Nakon 24 oktobra situacija u Crnoj Gori se dalje komplikuje i zaoštrava. Režim očigledno ne želi kompromis i primenjuje vrlo širok arsenal sučeljavanja sa opozicijom, od primene najbrutalnije i najogoljenije sile, kombinovan sa širokom lepezom manipulativnih metoda, u isto vreme obmanjujući javno mnjenje u zemlji i okruženju o stvarnom razvoju situacije. Crnogorski režim ima još delom izvesnu podršku SAD, što je izgleda sve manje slučaj sa zapadnoevropskim zemljama gde preovladava utisak o njegovoj nedemokratičnosti i nestabilnosti za region. Rusija Đukanoviću otvoreno pokazuje svoju nenaklonost.
Kada je u pitanju Demokratski front, u odnosu na 25 septembar, kada su započeti protesti, i kada je ušao u direktan sukob sa režimom, on je svakako izašao znatno jači nego što je bio tada. Naročito se situacija radikalizovala nakon 17 oktobra kada je policija rasterala kamp opozicije iz centra grada, što je dovelo do niza sukoba tokom toga dana, i veliki opozicioni skup sutradan. Iz te runde opozicija je ukupno izašla kao pobednik i došla u inicijativu. Sa jedne strane je bila tretirana kao opšte prihvaćena žrtva, a sa druge strane su lideri DF odgodili sledeći skup za kotovo nedelju dana, tražeći kompromis sa režimom.
Međutim nakon stresnog 24 oktobra, veoma teško je reći sa većom sigurnošću kako će se situacija dalje odvijati, i ko je iz te večeri sukoba izašao ojačan. Opozicija je izvela na Trg republike (Slobode) preko 20 000 ljudi, a u kasnijoj fazi šetnje i okupljanja oko zgrade Parlamenta naraslo i do blizu 30 000, što je 4-5 % celokupnog stanovništva zemlje. Režimski mediji su priznali da je bilo svega do 8000 posetioca, što je višestruko umanjivanje, na koje je opozicija već navikla tokom godina teških sučeljavanja sa režimom. DF je pokazao da može da se nosi sa režimom i brojnim izazovima, da mobiliše ogromne (za crnogorske prilike) mase pristalica i da se izdigne iz svog uskostranačkog koncepta u jedan široki sveopozicioni front protiv režima. Pored SNP koji je došao na skup u kompletnom sastavu, iz Demosa, demokrata i URE su došli pojedini funkcioneri, ali ove organizacije nisu u punom sastavu saučestvovale na skupu protiv režima. Međutim svi oni su ukazali neposredno pre skupa, da ako režim ne želi pregovore o prelaznoj vladi i kompromisu, da će i sami pristupiti sa ostalom opozicijom građanskoj neposlušnosti i protestima. Povodom jučerašnjeg mitinga i brutalnog ponašanja policije, uz velike sumnje da je čitav incident sa grupicom provokatora namešten, SNP, Demos, demokrate, Ura, samostalni poslanici su se solidarisali sa DF i kritikovali režim.
Kada je u jesen 2009. zvanična Podgorica priznala tzv. državu Kosovo, u Podgorici je održan miting sa gotovo 50 000 učesnika, koji je prekinut na taj način što je grupica mladića sa kapuljačama preko lica, gađala policajce koji su se nalazili iza ograde koja ih je delila od redara i mase demonstranata. To je bio povod da policija krene na tu grupicu mladića sa kapuljačama, i da zapravo na jedan brutalan način baci suzavac i agresivno rastera desetine hiljada učesnika mitinga. Nakon toga Andrija Mandić je na istom mestu danima štrajkovao glađu. Interesantno je da je i u Beogradu, na isti način rasteran skup opozicioni protiv hapšenja i namere isporučivanja Radovana Karadžića Hagu 1 avgusta 2008, kada je grupica mladića sa kapuljačama se pojavila dalje od skupa koji je organizovan na Trgu republike, čak kod Doma omladine. Oni su tobože bacali kamenje i petarde na kordon policije tamo, i onda ih je kao policija pojurila čak do Trga republike, pa su se ovi kao umešali u masu prisutnih, a policija je bacila na masu ogromnu količinu suzavca i rasterala je sa palicama i pendredima. Tom prilikom je bilo više povređenih, a Panović, aktivista radikala je ubijen. Takođe na mitingu koji je okupio više stotina hiljada građana feburara te godine, protiv priznavanja nezavisnosti Kosova od strane SAD i nekih zapadnih sila, ispred Skupštine u Beogradu, mediji su višestruko umanjivali broj prisutnih i davali akcenat na neke periferne incidentalne i ružne pojave, u pokušaju da zasene ukupnu poruku skupa.
U Crnoj Gori Mila Đukanovića ove manipulacije su poprimile čudovišne razmere. Nakon popisa stanovništva zaključno sa početkom aprila 2011, režim u Crnoj Gori je umanjio popisni udeo Srba, sa preko 35 %, na oko 29 % umanjujući pri tom i stavku o onim građanima koji govore srpskim jezikom, na svega oko 50 %. Tom prilikom je predsednica popisne komisije počinila više prekršaja za šta je i krivično gonjena, ali rezultati popisa su preinačeni. Đukanović je pobedio Bulatovića još 1997 u drugom krugu predsedničkog glasanja (u prvom krugu je Bulatović imao prednost) sa minimalnom razlikom, i to tako što se na više glasačkih mesta nastavilo glasanje do duboko u noć, iako se moralo završiti do 20 časova. Na referendumu za nezavisnost 21 maja 2006. zabeležen je veliki broj nepravilnosti, a zvanični rezultat referenduma je prošao jedva, bez faktičkog uzimanja u obzir makar dela od brojnih primedbi opozicije, što bi svakako preinačilo uspešnost referenduma za otcepljenje Crne Gore od zajedničke države. Poslednjih godina afera snimak i brojne druge afere krivotvorenja i nepravilnosti na izborima ozbiljno su potkopale poverenje građana u kredibilitet izbornog procesa, i glavni su zahtev opozicije u pravcu organizovanja fer i poštenih izbora.
Ukoliko se posmatraju motivi okruženja prema situaciji u Crnoj Gori, možemo da primetimo da Vašington je taj koji podržava Đukanovića već godinama u konceptu geopolitičkog suprotstavljanja Rusiji. U prvoj fazi Đukanović je trebalo da izvede Crnu Goru iz državne zajednice sa Srbijom (u predfazi do 2000, to je predstavljano samo kao sukob sa Miloševićem), potom da do kraja radi na izmeni srpskog milenijumskog identiteta Crnogoraca, uključujući i nacionalno sećanje, svest, izmišljanje „novog“ jezika, religije i pisma. Potom je trebalo da usledi sledeća etapa u potiskivanju same Rusije od strane zvanične Crne Gore, uključujući i uvođenje sankcija. Kao završni udarac čitavog koncepta stavljanja Crne Gore na raspolaganje atalantističkim snagama je trebalo da bude uvođenje zemlje u NATO i donošenje zakona o verskim zajednicama uperenom protiv Mitropolije Crnogorsko-primorske SPC. Kako su se protesti DF i ostale opozicije dogodili na korak-dva od ostvarenja ovih zamišljenih, a nedemokratskih procesa, koji nemaju podršku stanovništva u zemlji i nailaze na oštre otpore, američka politika posmatra Đukanovića kao na figuru u zalasku, koja još uvek može da joj donese zgoditak, ali toliko opterećen i kontaminiran, da je pitanje da li je kao takav uopšte poželjan. Konkretnije, ako je ulazak u NATO i mogao da se donese samo nedemokratski i isključivo van referenduma i sa oštrim suprotstavljanjem javnosti, sada Đukanović ima pravu diktaturu, krv na rukama, i gotovo vanredno stanje u zemlji, što sve i ako bi dovelo do ulaska u Alijansu na mala vrata, predstavlja veliku blamažu, koju Vašington ne bi mogao doživeti nikako kao uspeh. Zato se verovatno procenjuje i vaga dalja pozicija Đukanovića, i možda suptilno već traži alternativa, ali takva koja bi makar kolio-toliko zadržala prethodni kurs, iako je to u praksi gotovo nemoguće, imajući u obzir raspoloženje biračog tela, koje uprkos autokratiji i blokadi medija, stremi sasvim drugim geopolitičkim i demokratskim trendovima. Stoga bi za SAD bila prihvatljiva verovatno neka opcija da DPS ostane oslonac američke geopolitike, zajedno sa Krivokapićevom strankom, ali da bi možda personalno Milo mogao i morao da se stavi u drugi plan. Po potrebi bi se koalicija mogla ojačati Pozitivnom, što znači da je njihov interes da rezultat novih izbora ne bi smeli da dovedu do osetnog pada DPS u biračkom telu.
Kada su u pitanju zapadnoevropske zemlje (osim Britanije koja vodi politiku sličniju Vašingtonu), one daleko suptilnije posmatraju stvari u Crnoj Gori. Svesne su balasta nedemokratskog kapaciteta da se zemlja ugura u NATO van referenduma i nepostojanja većinske spremnosti stanovništva u tom pravcu, kao i autoritarnog pritiska režima koji višestruko stišće opoziciju i stavlja je u neravnošravan položaj, podrazumevajući i izuzetno neregularne i nefer izbore u kontinuitetu. Ove sile sa druge strane ne bi bile raspoložene da vide ni prevelik uticaj Rusije, pa bi zadržavanje proeu-kursa, uz odgađanje na neodređeno vreme priče o NATO smatrale solidim rešenjem, gde bi personalna zamena Đukanovića bila poželjna. Demokratski front, i naročito u koaliciji sa Demosom, demokratama i URA bi bilo neko optimalno rešenje, u kojem bi mogao da bude i Krivokapićev SDP, pa možda u kasnijoj fazi i DPS, ali bez Mila. Najzad za Rusiju bi bilo koja opcija bez ulaska Crne Gore u NATO, i naravno promena Đukanovića predstavljala poželjnost i pun pogodak.
Vlasti u Srbiji su u podaničkom odnosu prema zapadnim silama, pa im promena Đukanovića, sa kojim Vučić ima solidan odnos, nije važna i u nekim elementima, početka buđenja stanovništva i težnja za promenama, čak ni poželjna. Stoga su mediji na teritoriji Srbije vrlo uzdržani prema događajima u Crnoj Gori, daju im malo prostora, i ne posmatraju stvari dovoljno i sa opozicionog kursa. To sve zajedno ide u prilog Đukanoviću, da realizuje svoju autokratiju, prećutkivanju i umanjivanju efekata opozicionih protesta i prikrivanju svoje užasne represije prema njima. Kako i mondijalni, a u izvesnoj meri i zapadnoevropski mediji, takođe imaju razumevanja za režimsku verziju istine, to se čini da je segregisanje opozicije u medijskom svetu značajno. Izuzetak su samo internet, prilično objektivni mediji u Republici Srpskoj, Rusiji i koliko toliko u nekim zemljama regiona, te malom opozicionom prostoru u Srbiji, i primese objektivnosti na Zapadu van engleskog govornog područja.
Režim ide i u tom pravcu da optužuje za tobožnje krivične tužbe lidere isključivo u okviru DF Nove srpske demokratije, Mandića i njegovog zamenika Radunovića, iako bi se takve neadekvatne montirane optužnice mogle istom merom sastaviti i za bilo kog od drugih lidera opozicije koji su bili na skupu 24 oktobra. Tu je jasna namera režima, ali verovatno i onog tvrdog dela američke politike uz njega (ne treba verovati da je celokupna američka administracije naklonjena Đukanoviću, u pitanju su često i lobiranja, u čemu je Milo izuzetno vešt), da se pokuša različitim manevrima oslabiti pre svega srpski deo opozicije, i pokušati izdejstvovati neki kompromis i kombinacije koji bi odgovarao tim centrima moći. Za to je najbolja brana izuzetna jedinstvenost i povezanost samog Demokratskog fronta što je manifestovano i po ovom pitanju, kada su ostali njegovi lideri podvukli da Mandić i Radunović nisu izjavili ništa drugo na protestu, što nisu rekli i ostali lideri DF, i da ako ima namere da se od režima sudski gone, to treba da se odnosi na ceo DF i sve njegove lidere.
Čini se da u završnu borbu DF i opozicija ulaze prilično homogeni, sa sve većim simpatijama populacije, dok režim brutalnom silom i zastrašivanjima de jure drži vlast i dalje, ali de facto mu ona izmiče, i neka prelazna vlada se sve više vidi kao kompromisno rešenje. Ili tačnije rečeno to rešenje vide sve više gotovo svi važniji akteri u crnogorskoj politici osim samog Đukanovića i uske vladajuće klike oko njega.
dr Dragan Petrović
