Deca su naša

0
799

patrijarh-pavle-zivotopisPotrebno je probuditi usnulog Srbina. Ne dozvoliti mu da zaboravi na važnost Otadžbine. Podsetiti ga šta je zaista ispravno, i kako do toga može stići samo vođen znanjem koju mu prošlost saopštava. Istorija je nešto što nam jasnim primerom nepogrešivo pokazuje istinu. Ima li drugog puta sem istine ? Naravno da nema. Onda kada smo svesni toga i prihvatamo ono što nas istorija uči, nepogrešivo koračamo u sigurnu budućnost. Nažalost nekad nas povuku laži zapada pa pomislimo da ako je pre bilo tako ne mora i sada. Tada dobijamo uvek istu lekciju. Život nas za takvo ponašanje uvek iznova kažnjava.

Problem je što kada se krene tom stranputicom verovanja u ono što nam se čini lepšim a ne onom što nam se toliko puta pokazalo istinitim, nema nazad. Onda kada krenemo putem koji nije osvetljen istinom ne mogu nam pomoći nikakve lažne svetiljke sa zapada. Ta trenutna i prividna svetlost koju šire lažne zapadne lampe taman je tolika da nas uputi na prvi ali pogrešan korak. Krenemo li za tim lažnim svetlom ostaćemo bez one jedine prave svetlosti koju su nam ostavili naši preci. U tom slučaju put koji smo izabrali biće tama u koju zapad vekovima pokušava da nas gurne. Sve ovo je mnogo puta ispričano i opet se nekako neodgovorno ponašamo prema tome. Šta nam onda ostaje, kako da se probudimo kako da krenemo pravim putem?

Očito da pored svih znanja ne gledamo svi isto na put kojim su nas preci vodili. Sigurno je da se mnogima taj put zbog žrtava koje smo podneli čini preteškim. Strah ih tera da misle kako je mogao da se izabere i neki lakši put, put bez žrtvovanja. Ono što oni ne uviđaju je da je to bio jedini put kojim smo mogli i morali hoditi da bi duhovno opstali. Jedini put koji nije bio puko vegetiranje već jasno davao smisao životu. Jedini put koji nije bio služenje drugima već bezrezervno davanje Gospodu.

Znali su dobro naši stari da je teško da može da boli ali su isto tako znali da kada teškoće i bol prođu ostaje ispunjena i ponosna duša. I ne samo to, nego bol prestaje a našim najmilijima ostaje časna i sigurna budućnost. Nažalost uvek ima i onih drugih koji ne razmišljaju o svojim potomcima, koji u strahu nemaju hrabrosti da krenu već ostaju čekajući. Dok čekaju i gledaju ne uspevaju da se spasu bola, jedina razlika između njih i onih iskreno ispunjenih verom je da kada sve prođe kukavice će i dalje osećati prazninu i bol. U svom strahu jedino za šta su sposobni je da se priključe zapadnim licemerima u osudi puta kojim smo mi krenuli. Svetosavci se nikad nisu obazirali na to, uvek su koračali samo onim putem koji će njihovu decu učiniti ponosnom.

„Pre nego što počneš suditi o meni i mom životu obuj moje cipele i idi mojim putem! Prođi ulice, brda i doline! Oseti bol i sreću! Prođi godine kroz koje ja prolazim, padni preko svakog kamena koji se meni našao na putu! Ustani uvek ponovo i idi istim putem, kao što i ja radim! I tek mi onda možeš suditi.“

Patrijarh Pavle

Oprostićemo mi njima sve jer oni i ne mogu da vide od zla u njihovim dušama. Jedino ne bi mogli da oprostimo sebi da ne poslušamo svoje đedove i time izdamo svoje potomke. Ako sami sebi nismo dovoljno važni, postoji nešto što nam je sigurno svima važno. Postoji nešto što volimo više od sebe. Postoje naša deca. Ona mala bića koja unose nesrazmerno veliku sreću u naša srca. Oni mali ljudi kojima kroz celo detinjstvo i sazrevanje saopštavamo da su nam sve. Da su oni smisao našeg života i da ih volimo najviše na svetu. Ne smemo ih onda izdati, oni svojim neiskvarenim dušama to sigurno nisu zaslužili.

Da Vas podsetimo:  Priče o napuštenoj deci koje nas teraju da se duboko zamislimo

Sve se dešava sa razlogom i svaki problem koji je postavljen ispred nas je samo ispit da li smo vredni onog lepog što nas čeka u životu. Zato svaki problem moram videti kao priliku da svojoj deci ostavimo onaj osećaj ponosa koji su nama ostavili naši preci. Naravno da nije lako ali to nam niko nije ni rekao. Mnogo važnije od toga je ono što nas je istorija već odavno naučila, a to je da je taj put vredan svakog truda. Život je kratak da bi sebi dozvolili kajanje. Naši potomci ne bi imali nikakave koristi od našeg kajanja. Ne ostavimo li iza sebe slobodnu Otadžbinu, ne učinimo li svoju decu ponosnom znači da smo skupo plaćeno iskustvo naših predaka bacili niz vodu. Tada bi za naše kajanje bilo kasno i ne bi imalo nikakav značaj.

Zar da dozvolimo da mi budemo ti koji gaze po senima svojih đedova, zar da mi ispišemo stranice istorije kojih će se naša deca stideti? Vreme je da se probudimo da shvatimo ko su nam očevi i đedovi . Nismo mi nikakve tikve bez korena koje je vetar doneo na tuđu njivu. Nismo mi paori koji moraju za druge da obrađuju nekakve neplodne i tuđe njive. Svetosavci su ponosan i slobodan narod koji su oduvek imali svoje plodne oranice, kome su preci ostavili ono najvrednije, Otadžbinu.

Razgovor male srbadije sa Otadžbinom

Otadžbino, majko moja,
I dedova mojih slavni`,
Dokle stižu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokaži mi međe svoje,
Tvoje gore, tvoje reke.
„Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stiže,
I gde šumi bistra Una,
I lovćen se nebu diže-
To su moje kršne gore,
Kuda Srbi srpski zbore“.

Da Vas podsetimo:  Tajne kalendara

Otadžbino, majko moja,
Što je tužno lice tvoje?
Zašto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muči grudi,
I duboki uzdah budi?

„ Moja deca suze liju,
Jer ih dušman muči stari,
Dušmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci i Madžari.
Što slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije“.

Otadžbino, majko tužna,
Ima l` koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?

„Prihvatite luč slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga to je luča tvoja,
Srbadijo, nado moja !“

Vojislav Ilić

Kada obraćajući se svojoj deci im govorimo o onom šta predstavljaju u našem životu, koliko su nam promenili njegov smisao i suštinu, to iskreno i mislimo. Da bi to i dokazali moramo za života nešto i uraditi čime će mo to podkrepili. To nešto što čovek treba da učini nije najnoviji lap top nisu najskuplje patike, to je ono što će našoj deci dati ispunjenost duše i stalan osećaj sreće. Materijalnim kupujemo im privid sreće ili vremenski ograničen osećaj te iste sreće koji traje do sledeće materijalne želje.

Taj krug trenutnog osećaja sreće postignut materijalnim a zatim ponovnom prazninom do pribavljanja nove materijalne vrednosti je neprekidan. Sem svoje beskonačnosti i kostantnog lažnog osećaja sreće on se sigurno u jednom momentu grubo prekida jer ga je nemoguće dalje pratiti. Tada samo ostaje beskonačna praznina i osećaj potpune promašenosti životnog puta. Ne smemo našu decu uputiti tim putem. Ne smemo ih poslati u taj lažni svet. Moramo im obezbediti srećnu budućnost. Ako nismo lagali o svojoj ljubavi prema njima, onda je vreme da im to i pokažemo.

Da Vas podsetimo:  Lekcija koja menja život: RECEPT VLADETE JEROTIĆA za suzbijanje gordosti i zavisti

Najviše što može otac da uradi za svoju decu je da im ostavi slobodnu Otadžbinu i sigurnu budućnost. Najvažnija stvar koju otac može naučiti svoju decu jeste da nikad ne dozvole da njihovom sudbinom upravljaju drugi. Moramo im ostaviti Otadžbinu ispunjenu iskrenim i časnim vrednostima, Otadžbinu ispunjen nadom. Da baš Otadžbinu, možda negde izgleda lepše, možda negde izgleda bolje ali ne smemo zaboraviti reči koji ma nas je opominjao Aleksa Šantić:

„Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije-
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…“

Tamo samo izgleda bolje dok se gleda izdaleka, našoj deci je mesto ovde. Baš ovde gde su i njihovi đedovi hodili. Naše je samo da im obezbedimo da ovde prepoznaju budućnost u kojoj ima nade. Ovo što sada dozvoljavamo da nemo gledamo kako nam kvislinzi i neprijatelji kroje sudbinu dakle nije stvar nas to je stvar naše dece. A oni koji vole svoju decu neće dozvoliti da ona ostanu bez budućnosti.

Dokle da se čuje vapaj očeva naših koji nas pozivaju da se dozovemo pameti? Šta je to sa dušama našim kad nam je tuđa milostinja draža od naših svetinja? Ništa ne može pomoći čoveku ili narodu koji nema vere, koji nije sam pokušao da ostvari ono što je želeo. Isto tako ništa ne može zaustaviti ili sprečiti čoveka ili narod koji je pun vere a ispred sebe ima ispravan cilj.

Nenad Blagojević

Fond Strateške Kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime