Doba tetaka i loših laži

Topla ljudska priča kaže da u ledenoj Kanadi niču tetke koje nemaju pametnija posla nego da daju dvesta i kusur hiljada evra kako bi se skućio ministar vojni Aleksandar Vulin. Trosoban stan na Zvezdari je, tvrdi on, platio novcem ženine tetke koja, eto, nije potpisala ni priznanicu.

Priča je to u koju nije mogla da poveruje ni Agencija za borbu protiv korupcije koja je slučaj predala Tužilaštvu. Po svemu što se zna, ni tamo ne sede lakoverne veverice, ali sede ljudi kojima je toplo u režimskoj balegi pa su rešili da slučaj tetke i Vulina stave u fioku i naprave se blesavi.

Tek je upornošću novinara KRIK-a i doslednošću Poverenika za informacije od javnog značaja – jedine institucije koja još radi, ali neće dugo – javnost uopšte saznala za novi žanr bajke koja kao čudesno biće umesto zmajeva i krilatih konja koristi tetku iz Kanade i završava se hepiendom po pripovedača.

Što je mitski Pokret socijalista opleo po uredniku KRIK-a Stevanu Dojčinoviću nazivajući ga stranim plaćenikom i narkomanom valjda nikog više ne iznenađuje. Nešto drugo, međutim, fascinira: pričali su razni vulini uhvaćeni sa mutnim parama da su uštedeli od gorljivog rada, da su prodali očevinu, da im je država dala stan kao zaslužnim pregaocima, ali baš se niko u čitavoj istoriji izgovora nije dosetio tetke iz Kanade koja šalje pare bez priznanice, što je već teško krivično delo.

Postfaktička vremena, reći ćete, ali nije (samo) to. Vlast je odavno emancipovana od kriterijuma istina-laž, to jest reći će čak i istinu ako joj odgovara, a pošto je to retko slučaj onda će uglavnom reći laž.

Ali počelo je doba loših laži, vređanja inteligencije na veliko. Bez srama koji se od takvih ljudi i nije mogao očekivati, ali i bez straha od podjarmljenog pravosuđa, potkupljenih medija, građana zabavljenih o svom jadu, u stalnom strahu od partije, sluđenih buljenjem u magične kutije na kojima je red sporta, red rijalitija i red Vučićevih konfabulacija.

Odomaćeni u smradu kojim su sve zarazili, samouvereni do bezukusa, oni tako mogu da kažu ili urade sve šta ih je volja. Tako predsenik Vučić može da tvrdi da je otvorio desetine hiljada radnih mesta kojih nema, premijerka Brnabić da je suša uticala na pad poljoprivredne proizvodnje u drugom kvartalu – pre početka leta, a poslanik Đukanović, uhvaćen kako izlazi iz Državne lutrije, da je tamo krečio.

Želja da im u kadar uleti neko ko bi protivrečio, tresnuo istinu na sto, tražio odgovore neće biti uslišena jer takve zaobilaze u širokom luku. Ako se do skoro još i mogao desiti neki Miša Vacić, da se u ime vlasti blamira pred kamerama, režim je iz toga izvukao pouku. Svi koji izvole da misle drugačije i da barataju činjenicama proterani su u geto skučenog medijskog prostora i društvenih mreža gde još uvek mogu da pišu šta hoće, doduše uz cenu mahnitog zujanja gospodarevih podguznih muva.

Može biti da će se na duži rok Vučić i njegovi trabanti uvaliti u fekalije koje su sami zamesili. Svašta se istrpi, i partijska nameštenja i prazni frižideri i mutni poslovi sa arapskim ortacima. Ali teže se trpi kad te neko gleda u oči i loše laže, kada te dakle smatra za kompletnog idiota. Car je odavno go i tako šeta okružen dvorjanima koji se dive krasnoj odori. Ali njemu izgleda treba da spolovilom lupka ljude po čelu, a to bi moglo da bude previše.

dw.com