D. Džalto: Kako prevladati predrasude

1
1084
DavorDzalto3-300x199
Davor Džalto

Sredinom avgusta srpski mediji su preneli navode zrenjaninskog biskupa Ladislava Nemeta, koji je rekao da je poglavar SPC prihvatio poziv za posetu Svetoj stolici. Usledio je demant episkopa bačkog dr Irineja Bulovića, portparola Srpske pravoslavne crkve, koji je ocenio da se o toj poseti u javnosti govori samo zbog toga što je biskup zrenjaninski Ladislav Nemet za novosadski Dnevnik pogrešno tumačio susret delegacije SPC i nadbiskupa Dominika Mambertija, sekretara Vatikana za odnose sa drugim državama, koga je u posetu Srbiji pozvalo državno rukovodstvo, a da je, „kao znak uvažavanja većinske Crkve i njenog poglavara, u programu posete nadbiskupa Mambertija bio i kurtoazni susret sa patrijarhom srpskim Irinejem i Svetim Sinodom, 30. juna u Patrijaršiji u Beogradu“.

Vest o eventualnoj poseti poglavara Srpske pravoslavne crkve Vatikanu bila je tema kojom su se bavili i italijanski mediji. Tim povodom za Il piccolo govorio je prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišaćanstva iz Beograda i profesor religije u Rimu.

– Inače o prethodnoj poseti visoke delegacije Svete Stolice Srbiji i patrijarhu Irineju, koju je predvodio sekretar Svete Stolice za odnose sa inostranstvom, do koje je došlo u junu mesecu ove godine, već je izveštavano. Takođe su već tada iznete u medijima spekulacije o mogućoj patrijarhovoj poseti Vatikanu, i uvek aktuelnom pitanju papine posete Srbiji. U tom smislu se ništa novo nije dogodilo, osim senzacionalističke formulacije da je patrijarh “prihvatio poziv.” U svetlu različitih stavova koji su izneti vezano za sadržaj razgovora tokom posete delegacije Svete Stolice patrijarhu, italijanske medije je interesovao potencijalni značaj ovih poseta u svetlu širih odnosa dve crkve, tako i ekumenskog dijaloga, objašnjava dr Davor Džalto.

Kakav bi bio realan značaj, simbolika i obostrana korist od eventualne papine posete Srbiji? A kakav od posete patrijarha Irineja Vatikanu?

Pitanje papine posete Srbiji se, opet zbog senzacionalizmu sklonih tabloidnih medija i pojedinih, krajnjoj iracionalnosti sklonih verskih krugova, toliko naduvava prethodnih godina a sad već i decenija, da je postalo veoma teško u javnoj sferi pristupiti tom pitanju na trezven i iole smislen način.

Papine posete su uvek višedimenzionalne, s obzirom na njegovu dvostruku ulogu, kao verskog poglavara i kao šefa države, ali i s obzirom na istorijske okolnosti u kojima se odvijaju. Ako na papinu posetu gledamo iz perspektive crkvene i državne diplomatije, ta poseta, naravno, može imati veoma različite forme i može odražavati različite nivoe odnosa, od sasvim protokolarnih do sasvim srdačnih i prijateljskih. Ne treba zaboraviti ni to da papa u Srbiji ne bi posećivao samo državne predstavnike i poglavara pravoslavne crkve, već da bi on posetio i rimo-katoličku populaciju u Srbiji. A to isto tako jesu građani Srbije, koji bi se sasvim sigurno veoma radovali toj poseti.

U načelu gledano, mislim da ne postoji dobar i razložan argument protiv papine posete per se. Štaviše, mislim da bi za Srbiju u celini bilo dobro da se ta poseta što pre realizuje, a bilo bi još bolje da do takvih poseta (što uključuje i posetu patrijarha Rimu) dolazi što češće.

Da Vas podsetimo:  Vreme čudesa

Što se tiče drugog dela pitanja, nisam siguran da je dobro sagledavati čitavo pitanje pravoslavno/rimo-katoličkih odnosa, ili odnosa Pećke patrijaršije (Srpske pravoslavne crkve) i Rimo-katoličke crkve, kroz prizmu srpsko-hrvatskih odnosa, ili odnosa između pravoslavne crkve u Srbiji i Rimo-katoličke crkve u Hrvatskoj. A takva tendencija postoji u jednom delu javnosti. Takođe postoji tendencija da se na Rimo-katoličku crkvu, i njenih oko milijardu vernika, gleda kroz prizmu ustaštva i stravičnih zločina iz Drugog svetskog rata u kojima je deo Rimo-katoličke crkve imao sramnu ulogu. Naravno, tačno je da veliki broj pripadnika Rimo-katoličke crkve u Hrvatskoj i danas ima simpatije prema ustaškom režimu, i da ih često ni ne pokušava sakriti. Ali bi bilo pogrešno poistovećivati ove pojave sa pravoslavno – rimo-katoličkim odnosima u celini.

Da li put svakog pape u Beograd vodi isključivo preko Jasenovca, kao i javnog pokajanja i izvinjenja Srbima zbog ustaških zločina podržanih od hrvatskog katoličkog sveštenstva?

Na pitanje odnosa dve crkve (ovde sada mislim na odnose lokalne, pomesne pravoslavne crkve u Srbiji i Rimo-katoličke crkve u celini) možete gledati iz različitih perspektiva. Možete gledati iz diplomatsko-političke, koja ima svoju logiku, a možete gledati i iz hrišćanske perspektive, gde otvorenost, međusobni susreti i dijalog predstavljaju neophodnost i minimum odnosa jednih hrišćana prema drugima.

Često se ističe argument da je neophodno da prvo stigne izvinjenje od samog vrha Rimo-katoličke crkve za zločine u kojima su učestvovali članovi i/ili predstavnici RKC u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, pre nego što poseta pape Srbiji postane moguća. Mislim da bi, uz malo dobre volje, do jednog takvog (simboličnog) gesta moglo doći i tokom same posete. A čini se da nije bilo do sada adekvatnije ličnosti na tronu Sv. Petra od sadašnjeg pape za tako nešto. Moje mišljenje je da je unapređenje odnosa na svim nivoima preka potreba, i da nema potrebe da postavljamo dodatne prepreke na tom putu, te da bi bilo dobro da što pre dođe do obostranih poseta patrijarha Vatikanu, i pape Beogradu. Susreti, primera radi, vaseljenskog patrijarha i pape su postali sasvim normalna (iako uvek veoma atraktivna) stvar.

U medijima je pitanje ekumenizma sve prisutnije. Da li je ekumenska saradnja samo ideal onih koji govore da nam je Hrist ostavio jednu crkvu (“da svi jedno budu” Jn 17:21) ili realnost hrišćanskog sveta suočenog sa prodorom islama u Evropu ili….?

Zavisi šta podrazumevamo pod ekumenizmom. Kao i pitanje papine posete, i ekumenizam je u našem javnom prostoru postao jedan “babaroga” koncept za plašenje (velike) dece.

Da Vas podsetimo:  Sad neću ni kako ja hoću

Ekumenizam može biti shvaćen kao težnja ka liturgijskom i/ili institucionalnom sjedinjavanju pojedinih hrišćanskih crkava. Ekumenizam može biti shvaćen i kao teološki dijalog, sa ciljem osvetljavanja razlika u shvatanju pojedinih pitanja i eventualnom prevazilaženju istih, ili pak sa ciljem međusobnog upoznavanja i produbljivanja međusobnih odnosa. Takođe, možemo ovaj pojam shvatiti i kao hrišćansku težnju, kroz istoriju, za opštim i punim jedinstvom u veri i “duhu”, do kog će u punom smislu doći tek na kraju istorije, u Carstvu nebeskom. Ima tu puno dimenzija i u celini gledano je i ovde reč o veoma komplikovanim procesima.

Možete i na čitavo istorijsko hrišćanstvo gledati kao na istoriju različitih raskola, odvajanja jednih od drugih, međusobnih progona i osuda, a sve najčešće u bliskoj vezi sa politikom i interesima “ovoga sveta”. Tako da nije neobično ni to što do intenziviranja ekumenskog dijaloga dolazi u eri sekularizacije zapadnih društava, kada verska i dogmatska pitanja i razlike gube na značaju. Nekada ste mogli mobilisati ljude da ubijaju jedni druge samo zato što neki shvataju pojedine koncepte vere na ovaj a ne na onaj način, što neki čitaju neku knjigu za koju neki drugi misle da je jeretička, ili zato što neki dovode u pitanje vlast pojedinih episkopa i njihovo pravo da odlučuju o životu i smrti. Danas to više, hvala Bogu, bar u najvećem delu onoga što nazivamo “zapadnim” svetom, nije slučaj.

To naravno ne znači da nema indoktrinacija druge vrste, ili da je opasnost od korišćenja verskih ideja i osećanja u političke svrhe prošla. Naprotiv. Ali to znači da su usko teološka pitanja za najveći broj ljudi, uključujući i najveći broj vernika, postala apstraktna i izgubila na aktuelnosti. Jednostavno, to da li će, recimo, filioque biti ukolonjeno iz Simbola vere ili neće, ni nakoji način ne utiče na prosečan život rimo-katoličkog ili pravoslavnog vernika. Zbog toga i postoje mnogi pokušaji nekih grupa da teološka pitanja aktuelizuju tako što će im se dati dnevni društveno-politički ili nacionalni značaj, što se po pravilu ne završava dobro.

Međutim, ovo takođe znači i to da se autentičan bogoslovski dijalog može sada voditi u normalnijoj atmosferi, budući da oni koji u njemu učestvuju ne moraju neprekidno da razmišljaju da li će ih “njihovi” spaliti na lomači posle povratka sa jednog takvog susreta.

Konačno, ne treba izgubiti iz vida ni pitanje islama i politizaciju pitanja širenja islama na zapadu, koje zajedno sa sekularizacijom i efektivnim smanjenjem aktivnih vernika u zapadnoj Evropi i u nekim verskim zajednicama Amerike (što nisu iste stvari ali su svakako povezane) ima veoma veliki uticaj na međusobne odnose među hrišćanima i na institucionalne odnose među crkvama.

Kako vidite odnos crkve i medija?

Kao jedno prilično komplikovano pitanje. Ne postoji jedan odnos crkve i medija, samim tim što niti je “crkva” jedinstven blok, niti su to mediji, da ne govorimo o tome što imamo i mnoge crkvene medije. Kao što već rekoh, naveći broj medija u Srbiji su zapravo tabloidi, čija se priroda iscrpljuje u senzacionalizmu i kreiranju atmosphere u društvu koja je sve samo nije razumna i kritička. Da i ne govorimo o tome što je sve manje sloboda u prenosu informacija, i u javnim kritikama vladajućih (kvazi) elita.

Da Vas podsetimo:  I šta sad?!

U takvoj atmosferi postoje samo dve stvari koje mogu interesovati medije, a koje se tiču crkve, to su skandali (što ima svojih dobrih strana, jer njihovo medijsko praćenje pomaže rasvetljavanju mnogih mračnih stvari koje bi bez toga verovatno ostale i dalje u gustom mraku), i senzacionalističke priče (mahom konstruisane).

Na drugoj strani je zvanična crkva koja se dugo vremena nije snalazila u javnoj, medijskoj sferi. Dugo je izgleda prevladavalo mišljenje da je zid ćutanja i ignorisanja realnosti vrhunska intelektualna moda i obrazac pobožnosti. Dosta stvari se u međuvremenu promenilo, i sa slabljenjem autoritarnih stega mišljenja (do kojih je na kratko došlo u post-komunističkoj Jugoslaviji, a onda opet u post-miloševićevskoj Srbiji), sve više je javnost bila u prilici da čuje različita mišljenja po raznim pitanjima. Tako je postalo jasno da u crkvi postoji veoma mnogo različitih perspektiva, i to na svim nivoima, od vernika (koji su krajnje heterogena grupa) do episkopata.

Naravno, nisu ni danas retki arogantni nastupi pojedinaca u stilu “slušaj šta ja govorim”, a to što ja mislim i govorim (i to “ja” nekako prečesto, i sasvim olako postane “mi”) je pri tome jedino ispravno i nepogrešivo. Autoritarnost i suštinsko neprihvatanje različitosti ima duboke korene. Nažalost, najnoviji politički trendovi idu u prilog razvoju široko rasprostranjenje društvene patologije, a medijska i uopšte javna sfera su najbolje ogledalo toga.

Kao profesor religije i kao neko ko je predavao na više univerziteta u Evropi i Americi, kako objašnjavate studentima iz raznih delova sveta odnos pravoslavlja i katoličanstva?

Trudim se da studentima predočim različite perspektive vezano za pojedine istorijske događaje, i različite mogućnosti njihove interpretacije.

Pravoslavlje i rimo-katoličanstvo jesu, kada je u pitanju doktrina i dobar deo istorije, međusobno mnogo bliži nego što je svaka od ovih istorijskih interpretacija hrišćanstva bliska najvećem broju protestantskih crkava. Takođe je potrebno znati da je istorijsko odvajanje “istočnog” i “zapadnog” hrišćanstva počelo kao konflikt između dve episkopije. Mnogo je tu različitih okolnosti, društvenih, političkih, kulturnih i, konačno, teoloških, koje su dovele do toga da imamo situaciju kakvu imamo. Mislim da treba da bude što više dijaloga i što više saradnje, jer tako dolazi do međusobnog upoznavanja a time i do prevladavanja predrasuda. A predrasuda jednih prema drugima itekako ima, i to na obe strane.

medijasfera

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime