Hrvatska književnica Vedrana Rudan je javno napisala, razočarana ponašanjem svoje , kako kaže, prezrele dece prema njoj, da više ne voli svoju decu.
Oseća se izdanom i zbog toga se razvodi od svoje dece.
Odnos njen sa decom je nepodnošljiv i ona je rešila da to prekine kako bi bila slobodna.
Oseća se dobro i žalosno.
Problem nas roditelja nastaje kada na našu decu gledamo kao na ličnu svojinu, privatno vlasništvo, koje posedujemo i koje pripada samo nama.
Primitivni roditilje to priznaju kada kažu – „ ja sam te stvorio, ja ću ti i suditi.“
Malograđani su suptilniji,nisu tako surovo okrutni, oni su razočarani u svoju decu jer su toliko u njih uložili, dok su očekivani rezultati izostali.
Ispada da decu stvaramo iz interesa, umesto iz ljubavi.
Sukob roditelja i dece nastaje kada roditelji kreiraju budućnost svoje dece prema svojim ličnim zamislima i planovima.
Deca prirodno neće da žive po planovima svojih roditelja.
Deca hoće da imaju svoju slobodu izbora.
I bore se da to ostvare.
Naši roditelji su u ranoj mladosti pobegli ili otišli od svojih roditelja, jer nije bilo egzistencijalnih uslova da tolika deca ostanu u siromašnim porodicama.
Naši roditelji su rano ostvarili svoju slobodu izbora i roditelji im nisu visli nad glavom.
Naši roditelji nisu razumeli našu potrebu za slobodom da sami biramo svoj život.
Sukob sa njima je bio na liniji odbrane od totalitarne svesti.
Odbrana prava na slobodu izbora nije isključivala našu ljubav prema njima.
Mi, roditelji, danas ne smemo da ponovimo greške naših roditelja.
Naučili smo da deca moraju da imaju slobodu i odgovornost.
Bez odgovornosti svaka sloboda je besmislena.
Naš odnos prema deci mora biti odraz našeg unutrašnjeg duhovnog života.
Ljubav dece se ne može kupiti.
Kupljena ljubav traje tačno onoliko koliko ima odvojenih para.
Ne moramo mi našoj deci ništa da pričamo.
Svojim životom im više pokazujemo, nego svim izgovorenim rečima.
Stari naš narod kaže da deca treba da žive u blagoj nestašici.
Ne smeju da imaju strah od gladi, ali nemaju ni potrebu da rasipaju.
Naučeni su da imaju meru u sebi.
Svojim ličnim životom roditelji im daju primer.
Roditelji moraju da nauče decu dve reči :
„ NEMAMO!“ i „ IMAMO, ALI NE DAMO!“
Deca nikada ne traže od roditelja ono što im oni ne mogu da ostvare.
Ne traže zato što znaju istinu o stanju porocice i nemaju lažne iluzije.
Nemojte deci da pružate lažne iluzije.
Razočarenja će da budu velika i opasna.
Deca moraju da znaju istinu o vama.
Recimo, moji roditelji su bili radnici sa malim primanjima.
Njihove plate, sve sa onom dugačkom trakom, stajale su plavoj koverti u jednom ormanu u sobi, ispod opeglanih i složenih čaršava.
Pokazali su mi gde stoji novac za mesečne troškove i rekli su mi da mogu uvek da uzmem novac, bez pitanja, ako mi bude nešto zatrebalo.
Nikada nisam ništa uzeo, jer me je bilo sramota.
Znao sam da nemamo i da moram to da prihvatim.
Kada roditelji imaju i deca znaju da imaju, onda decu moramo da naučimo da im kažemo – NE DAMO!
Ne damo jer niste zaslužili.
Zar niste hteli da imate slobodu izbora?
Pa, sloboda izbora podrazumeva i odgovornost za donete odluke.
Ne damo da ne biste rano poludeli.
Važno u vaspitavanju dece je da ih naučimo da se pare ne poklanjaju, nego da se pare zarađuju.Najčešće teškim radom i odricanjem.
Pare ne kvare decu, nego njihovi pohlepni roditelji.
Nisu deca razmažena, nego nezreli roditelji.
Koji parama kupuju izgubljenu ljubav.
Nemojte decu da opterećujete svojim životnim neuspesima.
Nemojte da preko dece lečite svoje bolesne ambicije.
Nemate pravo da svoj kukavičluk i neodlučnost prenesete na decu.
Nisu deca kriva što su roditelji vodili besmisleni život.
Nemojte da učite decu da gledaju „samo svoju guzicu.“
To će isto drugi roditelji reći svojoj deci.
I tako decu guramo u međusobne obračune, jer svi gledaju samo sebe.
Pomozite deci i učite ih da vole sve ljude.
Pitate me – da li se isplati biti dobar, pošten i vaspitan?
Pitam ja vas – da li biste se menjali da budete zli, pokvareni i bezobrazni?
Naša deca su tačno onakva kakvi smo mi.
Oni su naš odraz u ogledalu.
Ako mi ne valjamo i deca će nam ista takva biti.
Ne krivite decu uzaludno, jer ste vi jedini krivac.
Uz našu decu moramo da budemo do kraja našeg života.
Mi smo njihovi roditelji, bez obzira kakve gluposti radili.
Moramo da im pomognemo, jer je to naša roditeljska dužnost.
Najlakše je okrenuti glavu i naći neko prazno opravdanje.
Moramo biti uz našu decu dok rastu i dok svoju porodicu stvaraju.
Moramo biti tako blizu da nas ne vide i tako daleko da nas uvek osećaju.
Moramo da ih pratimo u korak da ne izgube korak sa vremenom.
Ne smemo da budemo dobre sluge svojoj deci, jer će oni postati loši gospodari.
Kako mogu roditelji javno da se odreknu svoje dece? Glupost!
Kako mogu roditelji da otkažu javno ljubav svojoj deci? Ludost!
Roditelji, zapamtite, vaša deca imaju svoje živote.
Deca se ponašaju prema vama tačno onako kako ste se vi ponašali prema njima.
Zašto bi oni imali strpljenje za vas, kada vi niste imali strpljenja za njih.
Zašto tražite „ da budu milostiviji….u ime onih dana kada biste crknuli da ja nisam o vama brinula.“
Pa, zar nije obaveza roditetelja da se brinu o svojoj deci?
Zašto bi deca crkla, kakav odvratan naziv, koji se upotrebljava samo za životinje, ako ste se vi već brinuli?
Ako bi vaša deca crkla bez vas, šta su vama deca?
Zašto im to spašavanje sada nabijate na nos? Koji je smisao?
Zašto ste to onda radili?
Najviše prezirem one ljude koji vam nešto učine i onda vam čitav život to nabijaju na nos.
Ako nekome nešto činim, a činio sam bezbroj puta, onda o tome ne govorim.
Nije pristojno o tome da se govori.
Pogotovo je vulgarno kada to govore povređeni roditelji.
Kada nekome nešto činim, to ne radim zbog njega, nego zbog sebe.
Ne treba mi javnost, lovorike i fanfare.
Činim to jer je to sastavni deo moje ličnosti, mog karaktera i mog života.
Činim to jer se davanjem ispunjavam i osmišljavam.
Ništa mi za uzvrat ne treba.
Umesto meni, uslugu vratite nekom drugom čoveku.
Tako se pokreće točak Dobra koji mora da pobedi Zlo.
Zašto sve ovo roditelji ne znaju?
U čemu je vaš problem?
Zašto se starački sebični i zašto pohlepno tražite svu ljubav i pažnju vaše dece?
Roditelji, molim vas, nemojte da zaboravite da su vaša deca roditelji svojoj deci.
Ostavite na miru decu!
Ako možete da im pripomognete, priskočite.
I ne pričajte!
Ako ne možete, lepo, sklonite se i ne smetajte.
Ne mislite više samo na sebe.
I posle vas se život nastavlja.
Književnica je sve ovo morala da zna.
Makar iz literature.
Ne mora da bude čitana po svaku cenu.
Granica otkazivanje ljubavi deci nije smela da se pređe.
Ne krivite, gospođo, decu, kada ste gori od njih.
E, to je žalosno.
dragas.biz
