Dokle u nove poraze

Slika iz natovsko-šiptarskog rama

1
1234

velika-albanijaPredsednik srpske vlade neprestano primenjuje istu taktiku da bi zadovoljio „patriotski“ nastrojeno javno mnjenje u Srbiji? Naime, on nikada ne izvršava naloge evroatlantske osovine istog trena, nego to uvek čini sa jednom zadrškom „psihološke provalije“, iza koje je javnost uvek bila spremna da prihvati „razložno“ objašnjenje zašto su stvari, navodno, morale da budu baš takve kakve jesu. Setimo se premijerovog (tada PPV) drčenja i junačenja pred ultimatum u vezi sa „pregovorima“ sa Šiptarima, koji su okončani srpskom kapitulacijom u aprilu 2013. godine, poznatom po nazivu – Briselski sporazum. Srpski ponos i dostojanstvo se tada i bukvalno prostrlo po podu i palo pod noge svojih neprikosnovenih gospodara. Srpska strana je tada prihvatila sve zahteve, kojima je bila uslovljena prostim (ne)ulaskom u EU čekaonicu.

Pošto se krenulo ležeći na briselskom podu (istina na vlastitom „šinjelu“), sa početnog mesta se i nije moglo značajnije pomeriti. Puzanje nikada nije bilo pogodno za savlađivanje većih distanci, osim u ratu, u kojem se bombama napada neprijateljsko utvrđenje ili razbija neprijateljska blokada/okruženje. U miru takva vrsta kretanja nikada i nigde se nije smatrala vrlinom, sve do ovih poslednjih godina, kada se u Srbiji odnekud uvrežilo mišljenje da se ležanjem pred nečijim nogama (ili vratima) od gospodara može iskamčiti korica hleba.

Da bi se srpska javnost nekako uverila da na čelu svoje države (koja više gotovo da i ne postoji) imaju vlast koja se brine o sudbini zemlje i naroda, najpre se bacaju psihološki mamci jedne priproste medijske „bućkalice“ u mutnom eteru u formi infantilnog busanja u grudi i jalovog junačenja. Primetilo se da takva priprema na poraz kod građana Srbije uvek (i obavezno) prolazi. Srbija danas ima političke igrače koji nikada ne stižu dalje od svlačionice, a na teren su sasvim zaboravili. Oni se čak i ne presvlače u sportsku opremu, nego se samo neko vreme „zagrevaju“ ležeći na svoji kaputima na podu pomenute svlačionice/čekaonice, a onda kreću dalje u nove poraze. Bez borbe, naravno.

Da Vas podsetimo:  U Srbiji gladuju samo oni koji moraju, a ovi što gladuju dobrovoljno, obično završe siti

A što bi ekipa izlazila na teren, kada se unapred zna da će utakmicu izgubiti. Malo povišenijim tonom pitaš: „Ko je najbolji?“, a potom sasvim tiho odgovoriš: „Mi“, pa onda ustaneš s poda, podigneš onaj kaput na kome si se zagrevao i veselo podvijenog repa ideš kući. Začudo, ono malo što si pokušavao da muški podvriskuješ, kad se vratiš u svoje stanište, sasvim je dovoljno da sav „čopor“ bude srećan i zadovoljan. „E neka si im, vala, lanuo/rekao!“ Srbija je suverena zemlja! Srbija se nikoga ne boji! Srbija ima svoje interese. Srbiji niko sa strane neće naređivati!

Poslednji događaji pokazali su u kakvom se žalosnom stanju nalazi srpska zemlja. Fudbalska utakmica između Srbije i Albanije, poslužila je Šiptarima za promovisanje „velike Albanije“ usred Srbije. Pored toga, Šiptarima je pošlo za rukom da maksimalno ponize Srbiju. Ne samo time što su Srbima pred nosem razvili zastavu s mapom „velike Albanije“, nego što su dodatno ukazali na nemoć srpske države da pritvori one koji su pomenutu provokaciju počinili i koji su se srpskim vlastima smejali u brk: „Ne možete nam ništa! Imamo američki pasoš!“ Brata albanskog premijera Edija Rame i njegove saplemenike policija je zadržala veoma kratko – onoliko koliko je trebalo da ovi obaveste svoju (američku) ambasadu. I Kirbi je, razume se, odmah reagovao. Srpska vlast tu nije stigla ni reč da prozbori, a šiptarski izgrednici su već bili na aerodromu.

tirana-navijaci-sI opet ista taktika prevođenja žednih preko vode. Predsednik srpske vlade, kobajagi, duboko razmišlja o time da li Srbija treba da primi u posetu albanskog premijera. Na rešavanju tog problema radiće „vredno i samopregorno“ preko celog vikenda, po dvadeset sati na dan. Ako bude trebalo, neće nikako spavati. Rad je od njega i stvorio velikog Vođu, zar ne? I to onaj rad koji se svodi na naporno i besmisleno (celodnevno i svakodnevno) mlaćenje prazne slame.

Da Vas podsetimo:  Da li je bilo ruske "nepristojne ponude" - i zašto?

Naravno, u Srbiji danas i vrapci znaju da albanski vođa mora biti primljen u Beogradu, jer ga u Beograd nije pozvala srpska vlada. U Srbiju Rama dolazi po naređenju Evropske unije i onih velikih srpskih „prijatelja“ koji Srbiju gnječe kao trulu bananu. A Rama nema nameru da izađe iz svog šovinističkog rama. On se neprestano sprda sa Srbijom, dok se njegov narod tome neviđeno veseli. Poslednje što je Rama poručio Srbima preko svog Tviter naloga jeste konstatacija da Srbija nije normalna zemlja. U takvom zaključku je poprilično u pravu, ali Srbija sigurno nema noćnu moru u obliku „velike Albanije“ (kako Rama nediplomatski i bahato tvrdi). Ako je Srbija „nenormalna zemlja“, ona je to zbog toga što dopušta da je vređa ko god stigne, pa, eto, i Rama – albansko-američki premijer buduće Velike Albanije.

Ako srpska vlast nema osećaj dostojanstva i poštovanja prema vlastitoj državi, tada bi narod morao da stvar uzme u svoje ruke. Niko u Srbiji sigurno ne bi izabrao ovu vlast, da je unapred znao da će ta vlast biti ponizna (slugeranjska) i da će ispunjavati želje svima, ne samo onima moćnima i silnima, već i onima koji su koliko juče prohodali. Otuda bi bilo normalno da oni, koji su izabrali ove koji danas Srbiju vode u svet kao sluškinju, konačno podignu svoj glas i vrate zemlji ponos i dostojanstvo.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime