Dečko!

Kontejneri su odavno prazni. U njima nema ni korice hleba. Glad je čvrsto ukoračala u srpske domove. Nezadovoljstvo paradira gradskim trgovima. Ratni veterani u Valjevu odsecaju sopstvene prste, u Beogradu štrajkuju advokati zahtevajući promene zakona i poreza, ali i smenu Ministra pravde. Nezadovoljni studenti opsedaju Ministarstvo prosvete. Štrajkuju radnici Jumka iz Vranja i mladenovačkog Petra Drapšina. Nezadovoljni su i policija i žandarmerija. Prosvetari tek najavljuju obustave, penzionerima su smanjena primanja, a dijaspora je potpuno zaboravljena. Sve je stalo, i sve stagnira u Srbiji, osim kriminala i dužničkog ropstva. Doktorske diplome su razgrabljene kao alva i više ih nema u prodaji. Ko je kupio, kupio je.

Na sceni su politički preletači, dronovi, igračke. Genijalni mesija bi da promeni Srbima svest. Svoje glasače zombije ne dira. Oni su zaštićeni kao beli medvedi. Neradnik bi da zatre Srbiju, da joj uhapsi moral i poštenje, da uništi one koji ga prozivaju. Guši im javnu reč i ubija misao. Patrolira internetom u potrazi za unutrašnjim neprijateljima. Cenzuriše sadržaj informacija, naručuje politički motivisana otpuštanja, a maskirani napadači premlaćuju i pljačkaju studente na Beogradskom Univerzitetu.

Pederi, koji moraju da se oslovljavaju sa ponosni gejevi, i Šiptari, imaju veća prava u Srbiji od samih Srba. Vojska čuva mesijinog brata, a sedam hiljada policajaca nekoliko stotina pedera. Mirno, ali sa gađenjem, srpski domaćini posmatraju prizor. Poštuju mesijinu naredbu. Grupica pedera se žvali usred Beograda. Među njima korača i dete starosti od samo nekoliko godina. Maše zastavicom „lepih“ boja, ali je ozbiljno. Možda dete ima neki neprijatan osećaj da će mu budućnost biti onakva kako mu je drugi pripremaju… Nekom odgovara da bude nemira na srpskim ulicama. Narod ovaj put ne naseda. Provokatori i izazivači sami odrađuju prljave zadatke naredbodavca sa Zapada. Bahati mesijin brat baca flašu u lice jednom policajcu iz kordona utreniranih žandarma koji po vrhovnoj naredbi štite pedere. Ljudi se brane, čuvaju službu, a štite zlo. Svesni su toga. Bahatost se uvija, škripe joj leđa pod gumenim pendrecima. Mesija javno plače i žali za pretučenim bratom. Žandarmi ostaju bez službe, a pederi ostaju i dalje pederi.

Letelica na daljinsko upravljanje prekida fudbalski meč. Nad partizanovim stadionom vijori krpa sa čudnim oznakama. Iz službene lože stadiona, Olsi Rama, brat albanskog premijera, službenik Soroševe fondacije, američki državljanin, zabavlja se u društvu Srbina, ministra koga neki nazivaju Slina ili Bala. Albanac usred Šumadije rukovodi daljinskim komandama paklene igračke. Crveno crna krpetina je na terenu. Isprovocirana publika zviždi, a Srbin iz svečane lože, zagrljen sa gostima, smeje se. Mora da je naložen. Izdaja je na delu. Izdaja iz vlasti. Narod dostojanstveno podnosi muku i mesijansku promenu svesti. Ne naseda na trikove. Utakmica je prekinuta. Albanski fudbaleri napadaju domaće usred Srbije i srpskog ognjišta.

Obilić, Karađorđe, Hajduk Veljko, Stepa Stepanović i general Mišić se prevrću u grobu. Srbija crveni. Narod plače od srama, a junak, čovek kome su možda Šiptari pobili familiju grmi u direktnom prenosu: Vučiću pederu!

Emitovanje se ne prekida. Glasnije od moćnih ruskih aviona ceo stadion urla: Vučiću pederu! Vučiću pederu!

Nastupaju provokatori – srpska vlast. Policija juriša, tuče, hapsi i puni srpske kazamate svojim građanima. Sa Ministrom policije nema šale. Uhapšeni i pretučeni Srbi čame u zatvoru.

– Odbrana im ne treba!- Komanduje ministar.

– Krivi su jer su Srbi i ne poštuju mesiju! I tako će izaći promenjene svesti, ako i izađu i dodaje – Srbija poštuje zakone!

Olsija Ramu, po mnogima glavnog finansijera smišljene provokacije i brata albanskog premijera Edija Rame, ministar policije bezbedno sprovodi do aerodroma. Ramu i njegove niko ne sme hapsiti, a i kako bi, advokati štrajkuju!? Albanac mora imati odbranu!? Srbija je pravna država! Advokati su krivi što je Olsi slobodan.

Ljut na gandijevsku mirnoću i dostojanstveno držanje sopstvenog naroda koji ne naseda na vođine provokacije, razularen uzvikuje:

– Sam ću se boriti! Samo da čujem Evropu šta mi ima reći! Meni neka kažu! Za incident su krivi albanski zvaničnici. Očekujem izvinjenje!

Evropa i Amerika mu ne ostaju dužni. Zavrću mu uši.

-Nadamo se da će premijeri obe države uvideti potrebu za unapređenjem bilateralnih odnosa.

Onda se podvija rep. Oluja se oseća u vazduhu. Narod ćuti. Pun kufer mu je vođe. Podrepaši su spremni za bekstvo. Vođa je sam na livadi. Albanski premijer, brat teroriste Olsija, poručuje srpskom kolegi: Pohapsi tvoje huligane, ako misliš da ti dođem u goste. Ti znaš da su moji Šiptari na jugu tvoje zemlje loše tretirani.

Srozani srpski premijer gazi na loptu. Ponizno pristaje na sve. Iz glave mu ne izbijaju povici: – Vučiću pederu!

Opijen vladarskim ludilom, srpski novokomponovani imperator, silovatelj zdrave pameti, uništitelj tradicionalnih vrednosti i porodice, reformator koji bi opljačkanim građanima da menja svest, zbunjen, bahat i neopravdano slobodan, naviknut da plaši i potcenjuje sopstveni narod, zaboravivši da ispred sebe ima predsednika Rusije, izjavljuje u kamere:

-Vi me poznajete, i znate da sam težak čovek koji brine o malim stvarima.-

-Dečko, odrešena ti je pertla.

Zbunjen duhovitom doskočicom velikog Putina, mali Vučić poskoči iz fotelje. Postiđen pred narodom, po navici, saže glavu. Obraščići mu se zarumeneše, pocrvene, a napućene usnice mu se stidno zaokružiše.

Preseče ga ledeni pogled muškarčine – ruskog predsednika.

Vučićevu sramotu i bruku će ispaštati narod, jer srpska Vlada na čijem je čelu, pa ni on sam, za sramotu odavno ne znaju. Dostojanstvo su odavno ustupili kukavičluku i poltronstvu.

Za www.koreni.rs

Radovan B. Milić