Dečak napustio školu da bi se brinuo o ocu

0
644

Otac Stanka Stojanovića, Gojko, zadobio je teške povrede nogu i kičme u saobraćajnoj nesreći i od tada je na njegovog sina pao teret izdržavanja domaćinstva. Umesto da uči i druži se sa vršnjacima, šesnaestogodišnji Stanko Stojanović iz Pelagićeva prinuđen je da za nadnicu cepa drva i skuplja šljive, kako bi sebi i svom teško bolesnom ocu Gojku obezbedio goli opstanak.

decak-napustio-skolu-da-bi-se-brinuo-o-ocu-02Stanko i njegov otac Gojko

Od kada mu je otac zadobio teške povrede nogu i kičme u saobraćajnoj nesreći krajem prošle godine, na Stanka je pao teret izdržavanja domaćinstva, pa ovaj dečak nije mogao da nastavi ni školovanje ni svoje detinjstvo. U kući nemaju struje jer nemaju čime da plate dug od oko 2.000 maraka, a greju se na drva koja “naberu” usput ili koja im daju komšije, kako ko može. Tako je i sa hranom. Ukoliko Stanko zaradi, imaju nešto i da pojedu, ako ne uspe, moraju da se oslone na dobrodušnost komšija koji se trude da im pomognu.

Od kada mi je tata nastradao, moram da se brinem o njemu i da pokušam da obezbedim barem osnovno za nas dvojicu. Radim sve na dnevnicu, ko god me pozove, gde god treba da idem tu sam. Prinuđen sam na to. Skupljao sam šljive, cepao i unosio drva, radio i druge teške poslove, sve što treba, samo da nešto zaradim. Na žalost, posla je sve manje, jer ide zima pa će me sve ređe zvati da radim. Ne znam kako ćemo preživeti zimu – priča Stanko.

Stanko i njegov otac Gojko žive u tuđoj kući jer su izbegli iz Brčkog i posle brojnih seljenja, ostali su u Kladuši. Kuću im je na korišćenje dao jedan meštanin, ali je ona daleko od uslova za normalan život. Stanko kaže da shvata da njegovi vršnjaci imaju puno bolji život, televizore, računare, a da on nema ni cipele. Uprkos tome, samo želi da mu ozdravi otac.

Da Vas podsetimo:  Zlatna svadba – 50 godina braka Dušanke i Žarka

Nisam mogao da nastavim školovanje. Hteo sam, ali treba platiti autobusku kartu do Brčkog, trebaju mi cipele, knjige. Nemam ja to i ne mogu da idem u školu kad moram da radim. Najvažnije mi je da tata ozdravi i da stane na noge. Tada bi nam bilo mnogo lakše, ali to teško ide – kaže Stanko Stojanović.

Strašno je koliko se pate!

Komšije kažu da je Gojko do saobraćajne nesreće bio izuzetno vredan čovek, koji je radio i najteže poslove, samo da bi preživeo i izveo sina na put. Sa suprugom se odavno rastao i ona se odselila i prestala da brine o sinu. Strašno je koliko se pate, danima nemaju ni za hleb. Pokušavamo da im obezbedimo koliko god možemo da svaki dan imaju nešto da pojedu – kaže Marija Babić, komšinica Stojanovića.

Njegov otac Gojko (55) kaže da preživljavaju zahvaljujući dobrim ljudima iz komšiluka koji im pomažu i od Stankove zarade.

Sa svojim drugom sam doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Drug mi je poginuo, a ja sam preživeo, ali sa teškim povredama. Do tada sam uspevao da obezbedim hranu za sebe i sina, ali od tada nisam u stanju da više radim na dnevnicu. Već tri meseca smo bez ikakvih primanja. Ne mogu da radim, struju su mi isključili, a Stanka ne mogu da pošaljem u srednju školu. Jednostavno nemam od čega. Hranimo se onim što nam komšije donesu. Svaki dan mi se čini da je teži i teži. Nemamo ni frižider ni zamrzivač, a i da imamo ne bismo ih imali ni gde da ga uključimo. Zato jedemo uglavnom suvu hranu. Drva imamo skupljenih za još nekoliko dana, a ne znamo da li ćemo moći da ih obezbedimo za zimu. Bolovi u nogama i kičmi su mi sve jači, a ne mogu ni da odem doktoru. Srce me boli što gledam kako mi sin pati – očajan je Gojko.

Da Vas podsetimo:  Zoran Jović Bleki, predavač i košarkaški trener na Pekinškom univerzitetu

petplus.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime