Vučić je „pozvao na unutrašnji dijalog o Kosovu“, pričaju i pišu mediji u Srbiji, još od kad je ovaj uputio „poziv“, dakle, negde od vremena kad je ustoličen za predsednika. Pitanjem šta to uopšte znači, mediji se ne bave mnogo. Uistinu, šta znači „poziv na dijalog o Kosovu“?
Prvo, reč „dijalog“ izvedena je od grčke reči „dialogos“ što, u prevodu na srpski, znači „razgovor“. Dakle, Vučić je „pozvao na unutrašnji razgovor o Kosovu“. Zašto Srbi, razgovor dve domaćice, pored prevrnutih šolja posle pijenja kafe, nazivaju „razgovorom“, a razgovor o Kosovu „dijalogom“, ne bih znao da kažem. Znam samo da mnogi Srbi, kada govore ili pišu o nečem što smatraju važnim, vole da koriste strane reči, umesto srpskih, i gde mora i gde ne mora, ali to je druga tema.
Drugo, Srbi, svakako, međusobno (ako to znači ono „unutrašnji“) razgovaraju o Kosovu. Razgovaraju o okupaciji, mogućem statusu u budućnosti, kulturno-istorijskom nasleđu Srba, rudnim bogatstvima, istoriji, mitovima, narodnim pesmama…, a ovi Vučićevi i oko Vučića, verovatno i o tome kako, gde, šta i s kim, opljačkati na Kosovu. Dakle, razgovori se već vode, uveliko. No, obratimo pažnju da je Vučić pozvao na „razgovor“ (jednina), a ne na razgovore, što će reći da će biti jedan jedini razgovor sa jasno definisanim temama. Kad će taj razgovor biti, gde će biti i šta će biti teme, to se još ne zna.
Treće, neko sad može da kaže da se zna šta će biti tema. Tema je status Kosova. Drugim rečima, pitanje je da li Srbija treba da prizna Kosovo ili ne treba. Međutim, podsećam da Vučić to (još uvek) nije najavio kao temu, a ako bi se to najavilo kao tema, to bi značilo da se razgovara o donošenju političke odluke (priznanje Kosova) koja je protivustavna.
Četvrto, ni jedna odluka se ne donosi razgovorom. Razgovor može da prethodi donošenju odluke, ali sama odluka se donosi ili u nekoj proceduri, glasanjem, ili je donosi jedan čovek koji snosi svu odgovornost. Videli smo u Britaniji, obavljen je čitav niz razgovora o izlasku iz EU, mnogi su dobili priliku da iznesu javno svoj stav, ali odluka je doneta na referendumu. Oni su prvo doneli odluku da raspišu referendum u vezi sa tim pitanjem, pa su onda imali ozbiljne i duge razgovore, pred kamerama, u udarnim terminima na najgledanijim televizijama. U Srbiji nije najavljen referendum ili neka druga procedura čijom primenom bi se došlo do odluke.
Dakle, na osnovu gore iznešenog, prva logična reakcija na Vučićev „poziv“ je da se taj isti Vučić priupita: o čemu će se razgovarati, gde će se razgovarati, ko će razgovarati i kako će se, eventualno, doneti odluka, posle završenog razgovora? Ne vidim da neko, dovoljno važan, to pita, neko kome bi Vučić, pre ili kasnije, morao da odgovori. SPC, na primer, pošto vidim da ljudi iz vrha SPC pominju „dijalog“ u svojim izjavama i najavljuju spremnost da u njemu učestvuju. Mislim, bilo bi logično da znaju u čemu učestvuju. Ili možda znaju, a neće da kažu, ali o tome mogu samo da nagađam.
Da vidimo dalje, šta je ono što, za sada, sigurno znamo.
Prvo, Srbija nije Britanija, u Srbiji vlast tera svoje dok ne „udari u tvrdo“, bez prihvatanja bilo kakvih saveta sa strane.
Drugo, sam Vučić, od dolaska na vlast, praktično, nije vodio, pred kamerama, razgovore sa predstavnicima opozicije niti je bio u poziciji da brani svoje političke odluke u razgovoru sa novinarima koji se ne plaše da argumentovano kritikuju njegovu politiku. Ono što mora američki predsednik ili britanski premijer, Vučić ne mora. U tom smislu, Vučić je sličan Miloševiću. Od 5. oktobra do 2012., najviši predstavnici vlasti u Srbiji, Koštunica, Đinđić i Tadić, trudili su se da se ponašaju „normalno“, da glume Zapad, da „normalno“ razgovaraju i sa opozicijom i sa novinarima, pa samim tim i sa javnošću. Kakvu su oni politiku vodili i koliko su ti razgovori uticali na političke odluke, to je druga tema. Vučić je drugačiji. Vučić je, za razliku od njih, znao sa kakvim narodom ima posla, znao je da mu sva ta zanimacija ne treba, pa se nikada nije ni trudio da glumi zapadne političare i ispunjava uslove koje oni moraju da ispune. Ono što se na Zapadu smatra nedopustivim ponašanjem političara, naročito političara vlasti, u Srbiji se smatra dokazom snage vlasti, bar u jednom delu javnosti. Doduše, za razliku od Miloševića koji, niti je davao intervjue niti se pojavljivao kao sagovornik u medijima, Vučić se „ne skida“ sa ekrana, ali Vučić ne razgovara sa drugima, on razgovara sam sa sobom ili, ako Srbi više vole, Vučić ne vodi dijaloge, Vučić vodi monologe. I sada, taj i takav Vučić, „poziva na dijalog“.
Treće, Vučićeva vlast je, višestruko, prekršila Ustav i zakone Srbije, sprovodeći tzv. Briselski sporazum. Pa ne samo da je prekršila Ustav i zakone nego je i onemogućila da Ustavni sud takvo delovanje vlasti proglasi neustavnim i pokrene odgovarajući postupak. Vučić i njegova banda su, praktično, uzurpatori. Prema tome, „poziv na dijalog“ je isto kao kada bi mafija pozvala na razgovor o promeni zakona sa ciljem da se legalizuje ono što mafija radi, a što se, prema važećim zakonima, smatra krivičnim delima.
Četvrto, Vučić je dobio podršku Zapada i još uvek ima podršku Zapada zato što je obećao predaju i priznanje Kosova i Metohije. Predaju je već obavio primenom Briselskog sporazuma, sada još ostaje formalno priznanje. „Dijalog“ je farsa koja krivicu za kapitulaciju treba da prebaci na „narod“ ili „građane“, kako to drugovi političari, ovih dana, više vole da kažu. Dakle, da se kapitulacija, tj. formalno priznanje Kosova, dobrovoljno i formalno odricanje od Kosova i Metohije, predstavi kao „volja većine“ izražena u „demokratskom dijalogu“. Zar je neko zaista toliko naivan da veruje da Vučić, koji pet godina ima podršku Zapada, koja je njemu i njegovoj bandi toliko toga omogućila u Srbiji, sada može da izađe pred svoje Zapadne gazde i kaže: izvinite, mi smo, u „demokratskom dijalogu“, odlučili da ne priznamo Kosovo i da se ne odreknemo Kosova. Konačno, ne zaboravimo da je Vučić u političkom savezu sa Tačijem i Haradinajem, da već pet godina radi na izgradnji Kosovske državnosti i saučestvuje u politici zločina nad sopstvenim narodom na Kosovu i Metohiji. Razgovarati sa Vučićem o Kosovu je isto što i razgovarati sa Tačijem ili Haradinajem o Kosovu. Šta Vučić može da ponudi Srbima, više od ove dvojice, kada je već sa njima na zajedničkom poslu, tako dugo?
Vidim da srpske „patriote“, partije, pojedinci, pa i sam vrh SPC, kao što već napisah, pričaju i pišu o „dijalogu“ i nude se da u istom učestvuju. Kriminalac je počinio teška krivična dela, prekršio je Ustav, blokirao rad Ustavnog suda, izdao zemlju i, ponavljam, učestvuje, sa Šiptarima, u izgradnji kosovske državnosti i u politici zločina nad sopstvenim narodom na Kosovu i Metohiji. Sada već i formalno, učešćem na izborima i učešćem u Hardinajevoj „Vladi Kosova“. Koliko neko mora biti naivan ili pokvaren pa da sa njim ulazi u „dijalog o Kosovu“? Kao što je, iznenada, „pozvao na dijalog“, sutra će objaviti da je „dijalog uspešno okončan“ i da su Srbi pristali da priznaju Kosovo ili da će pristati da Kosovo uđe u UN iako ga „Srbija neće formalno priznati“. On, i da hoće, drugačije ne može. On mora ići do kraja, sad kad je dovde došao. No, drugi ne moraju, ali oni koji budu učestvovali u ovoj farsi biće saučesnici, ma šta izjavljivali i ma koje stanovište, formalno, u vezi sa Kosovom zastupali.
Vladimir Čeleketić
srpskaakcija.com
