Dobro jutro, Državni Vrše – otkud, sad pa, Kosovo „najvažnija tema!?

1
397

Vrhovnik se juče, iznebuha, dosetio: Znam za jadac – Kosovo i Metohija je danas najvažnija tema!
Otkud sad pa to kad su, koliko do prekjuče, njegovo Visoko Klimoglavstvo, plus on personalno, evo uskoro će sedam godina, silom indoktrinirali Srbiju i svo Srblje da je „Kosovo na začelju prioriteta građana Srbije“?

Setite se samo vučićoistraživača, od Cesida Blagojevića („Kosovo nije u agendi prioriteta“) do Stratedžika Bogosavljevića („Kosovo je užasno eksplozivna tema koja nije prioritet, nizak standard i nezaposlenost su prioriteti“); preko Palme koji je udarnički kliktao da se „Kosovo ne sipa u traktor“ i Tajnice za koju je „prioritet digitalizacija, a ne Kosovo“, preko onih koji su seirili kako se „Kosovo ne jede“… Pa. do samog Vrhovnika koji je, brzinom kazaljke sekundare, principijelno, jer „samo se magarci (tj. ludi i blesavi Srbi) ne menjaju, ispaljivao maksime za Riplija: te, „mir je prioritet“; te, „članstvo u EU je prioritet“, te, „afirmacija saradnje i stabilnosti je prioritet“, te, „prioritet je otvaranje fabrika i novih radnih mesta“,  pa, čak i – „sporazum o Kosovu je prioritet“.

Jedino nikada nije rekao ono na šta ga, kao predsednika Republike, Ustav Srbije (i Miroslavljevo Jevanđelje, na koje se, takođe, ničim izazvan, zakleo) obavezuje: U ovom istorijskom trenutku prioritet svih prioriteta je NEPIZNAVANJE OKUPACIJE 17 ODSTO DRŽAVNE TERITORIJE, TJ. ODBRANA KOSOVA I METOHIJE U SASTAVU SRBIJE.

Kada su, u prestonom knjaževskom gradu Kragujevcu, 1934. godine, osnivane „Novine serbske“, Knjaz Miloš je od njihovog urednika Dimitrija Davidovića zahtevao da objavljuje samo „službene“ vesti i prevode iz strane štampe, i to samo one koje dozvoli „Knjažeska kancelarija“. Da bi ga, već 14. marta 1835, za svaki slučaj, ponovo preventivno opomenuo: „Ja sam vam i pre kazao, i sad vam opet kažem, ne stavljajte u Novine ni rječice dok vam ja na to dozvolenije ne dam.“

Zašto li je baš sad, naš današnji vrhovni cenzor, odlučio da u, sebi potčinjene ili priklonjene, medije, iz doskorašnjeg svesrpskog orvelovskog mraka kada su Kosovo i Metohija u pitanju – blagoizvoleo izvući i „pripustiti“ ovu temu?

Tamo negde, sredinom devedesetih godina prošloga veka, dok sam, sa kolegom Canijem, po Kosovu i Beogradu (pod idealističkom parolom: „Samo da rata ne bude“), prikupljao građu za knjigu „Kosmet ili Kosova“, ostalo mi je urezano u pamćenju insistiranje pokojnog Đinđića na teoriji tzv. državnog razloga. „Raison d’ etat“, što bi rekli Francuzi, ili „Staatsreson“, kako to zovu „Đindićevi Nemci“. On je tada verovao da će Kosovo zauvek ostati deo Srbije, jer državni razlog, tj. srpski nacionalni i državni interes određuje da je KiM ono što „država Srbija želi da postigne ili sačuva s obzirom na druge države“, to je ta stalna crta srpske državne politike koja stoji izvan bilo kakvih unutrašnjopolitičkih slaganja ili neslaganja. Četiri godine pre NATO agresije na Srbiju, Đinđić je verovao da se nezavisnost, u tadašnjem svetu, mogla dobiti jedino mačem, pa je čak mislio da Kosovo, na planu autonomije, ne može dobiti čak ni onoliko koliko su, u tom trenutku, imali Srbi u Krajini. Nije računao da će za interes kosovskih Albanaca u rat protiv Srbije ući cela, a jedina vojna alijansa u svetu!

Da Vas podsetimo:  Udari na Srbe u Hrvatskoj nisu incidenti, već deonice stoletnog projekta istrebljenja

Naš aktuelni Vrhovnik koji je, sebično, svoj „neviđeni plan za Kosovo“, svih sedam godina svoje vladavine, najradije delio sam sa sobom i, tek pokatkad, mrvice davao na uvid svojim najboljim prijateljima Mogerinijevoj i Tačiju, izgleda da nema više kuda nazad. Došao je uza zid. Oni kojima je, biće, obećao da će „premantati“ Srbiju, sa „Protestantskom etikom i duhom kapitalizma“ pod miškom, i obaviti njeno ekspresno „preumljenje“ u evromazohizam i samoponištvanje – nemaju više strpljenja.

Zato se naš predsednik dosetio teorije državnog razloga. Sada bi, kao Kalimero, u Narodnoj skupštini, da se isplače na ramenima onih koje, evo još uvek, zove fašistima, lopovima, lažovima, prevarantima, izdajnicima i tome slično.

Pa, kad je već „maca došla na vratanca“, jedini mogući odgovor onog dela opozicije koji je u šestomesečnom bojkotu rada u parlamentarnom plenumu bio bi ZAHTEV SA SAZIVANJEM VANREDNE SEDNICE PARLAMENTA sa samo jednom tačkom dnevnog reda: RASPRAVA O ODGOVORNOSTI ZA KRŠENJE REZOLUCIJE NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE O OSNOVNIM PRINCIPIMA ZA POLITIČKE RAZGOVORE SA PRIVREMENIM INSTITUCIJAMA SAMOUPRAVE NA KOSOVU I METOHIJI, od 13. januara 2013. godine.

To bi bio najjasniji odgovor opozicije (ne sumnjam da bi se ovakvoj inicijativi pridružio ne samo deo parlamentarne opozicije koja nije u bojkotu, nego čak i deo poslanika vladajuće koalicije!) na pokušaj režima da narodne poslanike koji kažu da neće doći na „Majinu sednicu o Kosovu“, 27. maja, uhvati u „mišolovku“ i još jednom ih, kroz TV trovačnice sa nacionalnom frekvencijom, „pohuje“ i žigoše kao najveće izdajnike od nesrećnog Vuka Brankovića do danas! Time bi se loptica vratila preko mrežice sazivačima te „nameštaljke sednice“ (citat: moja malenkost), a građanima Srbije pokazala doslednost većeg dela opozicije u odbrani ustavno-pravnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Da Vas podsetimo:  Izbori na Kosovu: neka se predsednik ljuti na sebe

Zaboravnima za podsećanje: Od dana usvajanja ove rezolucije koja je definisala mandat našim pregovaračima, Vrhovnikov Državni Vrh je UKINUO (PARALELNE) INSTITUCIJE DRŽAVE SRBIJE NA KIM (sudstvo, policiju itd), NATERAO SRBE SA KIM DA UČESTVUJU NA IZBORIMA KOJE RASPISUJE KOSOVSKA „DRŽAVA“, UVEO CARINE, OZVANIČIO GRANIČNE PRELAZE, DAO KOSOVU MEĐUNARODNI TELEFONSKI BROJ, PUSTIO KOSOVO U MEĐUNARODNI OLIMPIJSKI KOMITET, UEFA, FIFA itd. I, najvažnije: NAŠ REŽIM JE OTĆUTAO FORMIRANJE VOJSKE KOSOVA!

A Rezolucija od 13.1.2013. je izričita: „Svako rešenje, bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja, o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu KiM, o položaju Srba u Pokrajini ili o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleža mora da bude u skladu sa Ustavom Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244“!

Rezolucija je više nego jasna u stavu da Srbija NE PRIZNAJE I NIKADA NEĆE PRIZNATI JEDNOSTRANO PROGLAŠENU NEZAVISNOST KOSOVA, tako da se svaka izjava nekih naših pregovarača, tipa „Srbija bez kompromisa neće prihvatiti članstvo Kosova u UN“ i slično, ne može biti ništa drugo nego – OZBILJNO KRŠENJE REZOLUCIJE, ODNOSNO NJIHOVIH PREGOVARAČKIH MANDATA.

Svako prenošenje nadležnosti sa Srbije na Prištinu MORALO JE DA BUDE POTVRĐENO USTAVNIM ZAKONOM SRBIJE, i da bude U SKLADU SA USTAVOM, ZAKONIMA I DRUGIM PROPISIMA SRBIJE.

Rezolucijom se izričito naglašava da Srbija NIJE SPREMNA DA ČINI USTUPKE KOJI BI MOGLI DA DOVEDU DO UGROŽAVANJA NJENIH DRŽAVNIH I NACIONALNIH INTERESA.

U tekstu usvojene rezolucije koju je potpisao predsednik Narodne skupštine (tada samo) mr Nebojša Stefanović, piše da je za implementaciju sporazuma i dogovora sa privremenim organima vlasti u Prištini ovlašćena Vlada Srbije (a ne predsednik Republike!), kao i da su rezolucija i njome utvrđeni pravac, smernice i ciljevi državne politike OBAVEZUJUĆI za sve države organe i organizacije.

Vidljivo je, takođe, da, za ovih šest godina trajanja briselskog „dijaloga“, IMOVINSKO PITANJE (zaštita imovine države Srbije, srpskih preduzeća, Srpske pravoslavne crkve i građana Srbije na KiM) nije čak ni stavljeno na dnevni red, iako to rezolucija Skupštine Srbije striktno nalaže našim pregovaračima! Ko je kriv za to? Zašto se pristajalo na pregovore o svemu drugome osim o onome u čemu bi nas čak i taj deo tzv. međunarodne zajednice koji arbitrira briselskim razgovorima (pitaj: zapadni sponzori i čuvari „kosovske države“) odlično razumeo – o pitanju, na Zapadu, svete svojine?!

Da Vas podsetimo:  Čašica rakije i politike u Toplici - reakcije na Vučićev razgovor sa decom

Ili, ako ova rezolucija već naglašava da Kosovo i Metohija kao tema zahteva „neophodnost kontinuiranog i usaglašenog delovanja koje zahteva višegeneracijsku privrženost“ – čemu onda žurba sa nekakvim „brzim rešenjem“? Zašto se oni koji smatraju da je svako mirno rešenje koje nije ishitreno, pa čak i „zamrznut konflikt“ na određeno vreme, bolje od dobrovoljne predaje 17 odsto teritorije Srbije – sačekuju rafalnom paljbom iz svih Vrhovnikovih propagandnih oružja i diskvalifikuju kao, Bože im oprosti, ne znaju šta govore – nekakvi „neprijatelji i rušitelji države“? Koje države – Republike Srbije ili „Republjik e Kosova“?

Dakle, „od izvora dva putića“ ima onaj koji se u sve meša: Kapitulacija na Kosovu i Metohiji ili izlazak iz ovih i ovako vođenih pregovora.

Ovo drugo ne bi, naravno, značilo i „zbogom dijalogu“, već povlačenje iz pregovora sve dok u njih ne budu uključeni i predstavnici dve trećine čovečanstva, dakle onih država koje ne priznaju jedinu NATO državu u Evropi. Za početak, dijalog mora da se vrati u UN i u njega, osim Brisela, treba da uđe i Vašington, kao ktitor „Republjik e Kosova“, ali i Moskva i Peking koji priznaju teritorijalnu celovitost Srbije. A, zašto ne i Vatikan koji ne priznaje nezavisnost „izborenu“ NATO projektilima, a beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, već pola godine, takvu želju Svete Stolice, na šta, osim samo jednog ministra u Vladi Srbije, niko iz vlasti ne reaguje?

Jer, nezavisno od osetljivih ekumenskih pitanja, niko Vatikanu ne može osporiti pravo da srpsko-pravoslavnu versku i kulturnu baštinu smatra i svehrišćanskom. Kao jedna od najstarijih na svetu, vatikanska diplomatija ima bogato iskustvo u očuvanju verskih i kulturnih spomenika, ali je, doduše indirektno, pokazala i političke rezultate posredujući, pre 23 godine, između Miloševića i Rugove na temu prosvetne autonomije za kosovske Albance.

Ukoliko neko odavde zaista nije hronični mazohista, pa više voli briselske „dva na jednog“ razgovore, prijateljski ispružene ruke Moskve, Vatikana ili Pekinga mora što pre da prihvati.

Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

1 KOMENTAR

  1. Pitanje Kosova ne postoji. Mala je šansa da SAD povuku priznanje, mala je šansa da ga Kinezi priznaju. Dakle tu se ništa neće promeniti.
    Sa demografskog stanovišta takodje se neće ništa promeniti, ono malo Srba što je ostalo če se uskoro iseliti ili pretopiti (možda još za mog zivota). Jasno je da Kosovo može ponovo biti Srpsko samo ratom, a i on se neće skoro desiti.
    Dakle ništa se ne dešava, niti će se desiti skoro. Pa odakle ovolika tenzija? Od medija naravno. Sve ove „vesti“ i sva ova jadikovanja zato što su načepili jednog coveka. Bukvalno jednog čoveka. Ako se čovekom može nazvati?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime