Dobrovoljno pevačko društvo

U sveopštoj dezintegraciji društvenog i državnog sistema kojim se završava epoha nestajanja svega što smo nasledili od predaka na teritoriji gde živimo i što, još samo kao teritorijalna odrednica, može biti nazvano država, ipak fasciniraju postupci ljudi koji bar nekim svojim životnim referencama zaslužuju makar minimalnu dozu poštovanja. Prodadoše se doktori kao da ih nije bilo. Da li za šaku dolara, da li za evre, da li za puko „Bravo!“ … ne znam, ali „ostadoše samo dugmići“. A neki doktori se odaše porocima i estradi, stvarajući Dobrovoljno doktorsko pevačko društvo.

Studiraš najduže – 6 godina. Prođeš anatomiju, fiziologiju, prođeš hiljade vežbi, prvi susret sa formalinom i seciranjem, treseš se pred ispite, treseš se pred vežbe, diplomiraš. Postaneš doktor pripravnik, pa te prošetaju po odeljenjima da odstažiraš. Onda biraš da li ćeš biti roditelj ili specijalizant. I onda postaneš DOKTOR! Imaš tu privilegiju da možeš da lečiš ljude! I to radiš godinama. I svi kojima si pomogao te poštuju beskrajno i zauvek.

I onda, samo trenutak nepažnje. Ili malecki kompleks neostvarenosti. Ili kriza srednjih godina. Ili premalo pažnje lepih devojaka u mladosti…

I zatekneš sebe kako kao vrhunski doktor pokrivaš svojim kredibilitetom čovekolikog zlog patuljka poslatog od strane najmračnijih sila da uništi milenijumski duh i šmek prestonog grada. Šta dobijaš time? Pare? Priznanja? Tapšanja po ramenu? Ili bolje rečeno, znaš li šta sve gubiš? Ili ćeš to sagledati tek kada izađeš iz loše odigrane uloge gradonačelnika?

Ili, još gore, zatekneš sebe kako zarad malo pažnje od nekoga ko je celog života samo manipulisao drugima, trošio njihove časne namere, njihovu krv i živote da bi sebi obezbeđivao plate, funkcije i kvadrate, postaješ karikatura koja bi, da tog i takvog malo nasmeje usiljenom i nimalo opravdanom antiduhovitošću, a u stvari time, kao doktor, kao super priznati specijalista, a u stvari u tom trenutku samo kao dvorska luda pomeriš granice ljudske gluposti propagandom šopinga na zaraženom području gde umiru stotine. Pa zašto? Pa da li je to furunče na Andrićevom vencu toliko toplo da mora baš da vas ogreje i po ovoj blagoj zimi? A zar niste imali ideju da će vas ta vrelina možda i opeći? Da li je moguće, doktore, da si, da ste, prodali obraz, ugled i struku zarad malo izveštačenog keza nekoga kome je do vas i vaše struke stalo koliko i do onih hiljadu doktora koje godišnje isteruje preko granica otadžbine ponižavajući ih bednim platama i uslovima?! Pa zašto, doktore, promoteru „najsmešnijeg virusa u istoriji“?

I da pomenemo na kraju najjadniju pojavu Dobrovoljnog doktorskog pevačkog društva. Najtužniji klovn među doktorima i najlepuškastiji doktor među klovnovima srpskih dvorova XXI stoleća. Za doktora je završio, ali doktor je vrlo malo bio. U jednom VIS-u ga ljudi pamte, ali niko nije znao šta tamo radi. Na drugom Visu je jedino i radio kao doktor. Poznat po nezgrapnom popunjavanju prostora među muzičkim velikanima, svima je tada bio simpatičan kao „ortak“.

Posle je menjao odela u reklami za Robne kuće Beograd, pa mu je to prešlo u naviku – promenio je dres prilikom smene na čelu države i otkačivši svog drugara i hosta prešao kod mrskog političkog protivnika kome je dotle neuspešno radio antikampanju. Čak ni to nije znao da radi. Sada tom istom radi kampanju ovaj posrnuli doktor.

Radi doktor kampanju za svog gazdu, pa se toliko zaradio da nije ni primetio ovih dana da je pozvao na gašenje društvenih mreža zbog „širenja panike“. Zapravo, primetio je on i uradio to na zahtev gazde, ali to je uradio na televiziji gde, kada niko ne najavi državni udar za sledeći vikend, svi misle da nešto nije u redu! Eto, dokle je spreman dobrovoljni doktorski klovn da ode. Zarad para, malo ili mnogo, zarad lečenja kompleksa da nije promašio život šetajući se tankom crtom koja odvaja dvorsko-klovnovski i doktorski poziv. Zašto, doktore? Da li je toliko teško ustajati pre podneva i ponešto i pošteno zaraditi kao kada „plamene zore bude te iz sna“? Može li da se izađe iz sazvežđa dvorske elite kako bi se bar malo dostojanstva sačuvalo? Ima li života i van senke Andrićevog venca?

Evo nekih pitanja, doktore, da proveriš kako si:

1. Da li si rešio da nema toga što nećeš da izgovoriš radi ličnog komfora koliko god bilo bljutavo?

2. Da li si uhvatio sebe da izbegavaš ogledala jer se gadiš onoga što te tamo
zatekne?

3. Jesi li, hodajući, osetio treperavu koprenu gađenja i sažaljenja koju proizvode ljudi sa kojima se mimoilaziš?

Doktore, nimalo dragi, ako su ti odgovori:

1. „NE“ – lažeš, ne znam da li imaš koronu,

2. „DA“ – nemaš koronu, ali hronično više nemaš ni sebe.

Darko Mihajlović
Izvor: direktno.rs