više bednici.

  2. One idilične Vojvodine, znate – pop Ćira i pop Spira, dudovi i guske, tamburice i bele gaće – odavno nema, osim u našim predstavama. Ne verujem da je savremenicima austrougarsko doba bilo idilično, to izgleda nama, jer ga poredimo s onim što je došlo kasnije. Ondašnji Srbi imali su modus da žive skladno sa drugim narodima, poštujući istovremeno sebe. Podsetimo se Save Tekelije, Dunđerskih , Kanačkih i mnogih drugih – velike gazde, veliki patrioti, svuda dobro došli. Sada postoji izvesna potištenost i netolerancija između starosedelaca i dođoša, pri čemu, što je zanimljivo, autonomaše kao pokret pre svega starosedelaca, predvodi dođoš, Nenad Čanak.

    • Hm,hmm…primera radi, Apatinsku pivaru, vode,dugi niz godina “ dodjosi iz Like“…ona je,najveci proizvodjac piva u Srbiji. A,kako je bilo ziveti,sa folksdojcerima,drzavljanima III rajha, sa pripadajucim delom ustasa,sa socinjenijem Miklosa Hortija, ne treba, mnogo elaborirati. Porodica moje majke, verovatno zna kako je zivela, od Arsenika III Carnojevica, onako,ugrubo..Urosevac,Pazova,Slankamen,Batajnica..Beograd,i, njene majke,moje babe Novi Sad, Slankamen,,,itd Neki,ludaci naseg doba,se bave autonomasenjem,poput, “ prijateljske razmene vatre“, Nenad Canak-Velja Ilic, a njihovo “ desno krilo“ oni sumkao malo levo “ od Lapova“ ,bi da izvrse „‘restituciju“, povracaj,imovine…bez,ponudjenig resenja za “ dodjose u nizu „.. na tim terenima i posedima Od Arsenija,kralja Petra,Aleksandra,Nedica,Tita…Tudjmana,Milosevica…u pitanju je znacajan broj ljudi,porodica.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime