Dok mislim o nama – čemu služi pravo, a čemu pravda?

0
133
Goričina i Slavkina kuća / Foto: printscreen

Blaženstva

Ako i zanemarimo selektivnost u primeni prava, a što bi moglo biti dovoljno da se promišlja o tome da li treba biti strog prema onome ko ne može da izbegne ono čemu mnogi lako izvrdavaju, ne bi li pravedno bilo da se samohranoj majci koja ionako živi teško, ali nije pružila ruku da isporsi (čak i da jeste, suštinski ne menja na stvar!) pomogne tako što bi se pronašlo srednje rešenje. Ono koje ona može da izdrži.

Sedi i ćuti. Pogled blago oboren, gleda u prazno. Pokušavam da prodrem u njene misli. Oprezno. Plašim se onoga što nazirem. Ne želim da saznam istinu koju nazirem, koja bi me lako mogla poraziti. Iako se ne bih mnogo iznenadio. Ni njenoj istini, ni mom porazu pred njom.

Ona se smeši. Zagledana u reku razmišlja o tome kako bi bilo lepo da je mama pusti na plažu. Pa opet, zna da od toga nema ništa. Dok je posmatra krajičkom oka zna da su Grgurevci daleko, da se para nema i da se mama i inače brine, čim ode ulicu niže.

Ne zna da pliva. Ni njoj nije svejedno. Ali ipak treba otići od kuće. Zaboraviti na sve. Makar na neko vreme.

Sede jedna do druge. Majka koja već poodavno zna da život ne donosi samo lepo i ćerka koja još uvek ima pravo da misli o životu drugačijem od onog na koji je osuđena. Uostalom , kada ne bi bilo tako, onda ni razmišljanje o svetu koji dolazi ne bi imalo nikakvog smisla.

Ništavilo ne može biti rešenje, možda samo prolazna faza. Ukoliko postoji mogućnost da se preko njega dobaci.

To se nama ne može desiti

Da Vas podsetimo:  Nasušni život žene u Srbiji

Na kraju jedne od najneuglednijih ulica u Grgurevcima, u poslednjoj kući koja odgovara ukupnoj slici žive Gorica  i  Slavka. Bez stalnih primanja, nadničarski, uprkos visokom šećeru, pritisku i svim onim što sa sobom donosi traumatično iskustvo prevremenog rođenja. Astma, progresivna slabovidost…

Već dugo bez dovoljno hrane, sa jednako malo nade da će se išta na bolje promeniti, od skoro bez struje. Dugovi i nelegalna potrošnja rezultirali su isključenjem i svim onim što jedna pravna država može da uradi za one koji su rešili da se o nju okoriste.

I rekao bi čovek da je to u redu. Ili bi barem tako bilo kada bi svi svuda sa jednakim žarom životu nametali slovo zakona, masnom bojom utisnuto na papir koji poručuje da u roku od dve nedelje treba isplatiti dug ili pokrenuti naplatu, uz napomenu da struje ipak neće biti dok se ne plati i novi priključak. A i to pod uslovom da je kuća – legalna.

Kad nema ničega neka nema ni struje / Foto: printscreen

Sve po  pravu. Kako  i  dolikuje  državi  koja  drži  do  sebe. Bez  suvišne  sentimentalnosti  i  promišljanja  koje  bi  moglo  da  dovede  do  pitanja  pravde. Uostalom,  ako  pravde  nema  u  pravu,  onda  ni  pravo  nema  smisla. A  to  se  nama  ne  može  dogoditi.

Upravo tu  dolazimo  do  suštine  problema. Ako  već  znamo  da  to  nije  tako,  da  li  bi  onda  bilo  pogrešno  tražiti  selektivnu  primenu  prava  onda  kada  je  kao  u  slučaju  Goričinom  i  Slavkinom  sasvim  jasno  da  bi  takvo  kršenje  zadovoljilo  pravdu. U  krajnjem,  ravnoteža  uvek  mora  da  postoji.

Jer,  šta  je  pravo  ako  u  njegovom  duhu  i  primeni  nema  pravde? Šta  ono  stvara,  kakve  odnose  uređuje,  šta  u  krajnjem  pokazuje  onima  nad  kojima  se  (ne)primenjuje,  osim  da  u  pravednom  sistemu  ipak  nismo  svi  dovoljno  pravedni?

Da Vas podsetimo:  Šta je intelektualac?

Pravda,  to  je  ljubav

Pitao bi  neko,  šta  je  u  ovom  slučaju  pravda. Ako  i  zanemarimo,  generalno  uzev,  selektivnost  u  primeni  prava  (što  u  krajnjem  nije  samo  naša,  već  opšta  stvar), a  što  bi  moglo  biti  dovoljno  da  se  promišlja  o  tome  da  li  treba  biti  strog  prema  onome  ko  ne  može  da  izbegne  ono  čemu  mnogi  lako  izvrdavaju,  ne  bi  li  pravedno  bilo  da  se  samohranoj  majci  koja  ionako  živi  teško,  ali  nije  pružila  ruku  da  isporsi  (čak  i  da  jeste,  suštinski  ne  menja  na  stvar!) pomogne  tako  što  bi  se  pronašlo  srednje  rešenje? Ono  koje  ona  može  da  izdrži  (i  ono  što  bi,  da  razgolitimo  stvari  do  kraja, i  državi  inače  opterećenoj  socijalnim  problemima  bilo  prihvatljivo).

Lako je  prijaviti,  lako  iseći,  zapečatiti,  lako  je  ispoštovati  pravo  tamo  gde  ono  često  nije  više  od  običnog  cipelarenja  već  oborenog  na  zemlju. Lako  je  tući  i  naređivati,  ali  je  teško  trpeti,  što  posle  onolikih  batina  kaže  Sultana  u  Sterijinoj  „Zloj  ženi“ .

I nije  to  u  suštini  pitanje  prava. Nije  tu  glavna  struja,  već  ljubav. Ako  nema  ljubavi  nema  ni  pravde, a  ako  nema  pravde,  uzalud  su  svi  pokušaji  da  se  debelim  otiskom  na  papiru  podvuče  crta  između  poštenja  i  prekršaja,  čestitosti  i  krađe.

Ljubav nije  kada  mislite  o  sebi  dobro  i  brinete  o  bližnjima. Ona  nastaje  onda  kada  prekoračite  ove  konvencionalnosti,  kada  shvatite  da  ispred  sebe  imate  ženu  koja  je  jednim  bezazlenim  potezom  koji,  što  je  najgore,  nikoga  ne  boli,  ostala  u  mraku. Sa  ćerkom  kojoj  i  ono  malo  frižidera  i  sijalice  trebaju  više  nego  što  možete  i  da  zamislite.

Da Vas podsetimo:  Princip
Gorica pred svojom kućom / Foto: printscreen

Kada shvatite  da  gledate  u  oči  nekoga  ko  uprkos  svemu  pokušava  da  preživi  ne  želeći  pri  tome  da  dodatno  opterećuje  one  koje  „ne  mora“.

Ljubav,  ona  prava,  pred  kojom  Zakon  mora  da  se  povuče,  počinje  kada  uvidite  da vas  nije  pozvala  i  za  pomoć  zamolila  Gorica,  Milica,  Dragana,  kada  vam  se, zaboravljen  i  zapostavljen  nije  obratio  Jovan,  Nikola,  Duško  ili  Marko,  već  Bog.

Taj poziv  se  ne  odbija. Jer, u  krajnjem,  nije  ni  važno  da  li  će  te  ili  nećete  uspeti da pomognete  onome  ko  vam  se  javlja. Važno  je  da  budete  tu! Da  se  odazovete,  da  progledate,  pružite  ruku  i  da  shvatite  da  nijedan  zakon  nije  vredan  gušenja  pravde. Ne  možete  živeti  tuđe  živote,  ali  možete  postati  njihov  bolji  deo.

A ako  ipak  sve  odbijete  i  ako  ne  razumete  da  zakon  i  pravda  ne  moraju  nužno  ići skupa,  ako,  na  kraju,  ne  uviđate  da  to  zajedništvo  ne  zavisi  od  slova  na  papiru, već  od  vas,  onda  je  sve  uzalud.

Drugi Hristov dolazak / Foto: Sajt Manastira Visoki Dečani

Onda i  ne  preostaje  ništa  do  da  se  živi  u  mraku. Samo  što  je  u  tom  slučaju  vaš mrak  mnogo  gušći  i  teži  od  onog  koji  za  Slavku  i  Goricu  počinje  sa  prvim zalaskom  sunca.

Veća je  i  vaša  glad  od  one  koju  one  osećaju. Jer  šta  je  u  krajnjem  neutoliva fizička  potreba  za  hranom  u  odnosu  na  duhovnu  glad  za  pravdom…

Blaženi su  gladni  i  žedni  pravde,  jer  će  se  nasititi.

Stevo Lapčević
Izvor: Stanje Stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime