Dirljiva je vera naša

1
723

Dirljiva je naša vera, u kojoj ima i mnogo hohštapleraja, da ćemo, u jednom izbornom ciklusu, ili nekim protestom, doći do neke ozbiljne promene.

Mi, inače, živimo u najboljem od svih svetova, samo nam Vučić smeta da u tome učestvujemo. Pre njega nije bilo idiota u upravnom aparatu (dok je Nebojša Krstić bio Tadićev, bio je pametan; sad, kad je Vučićev, on je glup), nije bilo pljačke, subvencija stranim investitorima itd. Odličan je kolonijalizam, samo da ode Vučić.

Kada, dakle, izaberemo pravu vlast, poštenu i dobru, postaćemo bolji ljudi, bolji roditelji, bolji rođaci; postaćemo manje gramzivi, manje ćemo gledati Zadrugu i Farmu, više ćemo slušati Beogradskau filharmoniju, manje Cecu; svako će postati 20% pismeniji i lepši; manje ćemo visiti ispred bankomata i po šoping molovima, ređe ćemo se pričešćivati u Mekdonaldsu; manje ćemo se kurvati, lagati, postidećemo se što se frtalj veka zajebavamo sa dedovskom verom, tako što je izopačujemo novopravsolavljem;

Neverovatno je koliko mi od vlasti očekujemo da nas same učini boljima, koliko duboko verujemo da je dobro izvan nas, da ne treba u sebi da ga tražimo. Samo nova vlast i mi postajemo supermeni.

Neće više idioti dolaziti na položaje partijskim vezama, već će konkursi biti otvoreni za sva radna mesta. Mi ćemo, tada već apgrejdovani, poboljšani, reći sebi: „Izgubio sam na konkursu, zaposlio se bolji od mene, nije mi krivo, i treba on da dobije posao“!

Ono što mi hoćemo, ni u bajkama nema. Snaga jednog naroda nije u pameti i školi, već u načinu života. Onaj ko smrdlja po soliterima i ne sme kokošku da zakolje, nema budućnost, ma šta on o sebi mislio i ma šta njegova mama o njemu mislila.

Kako, dakle, da postanete bolji čovek, bolji otac, bolji drug, bolji muž? Jednostavno – promenite vlast.

Mi verujemo u brza i laka rešenja. Sva svoja stanja smo natovarili na druge. Za to što smo gramzivi, podmitljivi i skloni uvlačenju u dupe i potkazivanju, krivi su Tito, Sloba i Vučić, nismo mi. Mi smo naivni i nevini kao katoličke institutkinje. Nisu nas otac i majka učili da budemo govna, da zaboravimo veru zbog dvosobnog stana i bolje plate; ne, komunisti nisu dali da se veruje.

Ode Tito, mi postadosmo bolji. Ode Sloba, mi još bolji. Odoše Kotštunica i Tadić, mi procvetali. Kad ode Vučić, odosmo mi u nebesa, niko nas ne uhvati više.

Ja, međutim, mislim ovako: sa ovom pameću, sa očekivanjem lakih i brzih rešenja, u kojima mi ne treba da radimo na sebi, već samo na promeni vlasti, veoma loše ćemo se provesti. Sa takvom pameću, trpljenje se samo produžava.

Uostalom, čime smo mi zaslužili bolji svet i život?

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com

1 KOMENTAR

  1. U 21. veku ne postoji kolektivna (nacionalna) sreća i uspeh.
    Sve je individulano.

    Kada “mi” to jest građani Srbije, odbacimo svest kolektiviteta, biće i stvarnih promena u Srbiju.
    To može da uradi samo srednja klasa, koja je u procesu tihog nestajanja.

    Da li ima nade?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime