Paralelno sa seansama po pravilu Četam hausa – koje je blagorodni lord Goran Vesić blagoizvoleo neispoštovati –na Fakultetu političkih nauka teče još jedna rasprava među samim opozicionim strankama. Reč je o bojkotu.
Bliži se sredina septembra za kada su neke stranke, ključne članice Saveza za Srbiju (po svoj prilici najvećeg opozicionog bloka) zakazale da će obznaniti odluku da li su voljne da učestvuju na izborima iduće godine. Predsedništvo Narodne stranke donelo je odluku da bojkotuje predstojeće lokalne i parlamentarne izbore pod sadašnjim uslovima. Predsednik Demokratske stranke, Zoran Lutovac, izjavio je kako će iduće nedelje biti održan sastanak šireg predsedništva ujedinjenog DS-a, a zatim i Glavni odbor na kome će biti doneta odluka. Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, sudeći po izjavama pojedinih zvaničnika sklona je bojkotu. Svoju odluku obznanio je i pokret „Ne davimo Beograd“.
Demokratska stranka Srbije i njihov potencijalni koalicioni partner SPAS Aleksandra Šapića, nasuprot tome, skloniji su da na izborima učestvuju. Član izvršnog odbora Pokreta slobodnih građana, Stefan Simić, kazao je kako će ova stranka podrobno promisliti sve argumente za bojkota i protiv njega, te da će na kraju prelomiti o svom učešću na izborima. Simićevom uvidu – da je prerano kategorično se opredeljivati u ovom trenutku – nema se šta prigovoriti.
Rasprava o bojkotu je postala prilično razgranata, polemizira se vešto, žučno a neistomišljenici se sa pravedničkim gnevom optužuju da su „kukavičija jaja“, Vučićeve marionete i rečju, izdajnici opozicione stvari. Optuženi uzvraćaju da kritičarima nedostaje takta, da ne vide kako bojkot vodi opoziciju u samomarginalizaciju i propast a režimu daje još četiri godine manje-više neometene vlasti. A posle toga ko zna šta će biti.
Ukratko: i slučaj za bojkot i slučaj protiv bojkota mogu se razborito zastupati. Ova rasprava zahteva podrobniju analizu i neku drugu priliku. Ključno u ovom trenutku jeste da se stranke nisu opredelile, da postoje indicije da su neke voljne da na izborima učestvuju i da se najgrlatiji i najvidljiviji deo opozicione javnosti („Tviter zajednica“ i glasači na mrežnim anketama) uglavnom opredeljuju za bojkot. Što, na kraju krajeva, može da naškodi opozicionim strankama – čak iako se opredele za učešće na izborima – i da im skine nekoliko desetina hiljada glasova koji će možda biti ključni za dobijanje poslaničkih mandata.
Ukoliko opozicione stranke svoje učestvovanje na izborima vežu za ispunjenje uslova koji su formulisani u okviru protestnog pokreta „1 od 5 miliona“ onda je bojkot gotovo izvestan. Vladajuće stranke ne učestvuju u dobroj veri ni u raspravama na Fakultetu političkih nauka. Cinične opaske Vladimira Orlića, Vladimira Đukanovića i Gorana Vesića dopunjuju opasku istoričara lorda Ektona uvidom da i neapsolutna vlast može apsolutno da kvari. Kada i kako se onda mogu poboljšati nepravični, a ponekad i kriminalni izborni uslovi?
Međutim, opozicione stranke se mogu poneti i stranačkim pragmatizmom i prelomiti da je, na kraju krajeva, neučestvovanje na izborima štetnija opcija. Taj pragmatizam može da počiva na uverenju kako nema valjanog odgovora na pitanje „a šta posle bojkota“ kao i na nespremnosti da se snosi politička odgovornost za eventualni neuspeh bojkota (a tu mogućnost nikako ne treba zanemariti). Nema sumnje da bi u tom slučaju te stranke postale meta žestokih napada najjarosnijih bojkotaša – čiji uticaj ne treba precenjivati ali ni potceniti, na šta podsećaju „beli listići“ i meteorska politička karijera Saše Jankovića.
Ono što se čini najizvesnijim kada se podvuče crta pretposlednje avgustovske nedelje jeste „polubojkot“ – neki će učestovati, neki će bojkotovati i kleti one koji učestvuju. Neki će možda ući u Skupštinu dok će neki ostati ispod crte. Stotine hiljada opoziciono nastrojenih glasača rasuće se na sve strane. A te, 2020. godine, još jedna vlada predvođena podobnom marionetom Aleksandra Vučića počeće da krcka četvorogodišnji mandat. Uostalom, petogodišnji plan je tek usvojen.
Miloš Milojević
Izvor: stanjestvari.com
