Delatnost od opšteg interes

1
955
Foto: Predrag Trokicić

Izrada novog zakonskog teksta u državi kao što je Srbija je dug i mukotrpan posao. U prvoj fazi vlasti oklevaju sa donošenjem zakona, jer se plaše reakcije glasača koji možda ne razumeju potrebu za tim, a često i zbog otpora određene društvene grupe prema nekim rešenjima u novom zakonu. Prelazak na drugu fazu je često uslov za naredni korak u EU integracijama i tada „nadležno ministarstvo“ formira radnu grupu za izradu teksta zakona. Ovaj jednostavan korak traje mesecima ili godinama, jer je više ministarstava nadležno za neku temu, a političke volje nikada nema dovoljno, ako je uopšte ima. Treća faza su brojni sastanci, angažovanje eksperata, konsultacije, javne rasprave i drugi skupovi. Građani za novi zakon čuju uglavnom u poslednjoj fazi. Tada je njegov predlog već „prošao na vladi“ ili je „na dnevnom redu skupštine“. O predloženim rešenjima se malo zna, mediji će preneti tek par novina koje zakon donosi, dok je vlast sve neosetljivija na (opravdane) kritike zakonskih rešenja.

Od 2000. godine je bilo mnogo skandala u vezi sa novim zakonima, bez obzira na to koja partija je bila na vlasti. U vreme Demokratske stranke najveći skandal je bio onaj sa povlačenjem Zakona o zabrani diskriminacije zato što je to tražila Srpska pravoslavna crkva (SPC). Tekst je povučen iz rasprave 14 sati pre početka skupštinske rasprave. SPC je tvrdila da će prema tom zakonu sveštenici „morati da venčavaju gejeve u crkvi“, a njen zvanični prigovor na tekst predloga ovog zakona smo čekali 15 dana. Na kraju je zakon usvojen u gotovo neizmenjenom obliku. Za razliku od ovog slučaja koji je bio medijski vidljiv, skoro nezapaženo je prošao jedan od prvih predloga Zakona o evidenciji i obradi podataka iz oblasti unutrašnjih poslova, koji je sadržao izuzetno široku formulaciju u članu koji reguliše „evidenciju podataka od značaja za rad policije u zajednici“. Da organizacije za ljudska prava nisu reagovale na vreme, policija bi danas legalno prikupljala podatke o bilo kom blogeru, tviterašu, neformalnoj grupi ili udruženju.

Da Vas podsetimo:  Rekordno mala nezaposlenost u Nišu - između statistike i realnosti

Poseban problem je to što eksperti često veruju u dobre namere predstavnika vlasti, pa će neku problematičnu formulaciju smatrati „običnom brljotinom“ ili „posledicom neznanja“. Sve ovo važi i za proces izrade (novog) Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave je potrebu novog zakona obrazložilo željom da unapredi postojeći i reši probleme iz prakse. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je izneo svoje primedbe, a komentare su poslale i nevladine organizacije. Sve bi ličilo na uobičajeni proces izrade zakona u Srbiji, da 22. marta 2018. uz Poziv za učešće u javnoj raspravi nadležno ministarstvo nije na svoj sajt postavilo tekst sa dve zapanjujuće novine, obe u članu 3. koji definiše koji organi javne vlasti su dužni da dostavljaju informacije od javnog značaja.

Prva novina (deo tačke 5 u članu 3) je da je organ javne vlasti i „pravno ili fizičko lice koje obavlja delatnosti od opšteg interesa“. U drugom delu ovog člana se govori o onima koji imaju „javna ovlašćenja“ i taj deo nije sporan, jer mediji i većina udruženja i postoje zbog delatnosti od opšteg interesa. U Zakonu o udruženjima se jasno navodi da je udruženje organizacija „osnovana radi ostvarivanja ili unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa“. Bez obzira na izostanak fraze „delatnost od opšteg interesa“ podrazumeva se da je to svrha i suština postojanja udruženja. Slično je i sa medijima. Zakon o informisanju i medijima u nabrajanju predmeta regulisanja navodi i „slobodu izdavanja medija i obavljanje delatnosti javnog informisanja“.

Dakle, cilj je da se udruženja (a naročito organizacije za ljudska prava) i mediji učine obaveznima da kao i drugi organi javne vlasti dostavljaju informacije zainteresovanim građanima. Jasno je kako bi u praksi to izgledalo sa organizacijama koje se bave „osetljivim temama“ ili sa istraživačkim novinarima. Neki pripadnik ekstremističke (pa i zabranjene) organizacije bi mogao da dođe u bilo koju organizaciju za ljudska prava i traži praktično bilo koji podatak, pod izgovorom da je takva informacija nastala tokom „delovanja u opštem interesu“ ili da je neka informacija nastala u toku projekta finansiranog od strane države. Odbijanje da se dostavi neka informacija vodilo bi kažnjavanju, a opstrukcija rada medija kroz veliki broj tužbi već je problem u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Sin ministra na čelu državne firme

Neki eksperti ovo tumače kao „slučajnost“ i tvrde da se „nešto tako sigurno ne bi desilo u praksi“, ali pitanje je koliko se može verovati u dobru nameru predstavnika državnih organa. Štaviše, obrazloženje poslednjeg teksta Nacrta sadrži potvrdu da se radi o „udruženjima i subjektima u privatnom vlasništvu“, uz objašnjenje da oni moraju dostavljati informacije koje se „odnose na obavljanje javnog posla“. Takođe, fizička lica se u ovom obrazloženju uopšte ne pominju, pa sve deluje kao ideja za novi metod opstrukcije rada ne samo „nepodobnih“ organizacija i medija, već i pojedinaca.

Druga novina još više pokazuje lošu nameru vlasti. Iako se potpuno ispravno predviđa da je organ javne vlasti (koji je dužan da dostavlja informacije od javnog značaja) i „javno preduzeće, ustanova, organizacija ili drugo pravno lice koje je osnovano odlukom ili propisom“ (republike, pokrajine ili lokalne samouprave) – na kraju predloženog člana se pojavljuje neverovatni izuzetak od ovog pravila: „Organom vlasti u smislu ovog zakona se ne smatra društvo kapitala koje posluje na tržištu u skladu sa propisima o privrednim društvima, bez obzira na to ko je njegov član ili akcionar“. To znači da u praksi ne bismo mogli da tražimo bilo šta od preduzeća kakva su AirSerbia, Fiat (FCA Srbija), Železnice Srbije itd. Prema obrazloženju koje je ponudilo ministarstvo, to je učinjeno jer bi se davanjem tih informacija narušilo „načelo jednakosti u poslovanju“. Zakonodavac nas obaveštava da je dosadašnjim davanjem informacija od strane ovih preduzeća bila „smanjivana njihova sposobnost poslovanja na otvorenom tržištu“.

Javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja traje do 19. aprila 2018. godine. Već sada je očigledno da, pored nekoliko zakonskih rešenja koja će biti unapređena, vlast namerava da na mala vrata uvede odredbe koje bi razvejale poslednje ostatke demokratije u Srbiji. Umesto temama od opšteg interesa bavili bismo se odgovaranjem na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja koje bi podnosila nepoznata i radoznala lica, a vlast bi to pravdala time da je zakon „jednak za sve“.

Goran Miletić

Da Vas podsetimo:  Usvojen Tijanin zakon, Srbija uvela kaznu doživotnog zatvora

Autor je direktor za Evropu Civil Rights Defendersa.

Peščanik.net

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime