Kada se sudbina i država uortače protiv nekoga, onda mu ne gine pakao još za života. Kroz te muke već šest godina prolazi jedna beogradska porodica čije je dete teško povređeno zbog nečijeg nemara. To je porodica dečaka Vuka Ercega koji je, bežeći od pčele, propao kroz zaštitnu ogradu na Tašmajdanu u ambis dubok petnaestak metara.
Od tog proleća 2013. Vuk je u komi i u životu ga održavaju napori roditelja i tetke, kao i medicinskog osoblja u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj. Danas bi Vuk bio gimnazijalac, igrao košarku, bio zaljubljen… Ovako tek blagim pomeranjem ruke daje signale da je prisutan i da se bori.
Međutim, Vukovu borbu za život i borbu njegovih roditelja otežavaju oni koji su nečinjenjem i doprineli njegovoj povredi. Umesto da se cela gradska uprava digne na noge, da se porodici i dečaku pomogne na svaki način, podignut je zid ćutanja i opstrukcije kako bi vreme učinilo svoje. Kako bi zaborav prekrio tragediju i krivicu.
Niko od gradskih činovnika za ovih šest godina nije obišao povređenog dečaka i njegovu porodicu. Niko nije ponudio finansijsku ili kakvu drugu pomoć. Niko nije pokrenuo istragu da se odgovorni za nesreću kazne. Jer, da podsetimo, prema tvrdnjama medija građani su obaveštavali vlasti da je zaštitna ograda oštećena. I gle čuda, popravljena je dva, tri sata posle Vukovog pada.
Da stvar bude gora, vlast i sudstvo kao da čine sve da odmognu dečaku i njegovim roditeljima. Za šest godina od nesreće sudski predmet se nije pomerio od početka, odlaže se, razvlači, traže se dodatni dokazi i veštačenja. Dobro, reći će neko, jel sada važnije lečenje deteta ili sudski proces? Važno je i jedno i drugo. Vrlo je bitno da se kazne krivci i isplati odšteta porodici. Da se porodica zaštiti od dodatnih troškova i rasipanja i energije i vremena. Da ne daje desetine hiljada dinara na veštačenja i potvrde, da ne čekaju uzaludno ispred sudnica.
Umesto pomoći samo im se zagorčava život i nanosi dodatni bol. Nije se državni aparat upregao da im pomogne, već ih sistem po drugi put pravi žrtvama, a to boli jednako kao i Vukova koma. Slučaj ovog beogradskog dečaka očigledno je jako težak. Vukova majka Irena ima primedbe i na način lečenja. Ona je jednom dnevnom listu doslovce rekla kako se boji da su njenog “sina već otpisali”. Na njenom mestu svako bi se tako osećao.
Roditelji, iako bez podrške, ne gube nadu. Kontaktirali su i najbolje svetske stručnjake i od nekolicine su dobili reči ohrabrenja. Jedan hirurg iz Monte Karla je konstatovao “’pa vaše dete je tu, ne razumem u čemu je problem”. Čovek očigledno ne zna kako funkcioniše sistem u Srbiji.
A moglo bi sve drugačije, mogao bi grad da obezbedi finansijsku pomoć, mogao bi ministar zdravlja, premijerka, predsednik… da pozovu svetske stručnjake koji bi doneli odluku o daljem lečenju. Tako bi se i roditelji osećali bolje, da nisu sami, da je njihova država uz njih. Iz nekog neobjašnjivog razloga, volje za tako nešto nema.
Milenko Vasović
Izvor: BIZLife
Ima nečeg mnogo lažnog, pogrešnog i patetičnog u celom članku. Sam pristup je lišen smisla. Kaže, između ostalog, da ga nikada nijedan gradski čelnik nije posetio. Da jeste, sa komatoznim pacijentom nema kontakta, mogao bi samo da se slika. Onda bi se pojavio članak koji bi to protumačio kao skupljanje političkih poena na tuđoj nesreći itd. Kad političari posete bolesnu decu, onda se podigne pakao zašto su to uradili, kad ne posete, takođe. (da li ga je posetio neki sveštenik? oni to rade u celom svetu). Setih se jednog drevnog japanskog pesnika haiku poezije, zvao se Bašo. Kada mu je umrlo dete od četiri godine, slomljen od bola, napisao je haiku u jednom stihu, koji,kažu, svaki Japanac zna. U prevodu Miloša Crnjanskog on glasi: „O kako si daleko otrčao da loviš leptire“. Ali, čak ni u kulturnom sloju u nas nema više ljudi Bašovog duha.