De Gol i Draža

2
2943

draza-i-de-golLider Slobodne Francuske omogućio je direktnu radio vezu između Jugoslovenske vlade i Vrhovne komande generala Mihailovića – koju su Britanci uporno zabranjivali – samo pod uslovom da sve bude izvedeno diskretno.

Tada je general Mihailović na francuskom jeziku napisao “jedan dirljiv i lep telegram“ za generala De Gola.

Srbi su u Drugi svetski rat ušli bez svojih tradicionalnih saveznika: Rusa, Francuza i Italijana. Rusku državu sa mape sveta su izbrisali boljševici, da bi na njeno mesto instalirali Sovjetski Savez. Kao i u Rusima, Sovjeti su neprijatelje videli i u Srbima, pa su već 1920-tih godina napravili planove za komadanje srpskih teritorija, dajući podršku Hrvatima i nacionalnim manjinama, poput albanske i bugarske. Italijane je od srpskih prijatelja u srpske neprijatelje pretvorila Versajska konferencija. Na njoj su teritorije obećane Italiji Londonskim paktom, 1915. godine, dodeljene novostvorenoj jugoslovenskoj državi. Najzad, Francuzi su još od 1940. godine bili pod okupacijom.

Međutim, s protokom rata, koliko su mogli, svoje pozicije ojačali su i Francuzi i Srbi. General Šarl De Gol proglasio je u Londonu Slobodnu Francusku, postajući njen lider, dok je u planinama Kraljevine Jugoslavije general Draža Mihailović obnovio Jugoslovensku vojsku – četnike.

Dva generala uživala su simpatije Britanaca samo u prvoj fazi rata. De Gol je zbog toga 1943. godine premestio svoj štab u Alžir, koji se tada nalazio u sastavu Francuske, tj. koji je predstavljao slobodnu francusku teritoriju. Iz sličnih razloga, i Jugoslovenska vlada napušta London i stacionira se u Kairu. Odatle ona odmah šalje svog delegata u Alžir, radi veze sa vladom Slobodne Francuske. Taj delegat bio je Jovan Đonović, koji je 4. aprila 1944. godine svoje akreditive predao De Golovom ministru inostranih poslova, Masiljiu. Kako je Masilji odmah otputovao, Đonović je nastavio razgovore sa njegovim zamenikom, generalom Katruom, koga je poznavao još iz Kaira. Katruu je saopštio dve stvari: prvo, da želi hitan prijem kod De Gola, i drugo, da moli Francuze da omoguće direktnu radio vezu Jugoslovenske vlade sa generalom Mihailovićem.

Pitanje veze između vlade i generala Mihailovića bilo je jedno od najbolnijih od početka rata, zato što je Britanci nisu dozvoljavali. U početku je sva veza išla preko njih, ali su i na Ravnoj Gori i u Londonu brzo shvatili da Britanci ne predaju sve Mihailovićeve depeše vladi, a i one što daju – daju sa zakašnjenjem. Protesti premijera Slobodana Jovanovića i naših oficira, naročito potpukovnika Živana Kneževića, šefa vladinog vojnog kabineta, nisu urodili plodom. Zato se krenulo u akciju uspostavljanja direktne veze Britancima iza leđa.

Prva tajna radio stanica proradila je u Kairu, avgusta 1942. godine, pod komandom pukovnika Miodraga Rakića. Bila je u funkciji do septembra 1943, ali ne redovno, iz straha da će je otkriti britanske prislušne službe.

Drugu vezu uspostavio je sam Mihailović, 26. avgusta 1943, sa američkom pomorskom bazom u Baltimoru. Preko ove stanice slate su depeše za Jugoslovensku vladu i za OSS generala Donovana, ali i za američke medije.

Treća radio veza uspostavljena je iz baze u Istanbulu. Radila je od 10. decembra 1943. do 10. maja 1945. godine.

Tako, kada se Jugoslovenska vlada našla u Kairu, radio stanice za vezu sa generalom Mihailovićem nalazile su se u Istanbulu i Baltimoru, od kojih je Alžir bio mnogo bliži. De Gol je brzo primio Đonovića i odmah je rekao da će pomoći, uz samo jedan uslov: stroga diskrecija. Taj uslov je ispunjen. Iz Kaira su dovedeni najpoverljiviji oficiri i radio veza sa Ravnom Gorom uspostavljena je krajem maja 1944. godine. U jednoj od prvih depeša, Đonović je pisao Mihailoviću: “Francuzi iskreno simpatišu nama, ali njihov položaj ne dopušta da javno izraze šta misle. De Gol jedino stavio saveznicima da Francuska neće priznati nikakav sporazum o Evropi koji oni nisu odobrili“.

U odgovoru, general Mihailović je na francuskom jeziku napisao “jedan dirljiv i lep telegram“ za generala De Gola. Na žalost, u knjizi “Moje veze sa Dražom Mihailovićem“, Đonović ne objavljuje sadržaj tog telegrama, a on u francuskim arhivima još nije pronađen. U pomenutoj knjizi Đonović objavljuje odabrane depeše razmenjene sa Mihailovićem iz francuskog štaba u Alžiru, od kojih su možda najznačajnije one o formiranju tzv. Šubašićeve vlade. Naime, tada je za tajnu radio stanicu rečeno i ministru Mihi Kreku, predsedniku Slovenačke narodne stranke, inače vodeće u Sloveniji. Tako se i on uključio u prepisku sa generalom Mihailovićem, a preko njega i sa svojim ljudima u Sloveniji. Šubašićeva vlada je nazivana “ustaško-komunističkom“ i protiv nje je stvorena neka vrsta srpsko-slovenačke koalicije.

Međutim, ono što nije objavljeno u Đonovićevoj knjizi, objavljeno je u Glasniku srpskog istorijsko-kulturnog društva “Njegoš“ u Americi, u svesci broj 43 od decembra 1979. godine. Pod naslovom “Važan istorijski dokument“, ovde je prenet celi Đonovićev izveštaj o sastanku sa De Golom, podnet tadašnjem predsedniku Jugoslovenske vlade, dr Božidaru Puriću. Ovaj izveštaj, pisan 27. aprila 1944, Đonović počinje napomenom kako je sa De Golom razgovarao otvoreno, s obzirom na “staro prijateljstvo sa Francuzima“. Đonović je pitao De Gola o politici Francuske prema Balkanu i Centralnoj Evropi, napominjući: “Mi znamo kakav je danas položaj Francuske. Ali isto tako znamo da će Francuska, odmah posle oslobođenja, igrati ulogu koja joj, kao velikoj kontinentalnoj sili i naslednici slavnih tradicija, pripada“.

De Gol je odgovorio da su francuske veze i prijateljstva ostali kakvi su bili, kao i da računa na veze i prijateljstvo sa Jugoslavijom, “a naročito sa Srbima“. Politika Francuske je da balkanske zemlje ne ulaze ni u kakve ne-balkanske kombinacije, već da ostanu slobodne i nezavisne.

Posle ove opaske, general De Gol je pitao Đonovića kako on gleda na rešenje problema Balkana i Centralne Evrope. Đonović je rekao isto što i De Gol, izrazivši bojazan od sovjetske invazije i boljševizacije Balkana. Naglasio je važnost zaštite balkanskih naroda, sada od boljševičke propagande, a u budućnosti i od prisilnih rešenja. “S naše strane u ovom pravcu rađeno je što je bilo moguće. Đeneral Mihailović, sa svojim borcima, bori se za slobodu i demokratiju, i, u isto vreme, održava vezu sa balkanskim narodima“, rekao je Đonović. Balkanska konferederacija, naslonjena na Francusku, “bila bi ozbiljna garantija za budući mir i bezbednost Evrope“, zaključio je on.

Posle razmene mišenja o mogućnosti privlačenja Bugarske, De Gol je rekao:

“Stara je francuska ideja o stvaranju regionalnih blokova. Mi smo gotovi da vas podržimo kad nam to bude moguće, pogotovu ako uspete da ostvarite što želite. Mi stalno računamo na Srbe. I baš zbog ovakvih kombinacija mi smo nedvosmisleno kazali našim saveznicima da ne priznajemo nikakvo stanje stvoreno u Evropi, koje ne bi bilo stvoreno sporazumno sa Francuskom. Pogotovu na Balkanu i u Centralnoj Evropi“.

Lider Slobodne Francuske je zatim pitao na koje nacije na Balkanu se računa za stvaranje balkanske konfederacije. Đonović je odgovorio da su to u prvom redu Grci, da se na Albance računa “samo ako ne otvaraju vrata Italijanima“, dok je za Rumune već govorio o saglasnosti Sovjetskog Saveza. Ovaj deo razgovora De Gol je završio konstatacijom: “Nije sasvim sigurno da ćete, posle svega što se desilo, moći sa Hrvatima“.

De Gol je potom pitao Đonovića: “Ko je Tito?“ Đonović je odgovorio u to vreme popularnom parolom: “Tajna Internacionalna Teroristička Organizacija“, dodavši: “On se, inače, zove Josip Broz, po profesiji bravarski radnik, a po nacionalnosti Hrvat“. Rekao je da je njegovo delovanje poznato svima, “sem, možda, njegovim engleskim protektoratima i direktorima londonskog radija“. Posle pada Italije, nastavio je Đonović, Englezi su naložili generalu Badolju da naoruža Tita i on je ojačao, ali samo privremeno, jer su mu Nemci uskoro oduzeli to naoružanje. “U svakom slučaju, najveću mu pomoć pruža engleska propaganda, a sad i engleska komanda, šiljući mu oružje i drugo“, zaključio je Đonović.

Usledilo je novo De Golovo pitanje: “Zašto Englezi pomažu Tita“?

Đonović je odgovorio da i pored najbolje volje to nije uspeo da sazna. Odbacio je pretpostavku da Englezi ne znaju da je Tito boljševik i da se bori za boljševičku Jugoslaviju. Takođe, rekao je, oni svakako znaju i da se komunisti u prvom redu bore protiv domaćih nacionalnih snaga, “a da prema nekomunističkoj srpskoj masi prave zverstva ne manje nego sami Nemci“.

De Gol je, “u čudu“, ponovio pitanje: “Onda, zašto ga Englezi pomažu?“

“To sam i ja mnoge pitao, pa čak i njihove ministre kada sam bio u Londonu. A oni nisu umeli ili nisu hteli da mi objasne“, odgovorio je Đonović, nastavljajući da iznosi pretpostavke: boljševizacija Jugoslavije nije engleski interes, jer se njome ugrožava imperijalna politika Londona na istoku; zatim, podržavanje Tita ne ide ni u korist ratnih napora, jer se tom podrškom raspiruje građanski rat i slabi otpor okupatoru. Pa ipak, i Mihailovićeve borbe protiv Nemaca koje su videli britanski i američki oficiri, londonski radio je pripisavao komunistima. “Zaista je teško objasniti, čak i pod pretpostavkom da Englezi prave ustupke Sovjetima na, za njih momentalno manje značajnoj stvari, da bi dobili na drugoj“, zaključio je Đonović. Na ovom mestu on je izneo jedan zanimljiv podatak: kod generala Mihailovića Englezi su slali ljude koji govore srpski, a kod Tita one koji govore samo engleski i tako ne mogu da saznaju mnogo.

De Gol je zaključio: “Nesreća je što Englezi izgleda da nemaju izrađenu politiku prema evropskim narodima, što se vidi po tom da se u mnogim slučajevima povode za Amerikancima (mislio je na `francuski slučaj` – primedba Đonovića). Čerčil je više borac nego politički čovek.“

odlikovanje
Kopija ukaza francuskog ratnog krsta kojim je De Gol odlikovao Dražu Mihailovića u februaru 1943. Zanimljivo je da je Draža dobio visoke ordene francuske i amerike, ali ne i Britanije.

Tada je De Gol pitao kakve veze vlada ima sa Mihailovićem, dodajući kako bi bilo korisno da se Francuzi o svemu obaveštavaju. Đonović je odgovorio: “Veze sa zemljom imamo. To mogu reći Vama. Ali zbog daljine i teškog saobraćaja, teško ih mogu koristiti. Ako Vi želite možemo ih imati i ovde. Samo, dužan sam da Vam kažem da to Englezi nikako ne žele…“.

Posle dogovora oko tajne radio stanice, Đonović je pitao De Gola o misiji za koju je čuo da će je poslati kod Tita. De Gol je odgovorio da su imali informaciju kako je nekoliko stotina francuskih ratnih zarobljenika pobeglo iz Mađarske na teritoriju pod Titovom kontrolom. Zato su hteli da pošalju dva oficira da ih nađu. Ali, Englezi su pravili teškoće oko prebacivanja. “Posle ste nas Vi obavestili da bi to bilo korišćeno i odustali smo. Izgleda da je tih ljudi manje nego što smo prvobitno obavešteni“, zaključio je De Gol.

Đonović je onda pitao da li bi Francuzi poslali misiju kod Mihailovića, rekavši da bi ona imala “veliki značaj i proizvala kod Srba veliki utisak“. “Mogli bismo, samo da li biste Vi imali načina da ih (francuske oficire) prebacite?“ Đonović je odgovorio da Jugoslovenska vlada ima “nekoliko aviona“, ali da su pod američkom komandom. Obećao je da će se raspitati o mogućnosti da se avioni upotrebe za prebacivanje francuske vojne misije. “Dobro. Obavestite se i onda mi javite“.

Ovim se Đonovićev izveštaj Puriću završava. Pomenuti avioni su “leteće tvrđave“ koje je Amerika oktobra 1943. godine poklonila Kraljevini Jugoslaviji. Međutim, već posle nekoliko dana sa ovih aviona su skinuti takovski krstovi i oni su uvršćeni u sastav američkog ratnog vazduhoplovstva. Avioni, iako sa jugoslovenskim posadama, nikada nisu leteli po planu Jugoslovenske vlade i Vrhovne komande, pa tako ni francuska vojna misija nije mogla biti poslata kod četnika.

Miloslav SAMARDžIĆ

(“Sloboda“, glasilo SNO u Americi, Čikago, 25. avgust 2016.)

kmnovine.com

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm…”britanski radio”, je, emitovao program, citanje spiska lica,kojima je zadenuto slovo Z ispred imena i prezimena..po, odluci vlade kraljevine Jugoslavije u dezerterstvu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime