Dečak iz svoje „kutije“

0
1149
Foto: printscreen

Bio je to siv januarski dan. Moj prvi radni dan. Drhtala sam kao nikad do tad pred obavezom u koju sam ušla nametnutom potrebom.

Bez obuke I pripreme postala sam lični pratilac dečaku sa Daunovim sindromom. Sve što su mi o njemu rekli bilo je da je nesaradljiv, neukrotiv, nepredvidiv. Da je u krastama oko usana jer neumorno pljuje u svoj dlan I dlanom trlja predeo oko svojih usana. Razumela sam o čemu mi govore na način kao da slušam govor na nepoznatom jeziku I klimam glavom da mi je sve izrečeno jasno.

Uveli su me u učionicu gde me je čekao dodeljen dečak.

Neki čudan sudar ostajanja I bezanja desio se u mom umu. Prvi put ispred mene se našla mala četa djaka, sve deca a svako različitog izgleda pod teretom svoje bolesti. Umeće njihovog pojedinačnog govora delovalo je kao buka neuštimovanih različitih instrumenata.

Osećala sam da paralizovana stojim na pragu vrata I da ništa ne mogu učiniti da napravim prvi korak I udjem u učionicu. Kao zvuk cepanja tkanine, tako sam ja čula svoju dušu koja se cepala u bolu gledajući nejaku decu u ropstvu svoje bolesti. Nisam imala snagu da se pitam zašto su ova nevina bića odabrana za ovako tesko detinjstvo ili tezak zivotni podvig. Mogla sam samo pogledom da dodirujem dete po dete I da se tako ,,upoznajem,, sa njima.

Bila je tu devojčica u invalidskim kolicima, sa glavom spuštenom do svog stomaka. Do nje bledunjava devojčica koja je podrhtavala kao pupoljak na vetru, sa krupnim okicama u kojima je bila praznina.

U drugom redu krupan dečak sa kapuljačom na glavi. Kao da se od nekog krio, uplašenim pokretima je navlačio kapuljaču preko očiu I nekom, znano samo njemu, panično govorio da se skloni, da ga ne dira. Do njega je sedela krupna devojčica crne kovrdzave kose, sjajno crnih očiju, rumenih obraza I prenaglašenog smejanja. Radosno je poskakivala na svojoj stolici, mlatila ručicama I govorila toliko brzo da su se njene reči saplitale jedne od druge, mrsile se u neko klupče, odmotavale I plele u neku pletenicu, u neku njenu priču.

U trećem redu sedela su tri dečaka. Dva sa Daunovim sindromom I jedan visine kao košarkaš, blazenog lica I nemuštog govora.

Jedno dva metra od trećeg reda, pripijen uz sam zid, sa klupom navučenom do grudnog koša, kao zena kada se zakuje u korset, nezainteresovano je sedeo dečak sa Daunovim sindromom. Pljuvao je u svoj dlan I brzinom  pravio kruzne pokrete oko svojih usana. 

Neobjašnjivo I meni samoj, prodrla sam u njegovu dušu, upoznala sav sadrzaj, svu istinu I istog trena ga zavolela. Neočekivana emocija ka njemu me je pokrenula, ohrabrila I sugurna u dane koji dolaze za njega I mene krenula ka njemu.

Sela sam u klupu do njega. Nije se pomerio da bi dao do znanja da je primetio moje prisustvo. Posmatrala sam ga. Zaobljene konstitucije, sa prekrštenim nogama na stolici na kojoj je sedeo ličio mi je na Budu.

Umirila sam svoje disanje da bih mogla da čujem njegovo, da u jednom trenutku osetim da li mu disanje postaje ubrzanije. Ako ga ubrza znaću da reaguje na moje prisustvo. Ono što nisam očekivala bilo je da je iz svog nosića izvadio slinicu I zalepio je na moj obraz. Pogledao me je zločesto I pobedonosno počeo da se kikoće. Ostala sam mirna I nisam zelela da obrišem slinicu sa mog obraza. Počeo je da se vrpolji u nekoj teskobi, kao da se pitao zašto ne reagujem. Trajalo je to nekoliko trenutaka. Onda je pruzio ruku I povukao me za kosu, tako snazno da se u trenu otkačila šnala koja mi je kosu drzala podignuto na potiljku glave. Kikotanje mu je postalo glasnije. Pruzila sam svoju ruku I počupala njegovu kosu. To ga je naljutilo I zbunilo. Spustio je ljuto glavu na klupu I nešto nemušto govorio.

Minuti su prolazili. Podigao je glavu, pruzio ruku I uštinuo me za obraz. Pruzila sam ruku I uštinula ga za obraz. Počeo je na glas nemušto da ciči. Ostala sam mirna na to. U očima sam mu videla da razmišlja šta sledeće da učini a da me natera da odustanem od njega.

Stručni tim kad mi je opisivao dečaka kog su mi dodelili rekli su mi da njegova ćud navede svakog ličnog pratioca da odustane od njega. Ono što mi nisu rekli, što nisu spoznali, je istina koju je taj dečak nosio u sebi. Duboko nesrećan što je neshvaćen I odbačen, borio se da nema ličnog pratioca a u dubini dečije duše je vapio da ga neko razume, prihvati I ostane kraj njega…da neko shvati da on zeli ali ne ume da izadje iz svoje ,,kutije,,.

Ubrzano disanje u njemu se smirlo. Počeo je da me zagleda. Pruzio je ruku I brisao njegovu slinicu sa mog obraza…prvi korak smo postigli.

Završio se čas. Deca iz klupa su ustala I svako sprem svoje mogućnosti krenuo da zaobidje klupu I odu na uzinu. Moj dečak nije zaobišao klupu već se popeo na nju da preko nje predje do sledeću klupu, preko sledeće predje na sledeću dok ne dodje do izlaza iz učionice. Shvatila sam da niko nije naučio kako da izadje iz učionice, već su ga pustili (kao neukrotivog) da izadje na način koji on odabere.

Stala sam na vrata učionice I nisam mu dopustila da izadje iz nje. Uhvatila sam ga za ruku da bih ga vratila do njegove klupe I da skupa zaobidjemo sve klupe I izadjemo u hodnik. Otimao se kao meče koje je izašlo iz kaveza pa neko pokušava da ga uhvati I vrati u kavez.

Naslonila sam ga na orman u učionici, pritisnula mojim telom da ne moze da mi se otme I tiho mu na uvo rekla, tiho ali strogo I odlučno ,,Ukrotiću tvoju bol, uzaludno se odupireš. Beće kako ja hoću a ne kako ti hoćeš. Trnovit put ćemo proći skupa…danas za tebe nema uzine,,.

Prestao je da se otima. Znala sam da me je razumeo I da ima strah od onog što je razumeo jer nije naviknut da se ne boji da razume.

Sela sam ga u klupu. Ljuto je uzeo crnu bojicu I njome nervozno škrabao po papiru. Kada je pritiskom bojice pocepao papir počeo je pakosno da se smeje. Uzela sam mu iz ruke crnu bojicu i bilo mi je jasno da je za nju vezan I da će krenuti borba da mu  je vratim. Tako je I bilo. Bila je to reakcija slična histeriji jer nije mogao da je dobije nazat. Pošao je da uzme teget bojicu. I nju sam mu oduzela. Napad je bio sličan kao I kod oduzimanja crne bojice. Iz kutije je uzeo tamno braon bojicu. Uzela sam mu je iz ruke. Napad je bio blazi. 

Iz kutije sam odvojila sve tamne bojice I ostavila samo pastelne boje. Stavila sam pred njega probrane bojice I novi list papira. Uzeo je kutiju I bacio na sredinu učionice. Na radijatoru do njega gde je sedeo sabijen uz sam zid, nalazila se neka mala plišana igračka koju je on povremeno uzimao u ruku, pomazio I vratio na radijator. Uzela sam igračku I bacila je kroz prozor. Počeo je ljuto da plače I da me udara. Mirno sam stajala I ponavljala ,,Kada pokupiš bojice koje si bacio ja ću sići da ti donesem igračku,,.

Plač I udarci su se umirili. Sagnuo se I pokupio  bojice. Uhvatila sam ga za ruku, nije se odupirao I sišli smo u dvorište da uzmemo njegovu igračku. 

Kao uplašeno meče, u neverici da je njegova igračka tu, sagnuo se radosno I uzeo je u svoje debele šačice. Zaštitnički ju je naslonio na svoje grudi I ljubio. Sagnula sam se, poljubila ga u glavu, podigla lice ka meni I rekla mu ,,Gledaj me, slušaj me, znam da razumeš. Ovako kako ti čuvaš svoju igračku tako ću čuvati I ja tebe. Kako je ti štitiš od svih tako ću štititi I ja tebe,,.

Gledao me je direktno u oči. Crte lica su mu bile mirne. Bešumne suze su krenule da se spuštaju niz njegovo lice. Tim suzama mi je ispričao svoju priču znanu samo njemu I ,,kutiji,, u kojoj je bio zatvoren.

Dok sam brisala njegove suze kao da sam prstima prelazila po njegovoj duši. Njegove suze su bile diploma koju sam u prvom random danu dobila kao ,,školovan,, lični pratilac. Te suze su me naučile da je duša za ličnost isto kao ud, mišić ili materija za telo. Bez te spoznaje o vaznosti duše u deci sa posebnim potrebama, moj dečak I ja bi bili kao sveća…jedno bi sagorevalo, drugo bi se topilo I ka svetlosti uspeha ne bi put imali.

Ovde ću stati sa opisom mog malog ,,bude,,.  Sledeće priče će oslikati sve korake koje je ovaj mali, zapostavljeni dečak, hrabro I s ljubavlju pravio.

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime