Ne pripada zemlja oko Visokih Dečana ovoj srpskoj srednjovekovnoj svetinji zato što tako kaže „Ustavni sud Kosova“, nego zato što tako vele mnogo starije knjige i tapije!
U Srbiji je ovih dana slavodobitno najavljena i objavljena vest da je, o velike naše radosti, „Ustavi sud Kosova priznao raniju odluku Vrhovnog suda Kosova prema kojoj Visokim Dečanima pripada 24 hektara zemlje oko manastira“. Čitava Srbija samo što nije ustala da slavi „Ustavni sud Kosova“, koji je, eto, priznao Visokim Dečanima da je zemlja oko manastira – manastirska. Kao da su Visoki Dečani prisvojili nešto što nije bilo njihovo vekovima, kao da im je tzv. ustavni sud nešto poklonio, priznao im pravo koje im ne pripada, pa je sva Srbija srećna slavila „Ustavni sud Kosova“… Nema vesti u kojima nije pročitana presuda „Ustavnog suda Kosova“!
Ima li kraja našem ponižavanju i samoponižavanju?
Samo, niko da upita – koji ustavni sud i kog Kosova? Onog Kosova koje je Srbiji oteto pre koju godinu? Onog samozvanog i samoproglašenog Kosova stvorenog na silu na komadu državne teritorije Republike Srbije? Je li to Srbija priznala Ustav Kosova kojim je od dela državne teritorije Republike Srbije napravljena nekakva država, pa sad prihvatamo odluke ustavnog suda te samozvane države? I, najvažnije pitanje, šta je nama u Srbiji važnije, potvrde da zemlja oko Dečana pripada srpskoj srednjovekovnoj svetinji koje su „overavane“ i poštovane kroz vekove teške borbe za opstanak Dečana, potvrde i tapije stare stotinama godina, ili potvrda juče osnovanog nekog nakaradnog suda još nakaradnije države?
Nema vesti u Srbiji u kojima se ne spomene Hašim Tači kao „predsednik Kosova“, ili neki Isa Mustafa kao „predsednik Vlade Kosova“. O Tačiju kao „predsedniku Kosova“, o Mustafi kao „premijeru Kosova“, o „kosovskom parlamentu“, „kosovskoj vladi“, o „izborima za parlament Kosova“, upravo ovom terminologijom govore i visoki zvaničnici Srbije, državni funkcioneri, članovi Skupštine… Zaista, da li to Srbija prećutno već priznaje nekakve kosovske institucije, stvorene, da podsedimo, na parčetu otete teritorije Republike Srbije? Ili su to nelegalne i neligimne institucije samozvane državne tvorevine, silom nametnute na delu državne teritorije Srbije? I, da li se ovakvom terminologijom, nametnutom i široko upotrebljivanom, svesno ili nesvesno odričemo nečega, čega se ne bi odrekla ni jedna država u svetu koja se zove državom? I, da li neko, na ovakav podmukao i perfidan način, polako navikava narod na nešto što će tek uslediti?
Još licemerniji od ovog je stav dela srpske politike koja je posle saoštenja „Ustavnog suda Kosova“ da je sporazum o ZSO u Briselu većim delom neustavan, reagovala kako Srbija ne priznaje „Ustavni sud Kosova“… Tada ga nisu priznali, a sad ga priznaju… Gde je tu principijelnost, i da li neko stvarno misli da je „Ustavni sud Kosova“ počeo da vraća zemlju SPC na Kosovu?
Mnogo ozbiljnih pitanja, da se svako do nas pred svakim od njih ozbiljno zamisli. Svako za sebe.
Nije problem kada Rasim Selmanaj, predsednik albanske opštine Dečani, koja je deo struktura samoproglašenog Kosova, govoreći onomad na protestu ispred manastira, nigde ne spomene Srpsku pravoslavu crkvu čiji su Dečani neodvojivi deo, već o manastiru govori kako pripada „Kosovu“, problem je hoćemo li mi, Srbi, čiji su Dečani neodvojivi deo identiteta, kulture, tradicije, pristati na to, hoćemo li se u svojim glavama pomiriti da Dečani nisu deo naše duše? Ili ćemo reći Dečani su srpski pravoslavni manastir, bili i ostali, a Selmanaj može da govori i radi šta god hoće!
Izbor imamo! Ili da se složimo sa onim što govori Rasim Selmanaj, da se složimo da postoji „Ustavni sud Kosova“, i „Vlada Kosova“, i „predsednik Kosova“, ili da se tome suprotstavimo. Makar u našim glavama. Oni njihovo, mi naše! Sve drugo vodi nas pravo u ponor. Ponor priznanja otimačine, priznanja da kao narod ništa bolje nismo ni zaslužili, priznanja da za nas ne postoje crvene linije preko kojih ne možemo preći.
Sreća te izbor imamo. I kao narod i svako od nas pojedinačno. Svako pred svojom savešću. A oni za koje je Tači „predsednik Kosova“, kojima je odluka „Ustavnog suda Kosova“ i njeno prihvatanje tek mali ćar pred briselskim ćatama i sekretarima zapadnih ambasada u Beogradu, nek vide sa svojom savešću, ako je imaju.
Oni zaboravljaju jedno, viši su Visoki Dečani i njihova svetinja i od njih i od mene i od ovih zlih vremena. A ničije nije gorela do zore.
Zoran Šaponjić
Iskra.co
