I danas neprevaziđen – kao i Feral Tribune, legendarni magazin u kom se pojavio pre 35 godina – Robi K. Viktora Ivančića najautentičniji je lik novinarskih kolumni sa jugoslovenskog prostora, čiji brutalan humor decenijama predstavlja eksplozivnu kritiku kako bivše Jugoslavije, tako i državica nastalih u njenom pepelu
Pre neki dan, tačnije 28. oktobra, navršilo se 35 godina otkako se u splitskom Feralu (tad još nije imao dodatak „Tribune“) pojavio klinac koji je teškom artiljerijom osvojio svoje mesto u istoriji novinarstva na južnoslovenskom prostoru. Reč je, naravno, o Robiju K. iz III a, kojeg već 35 godina ispisuje Viktor Ivančić.
Robi K. je nastao u studentskom listu FESB te 1984. godine, dok u Feral ulazi zajedno sa svojim kreatorom Viktorom Ivančićem 28. oktobra, što je bio prvi broj Ferala koji su zajednički uredili Ivančić i Velimir Marinković. Od tada do danas Ivančić Robija ispisuje redovno. Zajedno su se selili iz Nedjeljne i Slobodne Dalmacije u samostalno izdanje Feral Tribunea – koji postaje jedan od najznačajnijih magazina štampanih na ovim prostorima – pa sve do Peščanika, gde se danas objavljuje.
Robi K. je po mnogo čemu važan i zanimljiv, a najpre po tome što je uspeo da jedan lokalni ulični sleng približi velikom broju ljudi, u toj meri da se ljudi koji su kilometrima daleko od Splita zapitaju šta mu to dođe ono čuveno „N bava kua?“, „Asti mande“ ili da vam usput kažu kako ih „kuri bolac“. Da ne govorimo o bezbroj lokalizama za koje vam je ponekad zaista potrebna internet podrška.
Ime mi je Robi
Nije čudno što se na korici „Sabranog Robi K. Altimejt edišna“ nalazi klinac koji drži bazuku i drugo oružje. Jezik i poente Ivančićevih tekstova o dogodovštinama Robija, Dide sa Šolte, Kana Štete, Nele Svinjogojstvo, Rina Sajle, zaista jesu eksplozivni. Na kraju krajeva, Robi je u Feral ušao upravo preko „Militarističke brojalice“: „Bija baja buf, pandur te je štuf, zakon nosi o remenu, pendrekom te po tjemenu.“
Proći će više od godinu dana od ove pesmice pre nego što će se u Feralu objaviti prvi Robijev dnevnički zapis. Jezik se u tom momentu umnogome razlikovao od onoga po čemu ga danas prepoznajemo. Bio je gotovo standardan književni, ali sa dosta dobrim, što bi komičari rekli, „pančlajnovima“. Tako nam se u svom prvom dnevniku predstavlja Robi K. iz, tada još uvek, II a:
„Ime mi je Robi. Ja imam mamu i tatu koji se isto tako zovu. Idem u drugi razred osnovne škole. Danas nam je učiteljica rekla: ‘Povijest je učiteljica života.’ Moja učiteljica je lijepa i dotjerana. Ali ona se ne zove Povijest. Ne zove se ni Dedijer, već Smilja. Ja njoj uvijek kažem: ‘Kako ste, drugarice Smiljo?’ Ona mi odgovori: ‘Robi, kako si ti lijepo odgojen!’ Ja zato uvijek dobivam petice iz vladanja. Moj tata kaže da je to puno bolje nego da dobivam peticije iz vladanja, kao neki.“
Od tog trenutka Robi sve više dobija na pažnji i posle samo tri meseca od prvog dnevnika, kolumna se seli u prednji deo novina, a mesec dana kasnije postaje jedna od glavnih u Nedjeljnoj Dalmaciji, pa će se nalaziti na drugoj stranici.
Autor najznačajnijeg dela o Feral Tribuneu, novinar Boris Pavelić primećuje da je Robi književni lik, koji je pisan novinarskim povodom. Kako navodi u svojoj knjizi „Smijeh slobode: Uvod u Feral Tribune“, Robijeva metoda je „naročito prikladna za autoritarne režime u kojima je autoru, ukoliko želi da kaže nešto istinito, mudrije da piše u šiframa, jer zna da drugačije neće moći“.
„Ta metoda infantilizacije – o ozbiljnome pisati očima malog djeteta, koje sve vidi, pa sve i govori, ali naoko ne interpretira i ne zaključuje – dotad je mnogo puta oprobana i potvrđena, pa nije čudo da je Viktor Ivančić, za potrebe neumoljivo brzog novinarskog ritma, odabrao baš nju…“, piše Pavelić.
Ivančić jeste koristio Robija kako bi ogolio komičnu ili smrtno ozbiljnu stvarnost, ali je poznato i da je svojim opusom van ove kolumne direktno ukazivao na sve ono što ne valja u sistemima, državama, podelama, vremenu, ljudima.
Ondašnji režim socijalističke Jugoslavije, pokazalo se, nije bio neosetljiv ni na ironiju jednog neposlušnog dečaka, pa je tako 1987. pokrenut tajni optužni predlog protiv Ferala zbog Robija K. Razlog je bila parafraza prezimena tadašnjeg ministra odbrane Branka Mamule u kombinaciji sa popularnom pesmom „Ne klepeći nanulama“, koja je, naravno, u izvedbi Robija K. glasila „ne klepeći mamulama“.
FERAL, SVETLO LJUDIMA S MARGINE I AVANGARDISTIMA
Dragan Markovina, istoričar sa splitskom adresom, kaže za Cenzolovku da je Robi K. jedna od bitnijih kulturnih činjenica na jugoslovenskom prostoru, te da bi tu bio i u slučaju da je Ivančić prestao da ga piše u nekom momentu, a kamoli u situaciji kada slavi 35. rođendan i to tako što ispisuje nove epizode.
„Robijev autor Viktor Ivančić pokrenuo je dvije kapitalne stvari, koje su usko vezane jedna uz drugu, a to su Feral i Robi K., s tim što opravdano pretpostavljam da će, unatoč tome što su obje stvari bile vrlo subverzivne, Feral u kulturnoj povijesti i povijesti novinarstva jugoslavenskog prostora ostati doista Feral, odnosno svjetlo ljudima s margine i avangardistima, dok će se Robija prebaciti u mainstream. I to iz dva razloga – prvi se odnosi na humorističnu formu i jezik splitske ulice, na kojem malograđanskoj javnosti može podnijeti sadržaj, a drugi na to što mi ovdašnji volimo veličati talent, tek kad nam prestane predstavljati ikakvu suštinsku opasnost i nakon što ga očistimo od subverzivnih elemenata. No, Robi, kao ni Viktor, za to neće biti nimalo krivi, niti će na to moći utjecati. Sam Viktor zna s koliko je posvećenosti slušao govor splitske ulice ranih osamdesetih, odnosno tadašnjih školaraca, da bi ga do kraja intimizirao i prenio u tekst, no neovisno o tome, Robija sam uvijek doživljavao kao splitskog i jugoslavenskog pandana Alana Forda“, navodi Markovina.
Sve je tu, objašnjava ovaj istoričar, kako autentičan i brutalan humor i živopisni likovi, tako i razarajuća kritika društva. Dodaje i da je skeptičan prema onima koji nisu čitali Alana Forda ili nisu čuli za Nelu Svinjogojstvo, Tuljanicu Nivesku, Uču Smilju, Kanu Štetu, Jožu i Eržiku, Didu sa Šolte i ostale likove koji žive sa Robijem u proteklih 35 godina.
„Svatko naravno ima neke svoje favorite među epizodama, a meni se nekako čini da je Robi bio najlucidniji u vremenima prevrata, točnije u periodu između 1989. i 1991, kad je sve rekao o onome što nam se sprema. Iako je epizoda o majmunku, uoči pobjede Željka Keruma na izborima za splitskog gradonačelnika vrh. Koliko je Viktor zapravo bio u pravu u vezi toga da su osnovnoškolska djeca idealna za razumijevanje duha vremena, svjedoči i moje jučerašnje iskustvo iz kvarta, kad sam u prolazu uhvatio razgovor dvojice Robijevih vršnjaka koji su pričali o groznom odnosu nogometnog saveza prema Hajduku, rječnikom starijih navijača“, zaključuje Markovina za Cenzolovku.
Ivančić je ispisao veliki broj epizoda u kojima ne postoji nužni kontinuitet karaktera, odnosno sama narav junaka može da se menja ukoliko to zahteva događaj koji se komentariše. Isto je tako i sa Robijem, dok je jedina konstanta Dida sa Šolte, kojem je praktično glavna odlika da se (ideološki) nikad ne menja.
Na jedinstvene karaktere i situacije u kojima se nalaze, a koje se uglavnom odvijaju u ustaljenim mestima – u kući, školi, na Šolti, plaži – dodaje se splitski jezik ulice koji je upravo preko Robija K. popularizovan u medijima.
„Kad sam počeo da pišem Robija, moja intencija nije bila toliko satirična, koliko jezička. Počeo sam da ga pišem zbog toga da uvedem splitski gradski sleng u medije… Tih osamdesetih godina je kroz Robija prošlo mnogo jezičkih inovacija. Neke stvari sam pokupio sa ulice, a bilo je doslovno situacija kada sam sedeo ispred škola i skupljao neke reči. Onda bih povremeno izmišljao nešto, zašto bih bio samo kolekcionar tog slenga? Kako je Nedjeljna Dalmacija tada bila veoma popularna i vrlo se čitala, onda bih ja eksperimentisao, pustio neke i čekao da vidim da li se nešto hvata ili ne, pa bih nešto i izbacivao, ali nešto se i primilo“, objasnio je Ivančić u jednom intervjuu.
Dečak kao svedok vremena
Robi K. je jedan od najoriginalnijih hroničara novije istorije na ovim prostorima. Već 1992. godine uzvikivao je „Lora! Lora! Lora!“, o čemu će pisati gotovo jedino ekipa iz Ferala. U 1993. godini, zbog nemogućnosti da se bave novinarstvom kakvim su zamišljali da bi ono trebalo da bude, Viktor Ivančić, Boris Dežulović i Predrag Lucić odlučili su da pokrenu samostalni Feral Tribune. Tada je Robi već imao svoj izgrađen stil, ali je i „avanzovao“ kada je u pitanju obrazovanje, pa je stigao do III a, gde je ostao do danas.
U vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma Robi nas obaveštava o događaju iz svakodnevice, odlasku u poslastičarnicu zbog proslave očevog rođendana i zanimljivog naručivanja kolača: „Tata je reko: ‘Ja ću banana split!’ Konobar je rekao: ‘Okej! A ti, dečko?’ Ja sam rekao: ‘Ja ću banana zagreb!’ Mama je u roku od munja zarumenila se po ušima. Konobar je zagledao se u plafonjeru i kolutao je očima. Onda je on pitao: ‘A šta će mala curica? Oćel ona možda banana osijek?’ Damjana je rekla: ‘A ne, to mi je malo! Ja ću banana državu!’“
Kada je već bilo potpuno izvesno da će mnogi koji su učestvovali u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije završiti na optuženičkoj klupi u Hagu, i sam Robi K. našao se u ulozi optuženika, dok mu je sudio rođeni otac. Sedeo je u optuženičkoj klupi Robi K. zbog šest kečeva koje nije prijavio roditeljima, ali je čvrsto negirao da je pušio u školskom toaletu ili da je „snifao“ lepak, pa pevao o Juri i Bobanu.
Novinarka Televizije N1 Vanja Đurić u razgovoru za Cenzolovku kaže da se ne seća momenta kada je Robi K. „ušao u njen kraj i njen razred“, ali zna da od tada u njenom čitalačkom životu više ništa nije bilo isto. Kako objašnjava, što ga je više upoznavala, to joj se više dopadao, a ponekad bi bila ljubomorna što i sama nije kao on – što nema Didu sa Šolte, Uču Smilju, paranoične roditelje – što nema petlju kao on.
Najviše mu je zavidela, kaže, što uvek dobije sve što želi i kako želi i što to radi surovo. Vanja Đurić se priseća epizode kada Robi ide kod Deda Mraza po paketić i shvati da je u njegovoj kesi neki glupi kamiončić, a da je sin direktora dobio nintendo. Tada pokušava da nagovori Deda Mraza da paketiće zameni, na kraju i uspe, ili bar misli da je uspeo, sve dok sam direktor ne dođe da vidi da li je možda Deda Mraz malo pobrkao sinove – radničke sa direktorskim.
„Kad ustanovi ko je napravio zvrčku, pribegne stvari koja uvek prolazi – plaču! Ali pala je i optužba da ‘Dida Mraz više voli dicu od direktora nego ostalu.’ Onda je diša podviknijo: ‘A kako moš to govorit, jebate jarac! Pa tebi je da nintenda, čoviče božji! A ti nintendo vridi četri puta više od kamiončina šta ga je dobija moj mali!’ Ja sam njemu rekao: ‘Je, al samo je klempu Dida Mraz potapšao po guzi!’ I kako da ga ne čitaš tako genijalnog?! I njega i Viktora koji ga je kreirao. U početku mi je bio simpatičan način na koji Robi priča, a kasnije, kako sam odrastala i shvatala kontekst o kojem Ivančić kroz Robija opisuje, to je postalo presudno zašto ga redovno čitam. I to se nije promenilo – i dalje je Viktor novinar koji, prema mom mišljenju, najgenijalnije uspeva da u tekst utka muke bratskih, zavađenih, pa napola pomirenih naroda, da ismeva sve i da to radi ne plašeći se nikoga. Onako kako bi svaki novinar, svaki dan trebalo da radi“, priča Vanja Đurić.
A ostao je Robi K. relevantan i posle 35 godina. I danas, kao i tada, podjednako je neodoljiv za novu publiku. Podjednako je simpatično kada bude uhvaćen u krađi, pa ga Barba Evelin pita šta će sad, a Robi u svom maniru odgovara:
„Ja sam dubinski uzdahnijo sa tugicom i rekao sam: ‘A ništa! Saš me odvest u stanicu i zvat mi mamu i tatu! Tako ću bit izložen i murijskom zlostavljanju i roditeljskoj brutalnosti!’“
Mladi novinar Milovan Nikolić iz FakeNews tragača kaže da je Robijeva bilježnica prešla dug put i da je u njoj napisano previše reči da bi ikada prestala da bude relevantna.
„Na neki način, kao i porodica Simpson, koja već decenijama pravi karikaturu američkog društva, tako i Robi i njegovi već 35 godina bivaju daleko kvalitetniji kritičari svoje stvarnosti koja je samo malo živopisnije opisana nego prava, ako nije i u potpunosti ista. Njegova Bilježnica je relevantna i za Srbiju, zbog toga je i čitana ovde, jer reči koje Viktor pripisuje Robiju prevazilaze granice Hrvatske. A i da ne prelaze, samo ako bismo izmenili nekoliko toponima i imena ljudi, situacije, likovi i karikature mogli bi da postoje i ovde“, zaključuje Nikolić.
Na kraju, iz svih priča o Robiju K. dobijamo priču o vremenu na jednom prostoru. Uvid u to da li ono stoji ili se menja, a ako se menja, kakva je ta promena i kako se ona događa. Robi K. je, uslovno rečeno, rođen za vreme Tita, živeo je u socijalističkoj Jugoslaviji, preživeo je rat, pljačkašku tranziciju, demokratiju i možda je, na kraju, osoba sa brojnim traumama.
Ukoliko se iz Ivančićevih knjiga o Robiju izuzmu likovi, a fokus se uperi samo na suštinu priče, onda vidimo da je ovaj novinar sve vreme pisao o vremenu i jednoj jedinoj konstanti koja oslikava svako vreme na ovim prostorima, a to je – na našu zajedničku žalost – glupost.
