Desant na Smederevo

1
940

Uprkos relativno velikom broju stanovnika i činjenici da je regionalni privredni centar Smederevo je sredina u kojoj nema previše nepoznanica. U principu svi se međusobno poznaju, po viđenju ili po čuvenju, zna se gde je „šta“ i ko je „ko“. Svuda, pa i u politici. Usud srpskih podela ovde se već decenijama očituje kao podela na „smederevce“ i „kosovare“ kako ovi pogrdno nazivaju doseljenike sa Kosova i Metohije. Kažu da je ta podela započela još u Titovoj Jugoslaviji, da je imala ekonomske motive (sredina nije mogla da na pravi način apsorbuje veliki broj izbeglica sa Kosova posle divljanja albanskog nacionalizma 70-tih godina prošlog veka, pa su se i jedni i drugi grupisali u „klanove“), ali deluje potpuno apsurdno i suludo da, posle svega što se Srbima dešavalo i dešava, ta podela postoji i danas. A postoji. I neguje se.

I sadašnja gradonačelnica Smedereva, dr Jasna Avramović, svoj prvi dolazak na vlast ima da zahvali „anti-kosovarskom“ populizmu koji je širila kroz svoj „Pokret za Smederevo“, a koji je naišao na toliko odobravanje da je na izborima prosto počistila Demokratsku stranku u trenutku kada je Tadić bio najjači. Na lokal-populizmu počistila je, kasnije, i SNS u Nikolićevom pohodu ka vrhu, ali je nakon Vučićevog preuzimanja poluga moći u stranci i državi pokazala dovoljno političkog pragmatizma da svoj „pokret“ kolektivno utopi u SNS i sebi obezbedi ostanak na vlasti, a Smederevo poštedi vanrednih lokalnih izbora i tajanstvenih batinaša u crnim džipovima, dok Kosovo ne pominje ni u kakvom kontekstu… Oni koji to ne umeju da cene ili o politici ne znaju ništa, ili stvari gledaju suviše lično. Ja cenim, jer volim ovaj grad, iako sam „Kosovar“.

Naravno, znam da ovim mojim rečima neće biti zadovoljni mnogi „Kosovari“, ali ni „staro-Smederevci“, koji smatraju da Smederevo zaslužuje boljeg gradonačelnika, ali moj argument za obe strane je pitanje – a koji grad u Srbiji ne zaslužuje boljeg u ovoj najezdi SNS skakavaca? Naša gradonačelnica normalnija je od Jutke, puno lepša od Palme, šarmantnija od Zorane Mihajlović, a Vučića voli taman koliko treba i njoj i nama. Malo li je to, dragi Smederevci?

To „taman koliko treba“ i činjenica da peći smederevske železare rade, makar i bez filtera, preporučili su Smederevo za centralni miting Vučićeve kampanje „Budućnost Srbije“ (čini se bez Kosova) u Podunavskom okrugu. Budući da ovu kampanju prati oreol tajanstvenosti u pogledu stvarnih ciljeva i manipulativnih dometa rešio sam da se iz prve ruke uverim kako sve to izgleda u praksi. Dakle, prvi put sa Vučićem na mitingu…

SMEDEREVO – DVA SATA PRE POČETKA

Formalni početak skupa bio je zakazan za „tačno u podne“ na centralnom gradskom trgu. Skovao sam plan da siđem ranije, uhvatim mesto u nekoj od obližnjih bašti i čitav događaj ispratim uz kaficu, pa sam se, shodno tome, pojavio na Trgu nešto pre 10 sati. Ali, dočekalo me iznenađenje. Vučić očigledno ne voli one koji bi da se švercuju, pa su sve bašte netragom nestale, a umesto stolova i stolica dočekale su me montažne metalne ograde. Vlasnici kafića upozoreni su da bašte mogu biti postavljene tek kada ograde budu uklonjene.

Nije mi se to dopalo, ali brzo sam se pomirio s tim da ću Vučića morati svariti bez kafe. Nešto drugo privuklo je moju pažnju. Iako je bilo više od dva sata od predviđenog početka prostor oko bine bio je dobrano popunjen ljudima sa zastavicama u jednoj, a kesama sa sendvičom i vodom u drugoj ruci (komada – od svega po jedan). Iz pravca tvrđave pristizalo ih je još. Nisu to bili Smederevci (ni „domaći“ ni „kosovari“). Prošetao sam se do mase, a zatim produžio prema tvrđavi. Uvek volim taj pogled kad dođete do kraja ulice i pred vama prosto pukne čistina na čijem kraju je Ona, svedok vekova. Oronula, ali još uvek moćna. Smederevska tvrđava. Spomen srpskog herojstva i prokletstva. Živim ovde već dvadeset godina i uvek joj se radujem. Ovoga puta prizor nije bio lep. Na desetine autobusa parkiranih ispred i iza tvrđave, iz nekoliko tek pristiglih izlazili su ljudi. Zastavice su imali svi, kese sa vodom i sendvičima po neki. Tvrđavu nisu ni pogledali. Kao da ne postoji. Vodiči su ih usmeravali ka mestu mitinga, a put ih je vodio pored mene. Lica im nisu bila zadovoljna, nigde osmeha ni pošalice, hodali su poput neke zombirane vojske. Partijske vojske. Nema sumnje, bio je to partijski desant na Smederevo.

Da Vas podsetimo:  To što smrdi, to i jeste

Počeo sam da brojim. Autobuse, ne ljude, naravno. Izbrojao sam do 47, ali video sam da pristižu još po neki iz pravca Pančevo-Kovin. Sve u svemu smatram da ih je bilo između 50 i 60, tako da su informacije o preko 150 autobusa koje su se pojavile na društvenim mrežama verovatno preterane. Bar ih kod tvrđave nije bilo toliko. No, da ih je bilo i 5, previše je…

Vratio sam se na trg a tamo je već proradio razglas. Ukusno odabrani instrumentali sa narodnim motivima kao da su šetali Srbijom. Ukusno i profesionalno, nema šta. A onda se na binu popeo neki lik i najavio da ćemo za 45 minuta biti u direktnom prenosu, da ispred bine ima praznog prostora i pozvao okupljene da se grupišu prem sredini kako bi se taj prostor popunio i svi ušli u kadar. Gomila je počela da se pomera u skladu sa uputstvima. Taj lik obratio se još dva puta (svakih 15 minuta) i svaki put je imao neku instrukciju. Poslednji put (obraćanje u 11,45) najavio je da je predsednik stigao u Smederevo i zatražio da se grupa ispred Crkve pomeri prema napred, a kako izgleda nije bio zadovoljan dinamikom otvoreno je pripretio: „Ko ne bude u kadru kao da nije ni dolazio“. Zvučalo je toliko Orvelovski da sam se naježio. Zar je moguće da će neko pregledati te snimke, kako bi…?!

No, sve je moguće u Vučićevoj Srbiji.

A u međuvremenu, počeli su masovnije pristizati i Smederevci („domaći“ i „kosovarski“) u organizovanim grupama. Za zaposlene u lokalnoj samoupravi i javnim preduzećima ovo je nesumnjivo bio radni dan. Među obično svetinom i dosta poznatih lica, načelnici opštinskih službi, ugledni doktori, nastavnici u školama, moćnici u javnim preduzećima… Svi ponizno jednaki pred Vučićem, kako je i red, zdrave se i šapuću jedni drugima zašto su u ovo vreme baš na ovom mestu, povrmeno se osvrćući da ih ne čuje neko ko ne treba. Đavolja su vremena.

Eno i uglednog smederevskog preduzimača, koji svoju građevinsku firmu vodi sa ženom, kako ponosno korača ispred svojih dvadesetak uparađenih radnika. Želi da bude viđen, jer tender je tender, a vlast je vlast. No, nisu svi radnici tako uparađeni i uglađeni. Grupa pokupljena iz treće smene otvoreno pominje „pleme i seme“ onome ko ih je naterao da „čuče ovde, umesto da idu na spavanje“, ali ni oni nisu preglasni.

Sve u svemu teško da ima više od 5-6 hiljada ljudi na trgu, uprkos nameri organizatora da ih pregrupisavanjem u prenosu prikaže brojnijim nego što jesu. Podatak o 20.000 prisutnih koji su objavile „Smederevske novine“(1), a neki mediji preneli obična je glupost.

VUČIĆEVE PORUKE

Miting započinje bez kašnjenja. Na dati znak podižu se ruke koje mašu zastavicama, uz poslednje pomeranje prema sredini, bliže bini i mlako klicanje mase. Vidi se da nisu svi pojeli sendvič. Dva video-bima prikazuju dolazak predsednika sa kojim ponosno korača i najpoznatiji srpski tata, Ana Brnabić. Ona prva dobija reč. Hrvatica na čelu srpske vlade, tata iz budućnosti (po Zakonu koji tek treba da bude usvojen), štićenica Sonje Liht i prvi srpski Bildelbergovac, otvoreno nam poručuje da je NAS (Srbe) prihvatila kao projekat, da NAS je udostojila, samo zato što veruje u Vučića. I kao da je svetosavskom narodu blagodet a ne kazna, kao da ne znamo ko je ONA i šta je IST-VEST-BRIDž (East-West-Bridge), počinje svoje hvalospeve Vođi, koji dostojanstveno stoji iza nje zagledan u daljinu. U jednom trenutku, valjda nadahnuta zanosom zahvalnosti Vođi i svojom misijom u njegovoj promociji, tata nam iznebuha 2014. godinu proglašava za početak nove srpske istorije jer je, valjda, Vučić tada nešto odlučio. Gospode! A kamere rade, aparati škljocaju…

Da Vas podsetimo:  “Kentaur” dobija iz budžeta Srbije skoro milion evra, plata radnika ne manja od minimalca

Gledano tehnički, tata Ana odrađuje ulogu predgrupe na nekom rok koncertu, ali malo se zanela pa je nastup nešto duži nego što je trebalo, a stepen uvlačenja veći nego što je neophodno, pa to sve skupa pre stvara osećaj mučnine negi iščekivanja zvezde podneva. Elegantna gospođa ispred mene naginje se ka svojoj prijateljici: „Zar je moguće da je doveo OVO da nam najavljuje bolju budućnost“ i ta rečenica otprilike odražava stav okupljenih prema obraćanju žene u muškoj odeći. Naravno, gospođa malo greši u percepciji, OVO nije dovedeno da najavljuje budućnost, već da najavi Vođu.

A ON je, kada je premijerka napokon završila neukusni omaž u njegovu čast, delovao sigurno i raspoloženo. I krenuo je u svom stilu:

„Beskrajno hvala ljudi koji držite taj transparent: „Železara je uz tebe“, jer smo mnogo snage i energije dali da železara radi i ponosan sam na to i ponosan sam na sve radnike železare i sve koji su se zajedno sa nama borili da železara ima budućnost. I u trenutku kada je izgledalo da železara više neće da radi, nas nekoliko je verovalo da može i da hoće…“ (2)

In medias res. Ili, po srpski, „tako se zbori sas junaci“ – što bi rekao jedan lik iz „Crnog Gruje“. Svestan privrednog i socijalnog značaja železare Vođa nije propustio priliku da poentira time što je podsetio na svoju ulogu u njenom aktiviranju i ponovo je potegao stare priče o sebi i Si Đi Pingu, zaturajući negde uz put Tomislava Nikolića.

Dabome, potegao je on i druge priče iz svog bogatog manipulativnog arsenala, ali ovde ćemo se držati suštine njegovih poruka. A suština je da mi nismo svesni koliko nam je dobro pod njegovom vlašću. Očigledno želeći da se bračuna sa tezom opozicije „da se u Srbiji nikad nije živelo gore“ koncept Vučićevog nastupa bio je baziran na dokazivanju „da nam nikad nije bilo bolje“. I da će nam biti još bolje. I bolje… I bolje…

U tu svrhu, red podsećanja na pustoš koji su nam ostavili nekakvi „oni“ smenjivao je red onoga što je uradio ON, pa red obećanja šta će uraditi, opet ON. I tako u krug. „Oni“, ON, ON… I njegovi, naravno. Ponešto u toj papazjaniji bila je istina, ponešto laž, a najviše je bilo prećutanih činjenica. Mnogo toga je predsednik „zaboravio“ da nam kaže. Na primer, da su ti strašni „oni“, za koje tvrdi da su pustošili Srbiju, sada kod njega u stranci, ili pod njegovom direktnom zaštitom. Od onog Jutke do Vesića i Malog. Od Zlatibora Lončara do Zorane Mihajlović. Od „Otporaša“ Marka Đurića do Ivice Dačića, prostitutke svih post-petooktobarskih režima u Srbiji. O haškom prokuratoru Rasimu Ljajiću i muftiji mržnje Muameru Zukorliću da i ne govorim. Božidar Đelić i Mlađan Dinkić i dalje su, kroz strane firme, glavni finansijski konsultanti Vlade Srbije a Aleksandar Vlahović, tvorac tog pljačkaškog Zakona o privatizaciji na koji se Vučić tako često poziva, kao predsednik „Saveza ekonomista Srbije“ svake godine gosti Vučića na kopaoničkom „Biznis forumu“, lokalnom Davosu. Da ironija bude veća, upravo taj Vlahović bio je direktni kreator privatizacije „Sartida“ koja je omogućila njegovu prodaju „za dolar“ i koju Vučić, s pravom, naziva „pustošenjem“.

I da ne nabrajam više. Samo kreten može razdvojiti Dragana Đilasa od Gorana Vesića i Siniše Malog, a Vučić nije kreten. Znači, misli da smo mi kreteni. Ruga nam se. Bar četri petine tih strašnih „onih“ sada deluju u okviru njegove mašinerije. Tačnije, svi koji su hteli da mu se priključe. I zato ta budućnost koju nam nudi ZAUDARA, jer nju zapravo čine baš ti „oni“, koje za sve krivi, ali u njegovim stranačkim bojama, plus Ana Brnabić i sve što ona simbolizuje svetosavskom narodu.

Da Vas podsetimo:  Sin ministra na čelu državne firme

Naravno, nije mogao da ne slaže direktno. U mesijanskom nadahnuću izrekao je broj fabrika koje je do sada otvorio i ponosno dodao „a ni jednu nisam zatvorio“. I to baš na mestu gde je pre nešto više od tri meseca zatvorena pompezno otvorena nemačka fabrika za preradu morske ribe „Serfud-Smederevo“, a radnici Viberom obavešteni da su ostali bez posla. Tu fabriku otvorio je lično on, kao tadašnji premijer, februara 2016.

“Ovo je velika i dobra vest, najmanje 300 porodica od tog posla će imati sigurnu budućnost i bolji standard”(3), rekao je tada on prilikom predaje ključeva novoizgrađene hale čelnicima nemačke kompanije PTC „Džermani“, za koju nam je tada predočio da je jedan od vodećih prerađivača ribe u Nemačkoj.

A možda nas i nije slagao. Fabriku nije zatvorio on, već je tu neprijatnost ostavio gospođi gradonačelnici, baš kao i rupu u gradskom budžetu jer grad Smederevo uložilo je u ovu fabriku oko 300.000 miliona dinara.(4) Plus garanciju za jedan kredit koji se svalio na opštinska pleća. No, uostalom, čemu služe saradnici.

Kosovo je ostavio za kraj. Nakon obećanja o značajnom povećanja plata i penzija do kraja godine, ulaganja države od 1,5 miliona u smederevsku gimnaziju i 5-6 miliona evra u smederevsku bolnicu, izgradnje regionalnog puta Smederevo-Smederevska Palanka preko Ralje, sređivanje škole u selu Badljevica (onu u Saraocima već je završio), zakup turističkih brodova koji će voziti od Novog Sada do Đerdapa (što je Tito imao pre 60 godina) i još nekih kapitalnih stvari, Vučić se dotakao Kosova. Nije rekao da je Kosovo naše, nije pomenuo Rezoluciju 1244, nije se bavio „Vojskom Kosova“. Samo je rekao da ga usvajanje njihovih „platformi“ ne interesuje i da je Srbija spremna da nastavi razgovore čim budu ukinute takse. Istina, dosetio se da Šiptari nisu ispunili jedinu obavezu iz Briselskog sporazuma, formiranje ZSO, ali to je bila samo konstatacija, ne zahtev koji iznosi Srbija. I toliko o Kosovu.

Na kraju se predsednik opet vratio na „one“.

„…znam da su mnogi danas ovde, zato što ste se uplašili da će da se vrate na vlast oni koji su opljačkali Srbiju, oni koji predstavljaju prošlost. Ne brinite, Srbija neće u prošlost, Srbije neće u lopovluk i kriminal, Srbija ide napred, Srbija ide u budućnost, hvala Vam na tome i na ogromnoj podršci. Boriću se zajedno sa vama, za bolje, bogatije Smederevo…“(5) Uz neizbežno „Živela Srbija“, naravno.

I to je bilo TO. Okrenuo se i otišao. Zastavice su se spustile, neke ruke sa sendvičima podigle ka ustima. Trg se ispraznio za par minuta, a najveća kolona uputila se ka tvrđavi. Desant na Smederevo bio je završen.

UMESTO ZAKLjUČKA

Vučićeva odluka da krene u kampanju „Budućnost Srbije“ došla je nenajavljeno, mnoge je iznenadila i otvorila dileme šta su joj pravi ciljevi? Nakon što sam to pogledao „tet-a-tet“ čini mi se jasnim da je ona deo šireg, ranije planiranog, scenarija. Iako u ovom trenutku ona ima multifunkcionalnu namenu – sa jedne strane relativizuje sve masovnije anti-režimske proteste u Srbiji, sa druge odvlači pažnju od potpuno paralize i haosa državnog sistema koji se predao partijskim moćnicima, sa treće praktično vodi predizbornu kampanju pre nego su izbori raspisani itd. – ipak je njen prioritet da pokaže da Kosovo danas nije naš prioritet.

Činjenica da, u trenutku dok Šiptari maksimalno dižu ulog, Vučić izgradnju regionalnih puteva, obnovu seoskih škola ili povećanje penzija stavlja u prvi plan, dovoljno je jasna poruka svima da je vreme izdaje vrlo brzo i da su on i njegova korumpirana svita na nju spremni. To je ključna poruka ove kampanje, to je budućnost Vučićeve Srbije…

Mi smo na potezu. Sa sendvičima ili bez.


Dragan Milašinović
Izvor: srpskistav.com


1. http://smederevskenovine.rs/2019/03/09/vucica-docekalo-20-000-smederevaca/
2. http://smederevskenovine.rs/2019/03/09/predsednik-vucic-boricu-se-zajedno-savama-za-bolje-i-bogatije-smederevo/
3. https://insajder.net/sr/sajt/tema/12596
4. Isto
5. http://smederevskenovine.rs/2019/03/09/predsednik-vucic-boricu-se-zajedno-savama-za-bolje-i-bogatije-smederevo/

1 KOMENTAR

  1. Vucic priprema narod na svoju gnusnu izdaju posto je toliko pao pod uticaj zapada i sutra da mu daju dva sela na severu on bi potpisao sve.
    Srbi uzmite se u pamet, on ne deli nista svoje niti svojih pradedova, to je SRBIJA ne dozvoliti ni Vucicu ni bilo kome da zareze u srce SRBIJE.
    Ako smo izdrzali 20 godina pritiska ucena i ponizenja, izdrzimo jos koji mesec mozda i godinu bitno je da nase ostane NASE. Ni jedan predsednik ni jedne drzave u svetu ne razgranicava svoju drzavu sa nacionalnom manjinom a svi imaju svoje manjine.
    O kakvom oni zavrsnom pregovaranju pisu kad se ni o cemu jos nije dogovorilo niti pregovaralo, sve godine siptare traze Srbi popustaju.
    Sad je vreme da se povuce rucna, razvija i jaca drzava a pokrajinu ce Srbija ponovo vratiti pod svoj Ustavni poredak, to je neminovno. Dve trecine covecanstva ih ne priznaje zato se Americi i EU zuri da natera Srbiju na kapitulaciju jer vide da sve vise zemalja shvata zabludu i povlaci priznanje. Pa koji ce normalan vojnik u istom stroju da stane sa teroristima obucenim u uniformu mirovnjaka kako sanjaju siptari?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime