U Srbiji je sve upereno protiv dece. Ako se vratimo malo u prošlost, u Srbiji je više decenija postojala organizovana krađa beba iz porodilišta. Niko to nije sprečio, nisu rešeni ti slučajevi. Ako pogledamo kako se deca danas obrazuju i vaspitavaju, vidimo da se za decu, u javnom prostoru, u prvi plan izbacuje sve što je pogrešno i štetno za decu.
To se radi planski i sistematski. Deci se nameću razvrat, pornografija, nasilje, mržnja, kockanje, ubistva… Dete u Srbiji je, 24 sata, 7 dana u nedelji, tome izloženo. Deca na naslovnim stranama novina gledaju gole žene, krv, ubijene ljude, žrtve nasilja, pedofile kako se ljube sa decom, itd. Kada dete, preko telefona ili kompjutera, dođe na internet, pojave mu se reklame, vesti ili komentari odraslih sa istim takvim sadržajima, i ono najvažnije – kada upali televizor, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, deci se to plasira od ranih jutarnjih sati, pa se prikazuju filmovi u kojima ima mnogo krvi, nasilja, droge i pornografije, crtani filmovi koji zaglupljuju decu, a između su reklame za kondome u kojima devojke uzdišu i traže orgazam… Ne dozvoljavaju deci da budu deca. U estetskom smislu, deci se svuda nameće šund, a kao uzori nameću im se ljudi koji treba da se nalaze na margini društva, a neki od njih i u zatvoru. Nikada deca nisu odrastala u takvom okruženju. Prethodne generacije nisu imale takva iskušenja. Nad decom rođenom u 21. veku sprovodi se eksperiment. Neko se trudi da stvori „vrli novi svet“.
Pored svake škole nalazi se kladionica. Škole i bolnice za decu su u lošem stanju. U nekim školama nemaju toalete i sale za fizičku kulturu, u mnogim opštinama ne postoje igrališta za decu. Pored svega toga, tereni u parkovima, sportskim centrima i školama daju se vlasnicima balona (koji su povezani sa političkim strankama i policijom), pa deca više nemaju terene koje mogu besplatno da koriste. U bolnicama je stanje tako loše, da se deca šalju na operacije i lečenje u inostranstvo. Ne postoji porodična politika, nema podrške za talentovanu decu, uzima se novac od trudnica i majki… Hrana za decu je skupa i loša (deci se u školama i vrtićima daje loša hrana, a takva hrana se daje i deci koja su alergična na neke namirnice, pored škola se prodaje loša hrana), odeća i obuća za decu više koštaju nego za odrasle. U vrtićima nema dovoljno mesta za svu decu. Prema deci se tako ne ponašaju ljudi ili društva koja vole decu i žele da deca postanu zdravi i normalni ljudi. (U Danskoj, na primer, u školama deci služe jedino organsku hranu.) U Srbiji je nedavno umro slavni pesnik za decu, a na televizijama nije bilo specijalnih emisija povodom smrti Dobrice Erića, kao kada je poginuo neki turbo-folk pevač.
Ovako ne vode državu ljudi koji vole decu i misle na njihovu budućnost, a ko ne misli na decu, ne misli ni na budućnost naroda i države. Srpska vladajuća elita mrzi decu. Cilj vladajuće elite je da se u Srbiji rađa što manje dece, a da se od dece koja se rode, naprave loši i glupi ljudi. Zato je odbrana televizije Pink, pitanje od nacionalne bezbednosti za vlast u Srbiji. To je bolesno. Bolesni ljudi vode Srbiju. To ne važi samo za ovu vlast. Bilo je bolesno i to što je DOS posle 2000. godine dozvolio da julovsko-socijalistička televizija Pink može da nastavi sa radom i što se za vreme vladavine DOS pojavilo još nekoliko televizija i tabloida sličnog sadržaja, a ne zaboravimo da su se i rijalitiji u Srbiju pojavili sa liberaldemokratama i konzervativcima na vlasti. Samo idioti, kada su u pitanju bezbednost i zdravlje dece (prava dece, koje ugrožava većina medija), mogu da govore o slobodnim i nezavisnim medijima, pravu na rad, zakonu, konkurenciji i slično. Koga briga šta misli EU kada je u pitanju oduzimanje nacionalne frekvencije TV Pink?
Kada branite decu, i moral i pravda su na vašoj strani. Na primer, ako vidite na ulici čoveka koji je spreman da fizički povredi dete, ili, u tom trenutku fizički povređuje dete, nećete imati grižu savest i niko vas neće osuđivati, ako ste u cilju odbrane deteta, upotrebili fizičku silu i povredili tog čoveka. Isto tako decu povređuju, ali na onaj duševni ili psihički način, vlasnici medija i svi oni koji podržavaju takve medije, ali i svi koji zarađuju na deci tako što im prodaju lošu hranu, loše lekove i vakcine, lošu obuću i odeću… Sve to loše utiče na decu. To se radi planski i sistematski, i od toga korist ima mali broj ljudi. Među njima su i privatni izvršitelji koji zbog računa za struju oduzimaju kuće ljudima koji imaju decu i izbacuju ih na ulicu. Ili, umesto da đaci dobijaju besplatne knjige od države, na đacima ekstraprofit pravi par privatnih izdavača udžbenika (od kojih jedan ima skoro monopol, dok državni zavod propada).
Ako su ljudi koji to rade deci bolesni, šta su ljudi koji stoje sa strane i ne reaguju? Od koga i od čega se čovek plaši kada su u pitanju bezbednost i zdravlje dece? Zar kukavica ne može bar tada da pokaže hrabrost? Zašto se tako malo roditelja u Srbiji buni protiv svih ovih pojava i ljudi koji to rade deci? Da li je tako bilo i pre nekoliko vekova? Da li možete da zamislite šta bi se desilo mutnom liku koji zavodi decu na pogrešan put u doba kada se znalo šta je junaštvo i čojstvo i kada su postojali pravi domaćini? Zašto ljudi danas ne reaguju na isti način? Dobro, danas sve treba da bude civilizovano – tako loši i bolesni ljudi šalju se u zatvore, zatvorenici imaju svoja prava. Čak i monstrumi kao što je onaj koji je ubio Tijanu Jurić. Između tog monstruma i vlasnika medija i svih ljudi iz državnih struktura koji iza njih stoje, a koji sprovode duševno ili psihičko nasilje nad decom, nema velike razlike. To su loši i bolesni ljudi, na neki drugi način, ali dovoljno štetni i moraju da se sklone od dece. Oni ne smeju da se pitaju za bilo šta što ima veze sa decom. Prava dece su iznad njihovih prava. Oni su ubice dečijih duša.
Ako srpski narod još uvek neguje tradicionalne porodične vrednosti i voli decu, zašto postoji toliki strah od vlasnika televizije Pink? Da li je banda, od nekoliko stotina batinaša (koju čine neki kriminalci, neki policajci, neki navijači i neki ekstremni desničari), koju plaća vlasnik Pinka, čiji je kum ministar odbrane, a prijatelj ministar policije, jača od cele opozicije (i one van Saveza za Srbiju)? Zašto opozicija ne može da se ujedini kada su u pitanju prava dece? Da li je glumica Mirjana Karanović pristala da gostuje na Pinku zato što su joj bliski ljudi koji ne poštuju svetu tajnu braka ili ne žele brak i decu, jer ne vole decu, a nisu tradicionalisti kao što je Boško Obradović? Da li se vodi dijalog sa ljudima koji te vređaju i napadaju i imaju teška krivična dela? Koliko je, zaista, ljudi u državi na strani vlasnika Pinka, a koliko je na strani dece i kulture? Da li je on zaista toliko moćan?
U državi koja brine o deci, sve se prilagođava zdravom i normalnom razvoju dece i sve se usklađuje prema pravima dece. Srbija sada nije takva država. Što ne znači da se to neće promeniti. Šta može da probudi, promeni i pokrene ljude, ako ne može pitanje opstanka i budućnosti dece? Da li briga o deci treba da bude pitanje od nacionalne bezbednosti? Kako država, koja ne vodi računa o bezbednosti i zdravlju dece, može da se odbrani od spoljašnjih neprijatelja? Šta rade povodom svega ovoga zaposleni u policiji, pravosuđu, socijalnim ustanovama i zdravstvu? Šta rade zaposleni u inspekcijama koje kontrolišu kvalitet hrane za decu i proizvodnju i uvoz odeće i obuće za decu? Zar nema i među njima dobrih roditelja koji žele dobro svojoj i svoj deci?
Ako roditelji ne mogu da odbrane svoju decu i prava svoje dece, kako će odbraniti bilo koje svoje pravo u ovoj državi? Oko dece svi roditelji treba da se ujedine i da ostave sve političke i ostale razlike. Ne samo roditelji, svi normalni ljudi koji nemaju decu ili planiraju da imaju decu, treba da se okupe i da deluju protiv ljudi koji ne poštuju prava dece, ugrožavaju zdravlje dece, sprečavaju normalan psihofizički razvoj dece, itd.
Kada imate normalne ljude na vlasti, sve se rešava brzo i jednostavno. Nije moguće sve zabraniti, ali se sve može prilagoditi, tako da se omogući zdrav razvoj dece. Na primer, nacionalne frekvencije ne mogu da imaju televizije koje ne poštuju kodekse i emituju rijalitije, grand parade i parade za decu (tj. za pedofile). Neke televizije i neke emisije treba potpuno zabraniti. Pored toga, takve televizije moraju posebne poreze da plaćaju. U normalnoj državi, nacionalnu frekfenciju mogu da imaju samo televizije koje imaju dobar kulturno-obrazovni program za decu. Na svim televizijama mora strogo da se vodi računa o programu – ako neki film nije dobar za decu mlađu od 16 godina, onda taj film sme da se prikazuje jedino u kasnim terminima. Isto tako i sav ostali program koji nije prikladan za decu treba da se skloni u kasne termine, na posebne televizije, sve to treba posebno oporezovati (uključujući i šund muziku). Reklame moraju da se prilagode za decu i mora strogo da se kontroliše i sankcioniše svako kršenje tih pravila. Na naslovnim stranama štampanih novina, nikada ne sme da se pojavi sadržaj neprikladan za decu, a tabloidi ne mogu da objavljuju šta hoće i moraju da plaćaju posebne poreze. Na internetu je najteže uvesti strogu kontrolu, neka kontrola je moguća (kao što su hapšenja pedofila i gašenja sajtova koje su napravili), internet je, pre svega, odgovornost roditelja koji moraju pravilno da usmeravaju i kontolišu svoju decu. Najveća odgovornost za decu je na njihovim roditeljima, tek onda na školama, medijima i državi.
Ovo nije puritanizam. Deca se ne mogu izolovati u neki poseban svet, nismo utopisti. To je pitanje normalnosti (hrabrost se podrazumeva). Postoji dovoljno zdravih ljudi, dobro se zna, na osnovu vekovnog iskustva ljudi, šta je dobro, a šta je loše za razvoj dece. Ovo što rade ružičaste televizije i tabloidi (praktično 90% konvencionalnih medija) je duhovni genocid, ne samo prema deci, nego prema svim ljudima, celom narodu. Ono što je loše, šalje se tamo gde mu je mesto. Ko brani te medije, tako što se poziva na slobodno tržište i nezavisnost medija, na pravo na rad takvih novinara i urednika, kada brani te medije, znači da je bolestan čovek i da mora da se leči. Braniti takve medije je isto što i braniti dilere koji prodaju drogu deci u osnovnim školama. To rade bolesni ljudi. Da li pokvareni i zli ljudi mogu da imaju ista prava kao i dobri i normalni ljudi? Da li se imovina oduzima od kriminalaca, pa onda država deli siromašnima ili koristi za svoje potrebe? Zašto da se to ne uradi u slučaju vlasnika tih medija i svih ljudi koji su imali koristi od njih (pa ih zbog toga brane)? Šta su zaslužili ljudi koji svesno proizvode, uvoze ili prodaju (ili, u ime države sve to kontrolišu) lošu hranu za decu, lošu odeću i obuću za decu? Da li svi oni treba da nastave sa radom i da budu na slobodi, ili treba da se kazne i iskorene takve pojave? Zašto se na medije drugačije gleda i zašto za njih ne važe pravila i zakoni koji važe za sve ostale štetne pojave? Ako ljudi zaista vole svoju decu i žele da ih zaštite – oni će to na taj način urediti, tj. država će urediti stanje u medijima, u školama i oko škola prodavaće se zdrava ili organska hrana, trudnice i majke će dobijati veću socijalnu pomoć za decu, u državi će uvek biti dovoljno novca za lečenje bolesne dece i podršku talentovanoj deci, svi vrtići, sve škole i fakulteti će biti u dobrom stanju, oko škola neće biti kladionica i dilera droge, biće srušeni svi baloni i igrališta će se vratiti deci, a gradiće se i nova igrališta za decu, gradiće se nova porodilišta i bolnice za decu, itd.
To će se dogoditi ako postoji dovoljno zdravih i hrabrih roditelja u Srbiji, ako postoji dovoljno normalnih građana Srbije, ako srpski narod zaista neguje porodične vrednosti i želi da opstane. Srbija će postati normalna država sa zdravim društvom. U normalnoj državi, kum vlasnika ružičaste televizije nikada ne bi mogao da bude ministar odbrane. U normalnoj državi, novinari najstarijeg dnevnog lista ili javnog servisa, profesori univerziteta, ugledni politički analitičari, reditelji, glumci, pisci, lekari…, ne gostuju na ružičastim televizijama i ne daju intervuje tabloidima. U zdravom društvu, vlasnici i saradnici takvih medija ne mogu da se nađu u društvu patrijarha, ne dobijaju odlikovanja od Crkve.
Dozvoliti ružičastim televizijama i tabloidima da rade to što rade, na isti način i dalje, isto je kao i dozvoliti naučnicima da izvode eksperimente na deci, pozivajući se na neka prava, slobode i progres. Kao što se zabranjuju štetni naučni eksperimenti nad decom (ljudima), moraju da se zabrane i štetni mediji i sve ostalo što je štetno za decu. To je toliko jednostavno. Tu niko normalan ne treba da ima moralnu dilemu. Ako neko, povodom toga, ima moralnu dilemu, obratite pažnju na tog čoveka kada je u blizini dece, ko zna kakve sve prljave, zle i bolesne misli ima u svojoj glavi, i uvek budite spremni da zaštitite decu. Ne dozvolite da se u umove dece ubacuju pogrešne pomisli i pogrešna učenja i uzori, a sa tim raspiruju pogrešne strasti, ne dozvolite da bilo ko, ni duševno ni telesno, povredi ne samo vaše dete, nego bilo koje dete. I nemojte da se čudite zašto ima toliko nasilja među decom u školama, u porodicima i u društvu – sve je jasno – samo je pitanje da li poput noja zabijate glavu u pesak, ili ste spremni da nešto preduzmete.
Ako roditelji, majke i očevi, dozvole državi da dozvoljava štetne pojave za decu, onda će majke i očevi da dozvole, jednog dana, državi i da im ne dozvoli da ih deca zovu mama ili tata, nego roditelj 1 i roditelj 2, i dozvoliće državi da im oduzima decu. Vreme je da se svim tim štetnim pojavama za decu stane na put, a Srbija uredi tako da deca imaju dobre uslove za razvoj i zdrav život. Ako to ne urade roditelji, uradiće deca, koja su odolela svim iskušenjima i pronašla pravi put. Eksperiment svakako neće uspeti, u Srbiji.
Nikola Varagić
Izvor: nikola5.wordpress.com
