Dete naletelo na policijski auto koji ga je udario!

0
787

Na portalu Novosti imali smo juče priliku da čitamo tekst sa sledećim naslovom:

“Devojčica naletela na policijski automobil, prebačena u Tiršovu!”

Kakvo je ovo novinarstvo? Čemu služi i postoji li, uopšte, novinarska etika? Kako je moguće da dete naleti na automobil? Dete može neoprezno da istrči na kolovoz i da onda automobil naleti na njega, a sasvim je nelogično da dete udari automobil. Naravno, u nekoj pretpostavljenoj situaciji ni to ne bi bilo nemoguće, ukoliko bi dete išlo brzo, te se ne bi moglo zaustaviti i tako bi udarilo u automobil koji bi prolazio veoma lagano (milio) ili bi stajao u mestu. Ali, u takvom slučaju povrede bi bile beznačajne i dete ne bi završilo u bolnici.

I sve to još ne bi bilo toliko strašno, da vest u onlajn izdanju Novosti nije ubrzo zamenjena. Najpre je napisano da je “Devojčica naletela na automobil”, da bi se kasnije naslov promenio, te sada tamo stoji: “Istrčao izvan pešačkog prelaza, udario ga automobil.”

Dakle, jasno je da se radi o istoj saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila u Surčinu oko 9:15 h u Ulici Braće Bukalović. Kako je moguće da se ne zna da li se nesreća dogodila na prelazu ili van prelaza? U prvoj vesti, Novosti jasno kažu, da je dete “naletelo” na policijski automobil “na pešačkom prelazu”. U kasnijoj, ispravljenoj vesti, piše da se radi o desetogodišnjaku (dečaku, a ne devojčici), koji je izlazio iz autobusa “na desetak metara izvan pešačkog prelaza”. Dečak je istrčao na glavni put i tada ga je “policijsko vozilo udarilo”.

Odmah pada u oči da u svakom slučaju dete (devojčica ili dečak) mora biti krivo. U prvom, ako se nesreća desila na pešačkom prelazu, dete je “naletelo” na policijski automobil, dok se u drugoj verziji tvrdi da je isto dete izašlo na put van pešačkog prelaza (oko desetak metara daleko) i da ga je tu “udarilo” policijsko vozilo. I kako god da okrenemo, ispada da policajci u policijskom automobilu nikako ne mogu biti krivi. Ili je dete “naletelo” na njih ili su oni udarili dete van pešačkog prelaza, gde je ono neoprezno izašlo.

Sličan slučaj desio se u Crnoj Gori 2010. godine, gde, nakon šest godina suđenja, sud 2016. donosi presudu da je devojčica A.B. kriva zato što je “naletela” na zaustavljeni automobil bivšeg ministra poljoprivrede Petra Ivanovića. U takvoj farsi od suđenja učestvovali su čak i veštaci Mašinskog fakulteta, koji su zaključili da je ministrov automobil stajao, jer da je bilo drugačije, “ostao bi trag kontakta sa vozilom”.

Ili, na primer, onaj slučaj kada je nekadašnji zamenik direktora Srbijagasa Radosav Vujačić svojim “audijem” usmrtio petnaestogodišnjeg Milana Lutovca iz Futoga. Iako je prebrzo vozio i pod uticajem alkohola (pijan), Vujačić je osuđen samo na godinu i po dana zatvora. Olakšavajuće okolnosti su pronađene u tome što je Vujačić bio neosuđivan (mada je bio hapšen u aferi “Azotara”), imao je preko 60 godina starosti, a najviše u tome što, navodno, bicikl poginulog dečaka nije bio osvetljen. A kako je utvrđeno da bicikl nije bio osvetljen? Valjda, verovalo se jedinom živom svedoku, Vujačiću?

O poznatom slučaju sina vlasnika “Pinka” Željka Mitrovića godinama je pisano, ali u ključnim medijima u Srbiji, uglavnom tendenciozno, s jasnom namerom da se poginula devojčica Andrea Bojanić oglasi krivom. Navodno, veštaci su utvrdili da je prelazila put dok je na semaforu bilo upaljeno crveno svetlo, odnosno, A. Mitrović je imao u tom času zeleno. A kako se to moglo utvrditi? Na osnovu tvrdnje Mitrovića (kao i gore Vujačića) da je imao upaljeno zeleno svetlo? A šta da kaže usmrćena Andrea Bojanić? To što je mladi Mitrović vozio velikom brzinom i što je pobegao s mesta nesreće, za sud je bilo irelevantno. Jednostavno, onaj ko u Srbiji ima novac ili je na vlasti, bilo gde, teško da će odgovarati u skladu sa zakonom i za očigledno ubistvo. Mrtva usta ne govore, a oni koji imaju novac, ili su u vlasti, imaju načina kako da sve obrade tako da oni nikako ne mogu biti krivi.

Ovakvih primera po Srbiji na sve strane. U ovoj zemlji zakoni važe samo za one, koji nisu deo vlasti, koji nemaju novac, niti moćne rođake koji bi ih mogli uzeti u zaštitu. Primer gradonačelnika Subotice pokazuje da vlast u Srbiji može da radi šta hoće i da se ponaša kako joj je volja. Na primer, šta bi se dogodilo da je Bogdan Laban (prvi ne/čovek Subotice) zaista iščupao grkljan svom partijskom kolegi, onako kako je pretio? Da li bi odgovarao za ubistvo? Moguće je da bi dobio kojih pola ili godinu dana zatvora (verovatno uslovno). Olakšavajuća okolnost bi mu bila to što je iščupao čoveku samo grkljan, a ne i neke druge vitalne organe: jetru, bubreg, srce, mozak…

Vratimo se friziranoj vesti na onlajn portalu Novosti. Dobija se utisak da su izmene u vezi sa događajem u Surčinu oblikovane tako da isključe odgovornost lica unutar policijskog vozila. Valjda su hteli da stvar predstave tako, da čitaoci ne budu u dilemi šta se uistinu desilo i ko je u takvom udesu kriv. Eto, krivo je dete, jer policajci ne mogu biti negativci. Policajci su tu da štite decu, a ne da ih kolima gaze.

A novinar? Sva je prilika da je imao jak razlog da vest prenese u korist policajaca, jer da nije tako, nikako se ne bi moglo desiti da se toliko zabuni – ne zna da li je u pitanju devojčica ili dečak, ne zna da li je do “naletanja” deteta na kola ili udara kolima došlo na pešačkom prelazu ili van pešačkog? U inicijalnom tekstu nema autobusa, dok se on u ispravljenoj verziji pojavljuje. I nakon svega, kako je moguće da se Novosti, nekada cenjene dnevne novine, toliko srozaju, da, umesto nepristrasnog svedoka, postanu saučesnici u kreiranju i modifikovanju nekakvog događaja.

D. Gosteljski

koreni.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime