Zamenik premijera i ministar spoljnih poslova paradržave Kosovo, Hašim Tači, najavio je da ta natovsko-šiptarska tvorevina namerava da tuži Srbiju za genocid. Da li je Hašim Tači sam došao na tu ideju, ili se ovakav scenario tužbi protiv Srbije (u nizu) piše na nekoj drugoj strani? Naime, teško je pretpostaviti da bi Tači, čovek za koga se sumnja da je počinio najteže zločine prema Srbima, mogao sam da dođe na ideju da bilo koga za bilo šta optužuje, a najmanje za zločin genocida. Uostalom, Švajcarac Dik Marti, specijalni izaslanik EU, svojevremeno je napravio detaljan izveštaj o šiptarskim zlodelima na Kosmetu, posebno o trgovini ljudskim organima koji su vađeni zarobljenim srpskim civilima i vojnicima.
I pored svih zločina nad Srbima, Srbija kontinuirano pokazuje svoju nezdravu „velikodušnost“ prema neprijateljima, pa joj ne pada na pamet da bilo koga tuži za zločine koji su počinjeni nad njenim narodom. Zašto je to tako, teško je objasniti. Valjda u želji da svetu dokažu kako su bolji i humaniji od drugih, Srbi su spremni da oproste zločine, koje su drugi narodi počinili nad njima. Srbija se konstantno trudi da zaboravi zločine nad Srbima. Srbi su, izgleda, postali narod spreman jedino za samohvalu. Ponavljanje srpskih političara, onih u državnom vrhu, da je ceo svet oduševljen srpskim zakonima, srpskim reformama, srpskim državnicima… postaje degutantno i destruktivno.
Upravo onda kada je predsednik države telalio uzduž i popreko, pokušavajući da ubedi građane kako je Srbija jedina država u svetu koju svi vole i koja zato nema neprijatelja, pojavio se Hašim Tači da ga demantuje, baš kao i Sulejman Ugljanin. Ova dvojica, jedan sa Kosova i Metohije, a drugi iz Raške oblasti (Sandžaka), pokazali su da Srbija ne samo da ima puno neprijatelje van svojih granica, nego ih ima i u samoj Srbiji. Eto, na primer, predsednik Nikolić je nazvao prijateljima i dve susedne zemlje, koje su Srbiju tužile pred MSP za navodni genocid. Otuda, ispada da Srbinu prijatelj može biti i komšija ili ukućanin, koji ga najpre optuži za ubistvo, a potom vreba priliku kako da mu i sam dođe glave.
Ništa nije slučajno. Tači je (odnosno njegovi mentori), reklo bi se, čekao da se stvari u Briselskom sporazumu dovedu do kraja. To jeste, čekao je da se sever Kosmeta potpuno reintegriše u ustavnopravni „poredak“ te paradržavne tvorevine na srpskom tlu. I kada je to konačno učinjeno, došao je trenutak da se celom svetu (pa i onom delu koji ne priznaje tu kriminalnu natovsku paradržavu) da do znanja da je Kosovo „nezavisno“. Naime, ako Međunarodni sud pravde, eventualno, prihvati tužbu koju bi podneli Tačijevi teroristi, sve dileme oko nezavisnosti te paradržave bile bi bespredmetne, jer tada bi država Kosovo tužila državu Srbiju. I tu je tačka. Ne treba gajiti iluziju da je Tači pomenuo tužbu za genocid tek onako, a da iza toga ne stoje svetski moćnici.
Aleksandar Vulin je reagovao (zašto baš on), kazavši da je „tužba protiv Srbije za ’ratnu odštetu i genocid’ jedna opasna ideja koja ukazuje na nameru predstavnika privremenih institucija u Prištini da izbegnu nastavak briselskih razgovora“. Da nije žalosno, čovek bi se ovome mogao smejati. Briselski pregovori, odnosno, razgovori kojih nikada nije ni bilo, za Šiptare su svršena stvar. Oni su svoj cilj postigli, tako da ništa više i nemaju da očekuju u tzv. „direktnim“ pregovorima sa Srbima. Briselski diktat je okončan, a Srbiji ostaje samo da još potpiše priznanje šiptarske „države“ podignute u njenom dvorištu.
Pomenuti ministar rada četiri puta ponavlja isto: „Tužbe za genocid i pregovori isključuju jedno drugo.“ Dakle, on ne razume (ili se pravi da ne razume) da su „pregovori“ došli do svog kraja. Srbija je uklonila svoje organe vlasti s Kosova i Metohije, tako da država Srbija više tamo ne postoji ni u kakvom obliku. „Ukoliko je ovo [Tači] rekao zaista kao ideju, onda će morati da objasni zašto i na koji način će da se nastavi briselski dijalog“, opet Vulin priča sam sa sobom. Na našu žalost, Tači neće morati da objašnjava ni zločine koje je UČK počinila nad Srbima, a kamoli da objašnjava zašto ga „pregovori“ u Briselu više ne zanimaju. Uostalom, za dalje „pregovore“ uopšte nema zainteresovanih strana. Srbija nikada nije bila u prilici da tamo nešto ne izgubi a kamoli da dobije, a prištinski teroristi i NATO su dobili sve što se moglo dobiti. Kraj!
Da bi se srpska jalovost i nemoć potcrtala do kraja, Vulin još jednom preti praznom puškom, kao u nekoj vrsti juvenilnog disbalansa:
„Ideja po kojoj bi trebalo ići pred Međunarodni sud pravde i da će Kosovo navodno tužiti Srbiju za nekakav genocid, kao da je to moguće, govori da je vlada u kojoj je Tači važan deo slaba i da, ne samo da nije u stanju da formuliše svoju politiku, osim na ulici i na nasilnim demonstracijama, već i da želi da izbegne briselski dogovor i nastavak briselskog razgovora“.
Opet „briselski razgovori“! Na koju temu? Oko čega bi tamo još moglo da se „razgovara“, osim, možda, o putu koji će povezati tri države: Srbiju, Kosovo i Albaniju? Zapravo, o ideji koju je srpski premijer, kako kažu, osmislio pre šest meseci i kada je to prezentovao u Berlinu kancelarki Angeli Merkel i ostalim (našim) nemačkim „prijateljima“.
T. Rajić
