Demokratska stranka – rat sa Đilasom, bez Đilasa

0
427
Foto: YouTube Screenshot

Bio sam pristalica Demokratske stranke u vreme Đinđića i tada glasao za njih. Đinđića je zamenio Tadić i to više nije bilo to. Đinđić je bio „robusni“ pragmatičar – daleko od toga da se on kao doktor filozofskih nauka nije razumeo u demokratiju, ali je očigledno čitao i Platonovu „Državu“ i u svom političkom radu nastojao da državu, kojom se eto i u praksi bavi, napravi delatnom državom (nisam filozof, pa neka mi filozofi od struke ne zamere na ovim „filozofskim promišljanjima“ – tako ja to shvatam).  

Ovi koji su došli posle njega – na čelu sa Tadićem, koga sam već u uvodu svoje prve knjige O opančarima i opancima, iz 2012 godine, nazvao političkom zamlatom, nisu filozofi, a filozofiraju,  što je jedna prilično nedelatna kombinacija. 

No, da se vratim na sadašnja dešavanja, onako kako ih ja vidim. U pitanju je produženi sukob Tadić – Đinđić, i to isključivo voljom ovog prvog. Taj sukob traje još od poraza Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine. Tadić je očekivao da će nastaviti da vodi DS, međutim u novembru 2012, za predsednika je izabran Đilas, a Tadić je postao počasni predsednik. Sa te pozicije, Tadić je, uz podršku svojih ljudi iz vremena kada je bio na čelu DS (struja koju je predvodio njegov kum Dragan Šutanovac) i struje koja je bila za široku koaliciju sa SNS-om, a koju je predvodio potpredsednik Miki Rakić, stalno rovario protiv aktuelnog rukovodstva na čelu sa Đilasom. Do raspleta je došlo početkom 2014 godine, kada je Glavni odbor dao podršku Đilasu i Pajtiću. 

Tadić je napustio stranku, a da faktički nikad nije otišao iz nje. I dalje je, uz pomoć svoje struje u DS, koja nikako nije mogla da prihvati Đilasa kao „novog čoveka“, uz to pragmatičnog i drugačijeg  od njih, koji su ptredvođeni vremešnim Mićunovićem kao predsednikom političkog saveta tonuli u akademizam, pa je Đilas, nezadovoljan takvim stanjem 2016. godine napustio stranku, preuzeo mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije – vratio košarku na stare staze slave, odbio da se ponovo kandiduje, vtaio se u politiku, osnovao Stranku slobode i pravde, a uspešno predvodi i širi opozicioni Savez za Srbiju. 

Đilas je čovek koji je sve što je radio – počev od biznisa, potom gradonačelnika Beograda, vođenja DS, vođenja Košarkaškog saveza Srbije, pa do ovih ponovnih političkih funkcija – kako u Stranci slobode i pravde, tako i u savezu za Srbiju, radio dobro i uspešno, pa nije čudo što je on jedini opozicioni političar koga ovaj režim progoni stalnim kampanjama, lažnim i s one strane dobrog ukusa.

Za to vreme DS je nastavio po starom i bez Đilasa. Đilasa je zamenio Pajtić, koji se tu nije dugo zadržao. Klan Borisa Tadića ga je praktično izolovao i udaljio iz politike. Zamenio ga je njihov čovek Dragan Šutanovac koji se takođe tu nije dugo zadržao. Njega je zamenio lutovac, koji tom klanu nikako nije po volji, pogotovu zato što je blizak sa Đilasom – koji je i dalje njihova noćna mora i zato što je za vreme Lutovca DS, kao jedan od osnivača, postao član opozicionog Saveza za Srbiju, čije se vođstvo neretko pripisuje Đilasu, što je za ovaj klan premnogo. I tako se njihov sukob sa Đilasom – a bez Đilasa i dalje nastavlja, a u toj borbi – po mom dubokom uverenju glavnu reč, iz senke, vodi Tadić. Osnovao je i svoju stranku, mlatara sa njom okolo – ni on nije prešao cenzus, a ustvari sanja da se pod firmom doajena i bivšeg vođe, uz pomoć svojih ljudi u DS vrati u stanku i preuzme njeno vođstvo.

Ruše Lutovca svim silama. Pre neki dan su u isto vreme kada se u Šapcu održavala sednica legalnog Glavnog odbora, u Beogradu organizovali sednicu paralelnog „Glavnog odbora“. Aktivirali su davno demobilisane – profesor Šumarac vodi „Glavni odbor“, Vidu Ognjenović, koja u svojim poznim godinama verovatno i ne zna o čemu se tu radi – ako zna onda i za nju sve ovo važi, Boris Tadić sedi u prvoj klupi … Na pitanje otkud on tu – Eto zvali me, pa došao. Išao bi i kod onih drugih, da su me zali. Koje licemerstvo – ko da te zove i zašto? Zbog ovoga što godinama mutiš!

A o tome, šta oni tu rade, Nada Kolundžiju, jedna od veteranki DS kaže – Mi se ne delimo, samo imamo različita viđenja o tome kako treba da izgleda i kakvu politiku treba da vodimo. 

I dok oni razmišljaju kakvu politiku treba da vode, DS nekada najača vladajuća stranka – sada ni parlamentarna, se rasturi. Pa niste vi diskusioni klub, već politička stranka sa pretenzijama da bar učestvuje u vlasti, ako ne i da je vodi.

* * *

Pisao sam o tome i u decembru prošle godine u tekstu pod naslovom Selo gori a baba se još češlja – Opančarski dnevnik www.opancar.com Iz tog teksta citiram ovde samo ono što su drugi rekli o tome: 

„Novi Nebojša Milenković koji u objavi na fejbuku kaže: „Patetični vodvilj kojim javnost ovih dana uveseljavaju oba krila Demokratske stranke (koja se tradicionalno množi deljenjem) očiglednom je učinio to da – tradicionalno zagledana u vlastiti pupak – ova stranka na žalost isuviše dugo (recimo od 2004.) pokazuje hroničnu nesposobnost da identifikuje suštinske interese jednog potpuno ruiniranog i razorenog društva. Tako i najnoviji rascep u DS-u Srbiju treba da interesuje tačno onoliko koliko DS pokazuje interes za društvo čijoj su destrukciji i sami dali lavovski doprinos.“

I čovek je sve rekao. To bi, po meni, bila dijagnoza. A jedna Vesna, u komentaru na ovu objavu, kaže:

„Htela sam da zamolim Lutovca da kormilo preda Goci Čomić – ne vidim drugo trenutačno rešenje. Ovo je jasan put survavanja DS-a”.

A to bi, po meni, bio uzrok. Koja BRE Goca, koji BRE Šuca, koji BRE Tadić … Pa nije deemokratija samo filozofsko pitanje. Demokratska stranka nije sama sebi cilj koja u okviru svojih diskusionih kružoka raspravlja teoretska pitanja demokratije kao filozofskog pravca. Demokratska stranka je primenjena demokratija –  ljudi se opredeljuju za političku stranku ne da bi učestvovali u debati, već da bi svoje poverenje – i glasove, poklonili onoj stranci koja će u parlamentu najbolje da zastupa njihove životne interese.

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime