Dobro došli u 2018-u, godinu očekivane izdaje!

Ako znamo da Vreme ima svoj kontinuum, da događaji imaju svoje uzroke i posledice, a politika svoje ciljeve i zakonitosti, onda je jasno da ne moramo biti proroci kako bi predvideli ono što nas, kao narod, očekuje u godini koja dolazi. Ništa dobro. Ništa časno. Ništa ponosno.

Pre svega, nastavićemo da nestajemo “Brže, jače, bolje!” praveći se da ne vidimo kako su karcinomi postali epidemija poput gripa, kako ljudi umiru od neuhranjenosti i davno pobeđenih bolesti usled nemogućnosti da sebi obezbede adekvatno lečenje, kako broj zverskih ubistava i satanskih samoubistava raste iz dana u dan i kako će Srbija i krajem 2018., kao i ove odlazeće godine, biti manja za još jedan grad Srba i veća za još jednu varošicu ostalih građana.

Neka bude. To je tako evropski, a Srbija ostaje na evropskom putu. I to “Brže, jače, bolje!”. Garantovali su nam to, tokom 2017. novi predsednik, prva premijerka LGBT populacije u muškoj odeći, jedna silikonska ministarka, naivno tetkino dete i ostala svita. Istina, predsednik nam je u svojoj kampanji, u kojoj se medijski nametao sam sa sobom, garantovao i bratski zagrljaj sa Rusijom, Trampa u Beogradu, kineski put svile kroz Srbiju, Haradinaja u niškom zatvoru i Dačića da nam peva za sve pare…

I, moramo priznati, u godini koja odlazi napravio je po neki korak na tom složenom i kontradiktornom putu. Otvorio je nova poglavlja sa Briselom, u Rusiji nikada nije primljen dostojanstvenije, iz Amerike su mu, kroz Savet za međunarodne odnose, poslali poruku o “uslovima za prijateljstvo”, Kinezi mu toliko veruju da su čak i Maju Gojković prihvatili kao osobu od protokola i adekvatnog sagovornika, Haradinaj se nakon što mu je Vučić omogućio da postane premijer umalo prevario da dođe u Niš na kafu, a Dačiću će pući glasne žice od pevanja “Kaljinke”, dok se prema Englezima odnosi kao da nikada nije ni čuo za Mikija Rakića i MI-6. Ali …

… Uvek ima neko ALI … Problem je u tome što, osim ako niste u pustinji, svaki put kojim idete ponegde ima krivine i raskrsnice. A Balkan nije pustinja, to je brdovit kraj. Ima čak i kanjone, tunele, a i stranputice. Zato je svaka raskrsnica zagonetka…

U praksi to izgleda ovako. Uprkos tome što je Vučić prvi državnik koji je video ono rusko čudo od psa koji diše pod vodom, uprkos obećanom S-300 i većim isporukama gasa, rusko-srpski humanitarni centar u Nišu još uvek nema status kakav zaslužuje, uslov za EU i američko prijateljstvo su prihvatanje Kosova kao nezavisne države i odricanje od prijateljstva sa Rusijom, pri čemu iz Brisela i Nemačke tvrde kako ne traže ništa novo, već samo ono što je Vučić već prihvatio.

A prvo što će ga sačekati u Novoj 2018. je Kosovo, koje posle katalonskog slučaja obezglavljenoj EU sve više predstavlja kamen oko vrata. Jedino srpsko saglasje sa Šiptarskim aktom secesije, odnosno pristanak da se Kosovu dozvoli stolica u UN, može Briselu biti izlaz iz ćorsokaka u kome se našao činjenicom da pet njegovih članica nije, niti namerava da prizna Kosovo.

U tom smislu Vučićeva priprema terena, kroz tzv. “unutrašnji dijalog”, nije dala željeni rezultat. Uprkos potpunom jednoumlju majnstrim medija, nedefinisanim pravilima ko i u kom svojstvu u dijalogu učestvuje, a pre svega o čemu se glede južne srpske pokrajine zapravo “dijaloguje” (ustavnom statusu, nezavisnosti, razdvajanju, priznanju itd.), jasno je da je javnost apsolutno podeljena i da Vučić u njoj nema veliku razumevanje za svoju “hrabrost” da deluje onako kako je naumio i trguje onim što nije njegovo.

Ali, u političkom smislu, on je odradio svu potrebnu logistiku. Unutar Kosmeta njegova Srpska lista kontroliše sve srpske sredine, organizovani patriotski diskurs u Srbiji koji bi se njegovoj volji, institucionalno ili vanistitucionalno, suprotstavio praktično ne postoji, a Putinova izjava da je za Rusiju prihvatljivo svako rešenje koje dogovore Srbi i Albanci tačka je na “i”, budući da su stavovi onih koji su Kosovo iz Srbije izdvajali radioaktivnim bombama davno poznati.

Sa te strane Vučić će, od ove koju sad ima, teško imati čistiju situaciju za gaženje Kosovskog zaveta, arhetipskog zaveštanja koje u sebi nosi ne samo svaki Srbin, već i svaki Pravoslavac koji drži do Pravoslavlja. Ali, taj Zavet neće biti lako zgaziti zbog lažnog Briselskog mita, čak ni jednom Aleksandru Vučiću, jer ta masonska Vavilonska kula već nestaje pred našim očima. I kao što će, u srcima Pravoslavaca, Vizantija uvek biti simbol Pravoslavlja, Konstantinopolj nikada Istanbul, a Sveta Sofija zauvek pravoslavni Hram, tako će i Kosovo uvek biti pravoslavna, srpska, zemlja.

To znamo MI, Pravoslavci i Svetosavci, to zna i ON, gospodar političkih opsena, Aleksandar Vučić.

I srešćemo se MI i ON sa svojom svitom u toj 2018. koja noćas dolazi. Na raskrsnici između Vatikana i Trećeg Rima, Herojstva i Izdaje, Carstva nebeskog i Carstva zemaljskog. Da jedni druge pitamo čije li je Lazarevo Carstvo? I da li 5% povećanja najnižih nadnica i penzija u Evropi može kupiti Kosovski zavet srpskog naroda.

A, do tada, srećna Nova 2018. i NAMA i NjIMA! Srbi smo!

Dragan Milašinović

ceopom-istina.rs