Samo dva dana nakon što je Veliki Vođa zabrinuto poručio da nas uskoro neće biti zato što žene ne rađaju, najveći obožavatelj njegovog lika i dela (mada je za taj poližaj velika konkurencija), Aleksandar Julin rešio je da mobiliše oružane snage u najvažnijoj bitki.
„Mirno!“, razlegla se komanda preko piste jedne od retkih preostalih operativnih kasarni u zemlji Svrbiji.
Dve stotine vojnika (i vojnikinja) ukrućeni poput daske izgledalo je kao šaka jada na ogromnom platou na kom je nekad u istom stavu stajalo više od 1.500 naoružanih momaka. Uzalud moderna uniforma, savremena oprema, najnovije naoružanje…
„Slušaj ‘vamo komandu, moja komanda izršna“, nastavio je pukovnik. Major ga je munuo s leđa u rebra: komadu je tog jutra pisao Ministar Julin lično!
„Dakle ‘vako: Po naredbi ministra odbrane Republike Svrbije Aleksandra Julina, zbog zabrinutosti za opstanak našeg naroda, naređeno je svim pripadnicima oružanih snaga da se uključe u borbu protiv bele kuge! Jel’ jasno to?“
„Jasno“, zagrmelo je iz vojničkih grla sviknutih na glasno odgovaranje.
Pukovnik je taman hteo da naredi da se svi upute na izršenje zadatka kad ga prekinu jedan vojnik:
„Gos’n pukovniče dozvolite da se obratim!“
„Obrati se!“
„Razumem! Pukovniče, jel’ treba da se mi vakcinišemo protiv te… bele kuge?“
U stroju se prolomio smeh. Pukovnik je samo odmahnuo glavom. Taman da zausti komandu da svi krenu na ostvarivanje zadatka, kad se opet neko javi:
„Pukovniče dozvolite da se obratim!“
„Obrati se!“
„Hoćemo li da dobijemo slobodno za ostvarivanje ovog zadatka? Meni bi valjalo tri četiri dana da obiđem sve koje bi mogle da…“
Opet smeh. I pukovniku brk zaigrao. Udahnuo je da po drugi put pokuša da izda naređenje. Ali…
„Pukovniče do…“
„Obrati se!“, brecnuo se oficir.
„A šta da radimo mi koji nemamo devojku i ženu?“
„Nađi nešto, vojniče! Ima li još ko?“
„Evo ja pukovniče“, javi se jedan vojnik.
„Reci!“
„A jel se to odnosi i na nas, pripadnike nacionalnih manjina?“
Pukovnik se zbunio. Nije bilo pojašnjenja u Julinovoj naredbi.
„Ne znam, moram da proverim…“
„Pukovniče, a kad ja sa mojim mužem završim zadatak, hoću li ja i dalje raditi u vojsci?“, pitala je jedna zgodna plavuša u stroju.
Pukovnik je počeo da se znoji.
„Pa kako ćeš sa stomakom…“
„Pukovniče, a šta ćemo sa seksualnim manjinama“, udarilo ga je feminizirano izgovoreno pitanje s levog krila.
„Pukovniče“, odjekivalo je s desne strane „a šta će pripadnici vojske koji ne mogu da naprave dete ili rode? Hoćemo li dobiti otkaz?“
Oficiru je bilo ozbiljno neprijatno.
„Pukovniče da li se naredba odnosi samo na vojsku ili i oficiri moraju da daju doprinos?“
Pukovniku je zujalo u ušima od ideje da ponovo sa svojom ženom pravi novo čedo.
„Pukovniče“, odzvanjalo je na pisti iz više pravaca. „Pukovniče…“
„Tišinaaaaa!“, dreknuo je. Ni muva se nije čula u vazduhu. „Ministar je naredio! Ima da se izvrši! Al pre izvršenja, na pešadijski poligon sa preprekama svi trčećim korakom napred marš!“
Dve stotine vojnika (i vojnikinja) okrenulo se ka poligonu. Pukovnik je ostao na pisti sa oficirima.
„E kad ti imaš demokratiju pa svako zapitkuje, sunce ti jebem“, procedio je.
Aleksandar Bećić
kolumnista.com
