„Dogma zvana Nacionalizam“

0
1499

zastavice1Nacionalizam predstavlja privrženost sopstvenoj naciji, koja živi na određenoj geografskoj teritoriji i poštuje određene zakone države koji na toj teritoriji uređuju život građana te države. Ovo je jedno opšte stanovište koje može da se uzme u obzir kao suma svetskih definicija nacionalizma. Od Platona, Tomasa Mora, Nikola Makijavelija, Tomasa Hobsa, Dirkema, Hegela, Ničea, pa do dana današnjeg naći ćemo sentence, dijaloge i definicije koje se tiču države i nacije. Otkud onda kod nas takav strah i podrhtavanje na pomen reči – Nacionalizam?

Nacionalizam u negativnoj konotaciji kreće da se pominje u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. U Enciklopediji Jugoslavije koja je izdata 1978. godine, pronaći ćete ovakvu definiciju „Nacionalizam je kult sopstvene nacije koga karakteriše šovinistički odnos i raspirivanje mržnje prema drugim nacijama, a svoj najviši domet ispoljava kroz genocid i fizičko istrebljenje drugih naroda.“ Dakle, nailazimo na jednu krajnje licemernu i ideološku definiciju nacionalizma. Licemernu jer je baš ta SFRJ stvorila bratstvo i jedinstvo kao veštački pan-nacionalizam a ideološku zato što je svaki drugi nacionalizam (sem onog koji su osmislili Ivo Lola Ribar i Vladimir Dedijer a koji je u praksi sprovodio Ranković sa svojom UDBA-om) potkopavao temelje države nastale krajem Drugog Svetskog rata u Jajcu. Do dana današnjeg, iako smo od te SFRJ prošli svi zajedno još tri države, zatičemo ljude, javnost i medije koji se zgražavaju na pomen termina – Nacionalizam.

Nacionalizam po svim osnovama nema nikakvo negativno značenje. To što smo pristali da verujemo u definicije kojekakvih kvazi-intelektualaca koji su se doškolovali preko Centralnog komiteta, dosta govori o nama kao o narodu, jer smo pristali da izjednačimo nacionalizam, nacizam i šovinizam. To je sve crno. Liberalizam i demokratija pak sa druge strane predstavljaju belu boju. Po ko zna koji put pristali smo na crno-beli svet. A istina nije crno-bela. Samo ideologije istinu prikazuju kao šahovsku tablu.

Da Vas podsetimo:  Gospodžo Fikus, sram te bilo

Nacizam je nastao u Nemačkoj, dvadesetih godina, dvadesetog veka, kao “unapređena verzija” Italijanskog, Musolinijevskog fašizma. Nacizam je skraćenica od “nacional-socijalizma” čiju političku partiju je predvodio Adolf Hitler sa strašnim istorijskim posledicama. Nacizam je zagovarao superiornost Nemačke rase u odnosu na “niže rase” gde su ubrajali Slovene, Jevreje, Rome i poneke Romane, a sa diskursom snažne i centralizovane države i totalitarističke politike. Strašni teoretičari nacizma u jednom trenutku pozivaju na istrebljenje “nižih” rasa, a praksa Hitlera, Gebelsa, Himlera i ostalih psihopata je trajala skoro čitavu deceniju. Nacionalizam ne vređa i ne pokušava da uništi nikoga, već vrednuje i pojedinca i kolektiv. Nacionalizam nije totalitarizam, jer veruje u teritorijalni integritet i zajednicu. Nacionalizam ne unižava nijednu drugu naciju, već pojačava ljubav prema svojoj. Ne uništava nijednu drugu kulturu i tradiciju, već svoju unapređuje i neguje. Nacionalizam nije nacizam. Nacizam gazi druge tradicije i kulture, ruši sve nacije koje nisu “superiorne” i teži potpunoj kontroli svojih građana koje pretvara u podanike. Nacionalizam je ideja koja čini kolektiv jačim, čuvajući svoje građane, i štiteći građane drugih nacija.

Šovinizam predstavlja pozitivne predrasude prema svojoj grupi a negativne predrasude prema ostalim grupama, koje šovinizam smatra “ne-svojima”. Tako da u istoriji, ali i sadašnjosti imamo prisustvo raznih tipova šovinizma: polnog, verskog, rasnog, itd. Dobio je ime po čuvenom oficiru Napoleona Bonaparte, Šovenu, koji je u Napoleonove ideje i osvajanja gledao kao u Božiju volju, i koji je bespogovorno verovao svemu što njegov vođa kaže. Dakle šovinizam možemo definisati i kao težnju da se neke ideje ne preispituju i da se u njih slepo veruje. Kao na primer u dominaciju muškaraca nad ženom, u supremaciju neke boje kože u odnosu na drugu, ili dominaciju neke nacije nad drugom nacijom. Sve je to dodatno podgrejano i veoma čestom, čistom i neosnovanom mržnjom prema “ne-svojima” od strane šovinista. Nacionalizam ženu i muškarca posmatra jednako, kao ravnopravne pripadnike iste nacionalne grupe. Nacionalizam ne veruje u dominaciju nekih boja ili samih nacija. Nacionalizam ne stavlja veru ispred vere u naciju. Nacionalna himna je himna svih građana zemlje, a ne samo nekih boja, nekih vera i nekog pola. Šovinizam isključuje a Nacionalizam uključuje i okuplja.

Da Vas podsetimo:  Prvi put u istoriji!

Možemo slobodno reći da je Nacionalizam kompleksnija i upotpunjena verzija patriotizma. Nema ničeg lošeg ni u jednom ni u drugom osećanju. To je pravo svih ljudi, da imaju patriotsko ili nacionalističko – nacionalno osećanje. Nije pogrešno obradovati se svakom Grand Slamu Novaka Đokovića, ili daljem skoku Ivane Španović, jer to je nacionalizam, a ne šovinizam ili nacizam.

Kod nas postoje jake struje političke “elite”, koje kažu da predstavljaju liberalne snage u društvu. Pojedine političke partije, ali i Nevladine organizacije su toliko jake u zastupanju anti-šovinističkih stavova da su se pretvorile u anti-patriotske i anti-nacionalne. Svemu tome je dokaz da se nacionalni interesi guraju pod tepih na uštrb transnacionalnih interesa Evropske Unije ili pak nekih drugih nacija, od strane istih tih političkih ili nepolitičkih organizacija. Pravih liberalnih političara kod nas nema. Uglavnom su to kvazi-liberalne snage koje se zalažu za slobodno ekonomske tržište na uštrb pravih građanskih sloboda. To su snage koje se odriču svojih kulturnih i tradicionalnih vrednosti, smatrajući ih šovinističkim da bi brže prigrabili neke, navodno, “bolje” vrednosti koje praktikuju drugi narodi. U našoj istoriji su postojali liberalni političari i vođe, tako da se ne sme reći da ih nikada nismo imali. Petar I Karađorđević je svojevremeno preveo čuvenog Engleskog liberala, Džona Stjuarta Mila na srpski jezik. Kada su ga upitali zašto je to uradio, on je rekao “Neka narod čita. Neka uči svoja prava i svoje slobode.” Inače taj isti čovek je mogao da izabere totalitaristički pristup, koji je bio svojstven kraljevima iz svetskih loza. Ali nije, Izabrao je pravu demokratiju. Sadašnji kvazi-liberali su zapravo oni koji su učili iz Jugoslovenske enciklopedije iz 1978, a ne od “Čika Pere”.

Da Vas podsetimo:  Sreća jedna neizreciva

Nacionalizam znači okupljanje ljudi koji se osećaju da pripadaju određenoj naciji. Nije pogrešno radovati se uspesima vaterpolista, košarkašica ili pevati “Bože pravde” na prepunom stadionu Rajko Mitić. Isto kao što nije pogrešno kada Francuzi prevaju “Marseljezu” ili kad Amerikanci neguju svoj kult zastave na svaki svoj državni praznik. Sve su to obeležja zdravog patriotizma i nacionalizma. Ali razlika između nas Srba i Amerikanaca i Francuza jeste što pojedini pripadnici naše nacije veličaju njihov a osuđuju naš nacionalizam. To je pogrešno. Zbog čeka je to tako? Da li zbog loše materijalne situacije koja iznova rasformira kulturu, da li zbog nepomirljivosti između “četnika” i “partizana”, da li zbog toga što još uvek težimo da pripadamo narodu, a ne naciji kao višem stupnju razvoja kolektiva… Na sva ta pitanja možemo odgovoriti potvrdno. Ali ako počnemo od razvijanja ljubavi prema svojoj i poštovanja drugih nacija, rešili smo jako važno pitanje. Možda i najvažnije .O nacionalizmu se ne treba misliti kao o lošoj i negativnoj dogmi koju su nam nametnuli drugi, već kao o jednom prostom osećanju jedinstva, kolektiva i ljubavi prema sopstvenoj naciji. To je ono što smo kao narod, najmanje zaslužili kroz tešku istoriju. Da volimo same sebe.

Danilo Perišić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime