Da li su sada odahnuli svi oni koji su iz (ne)opravdanih razloga strahovali od „državnog udara“ koji se u drugoj polovini novembra najavljivao na stranicama „Informera“ i u studiju „Pinka“? Da li im je sada lakše, kada smo, posle otvaranja prvih pregovarački poglavlja sa EU, ako je verovati predsedniku Vlade Srbije, umesto državnog udara dobili – revoluciju?[i]
Legalistima među njima zasigurno jeste. Jer, jedno je kada mračne zapadne sile i njihovi pomagači, koji hoće da spreče naprednjačko lukavo i vešto maskirano približavanje Rusiji pod legendom „evro(atlantskih)integracija“, pokušavaju da zbace ili indukuju smenu demokratski izabrane naprednjačke vlasti, da bi u Srbiji instalirali drugu, „poslušničku“, koja će ispunjavati sve njihove naloge – a sasvim drugo kada se ta ista, demokratski izabrana naprednjačka vlast sama baci u naručje tih istih, koliko juče „mračnih“ zapadnih sila, kako bi ozvaničila buduće bespogovorno ispunjavanje svih zapadnih naloga, kroz proces otvaranja, ispunjavanja i zatvaranja dugo čuvenih EU poglavlja. To je, ako dobro shvatamo, suština tog, hajde da ga nazovemo legalističko-pragmatično-patriotskog imperativa: ne damo da nam niko spolja nameće okove – mi to možemo i sami da uradimo! Državni udar – ne, revolucija – da! Ko ne razume tu jednačinu, verovatno nije zreo za visoku politiku.
Onima koji su ljubitelji istorije je, pretpostavilo bi se, takođe lakše, jer im je premijer, u već pomenutom autorskom članku u „Telegrafu“, najzad objasnio celi smisao poslednjih 200 srpskih godina. I Karađorđeva veličanstvena decenijska bitka protiv još uvek moćne Otomanske imperije, i Milošev Drugi ustanak, i svi kasniji ustanci srpskog naroda na porobljenim teritorijama, Nevesinjska puška, Balkanski ratovi, Mojkovačka bitka, Albanska golgota, 62.000 srpskih vojnika koji su, po besnom priznanju nemačkog cara Vilhelma II, „odlučili“ Prvi svetski rat, prvi antifašistički ustanak u porobljenoj Evropi, neizvesna bitka za Republiku Srpsku u potpunoj međunarodnoj izolaciji, herojska odbrana od NATO agresije 1999 – sve to je tek sad, po predsedniku Vlade Srbije, dobilo svoj puni smisao. Sve je to bilo zarad – otvaranja poglavlja.
Priznajem, nikada nisam čuo da je moj deda-stric Živorad, jedan od 1300 kaplara, bio inspirisan „evrointegracijama“ kada je rešio da napusti inženjerske studije i lati se oružja za odbranu Srbije, niti da je moj deda Miodrag, advokat, obukao uniformu JVO i poginuo, ostavivši iza sebe troje male dece, za ljubav Brisela, niti da je moja baba-tetka Ivanka, ćerka bogate sremske porodice, rizikovala život kao partizanski ilegalac u ime „normalizacije odnosa“ sa Lazarevim Kosovom…
Ali, ograđujem se – možda mi u široj familiji jednostavno nismo otvoreno komunicirali među sobom, možda smo bili previše zakopčani, introvertni, a možda čak – ne daj Bože – i nazadni? Možda se u drugim, naprednijim porodicama, familijama, bratstvima i plemenima ipak postupalo otvorenije. Možda su njihova deca od malena bivala posvećivana u veliku tajnu smisla srpskog života i bitisanja, i učena da neugašeni briselski plamen održavaju do trenutka kada će moći bezbedno da ga predaju u ruke sledeće generacije – do ispunjenja velikog, dvovekovnog sna. Do otvaranja poglavlja. Do velike, „dubinske“ revolucije koja nam je najavljena u premijerovom autorskom članku 14.12.2015. a uspešno izvedena samo dan kasnije, 15.12.2015.
Sada je vreme da budemo beskompromisni sa sobom, i da se iznova, hrabro suočimo sa sobom i sopstvenom narodnom istorijom, i postavimo sebi neka teška pitanja. Da li nam je otvaranje poglavlja bio san samo tokom poslednjih 200 godina? Ili su, možda, taj san Srbi sanjali i pre toga? Smemo li se bar nadati? Da nisu možda Nemanjići nešto bar naslućivali, pa su se zato neki od njih ženili zapadnim princezama ili vlastelinkama? Da li su brakovi kralja Stefana Prvovenčanog sa Anom Dandolo, Stefana Uroša sa Jelenom Anžujskom, Kralja Milutina sa Jelisavetom Arpad – zapravo bili preteče srpskih EU-integracija? Ili, da obrnemo pitanje: može li iko da dokaže da nisu? Može li se, na primer, dokazati da braću Mrnjavčeviće nije odnela mutna Marica dok su branili granice buduće EU? Hoće li ih neko u budućnosti navoditi kao preteču FRONTEX-a? Čini se da će udžbenici, ponovo, morati da se menjaju. Da li je sada jasniji, onima kojima do sada nije bio, smisao izraza „revolucija koja teče“?
A kad samo čovek pomisli da su sva ova kolosalna saznanja, ceo ovaj vihor smislenosti i samoprosvetljenja mogli da nam budu uskraćeni da je, kojim slučajem, najavljeni prošlomesečni državni udar uspeo – dođe mu da se naježi. Za dlaku smo izbegli taj neveseli scenario. I hvala svima koji su to sprečili. Da nije bilo njih, ne bi danas bilo ni ove veličanstvene revolucije.
Premijerov put od direktora Hale „Pinki“ do novog heroja Pink(ij)a trajao je manje od 20 godina, a put od Velikosrbina do malosrpskog EUrofila svega nekoliko sedmica. Srpska istorija se definitivno ubrzava, baš kao što je „i čitav svet brži“, kako je premijer vispreno primetio u već pomenutom autorskom članku. O tome da revolucije, po pravilu, jedu svoju decu – neki drugi put.
Aleksandar Pavić
Fond strateške kulture
[i] http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1904934-danas-je-najrevolucionarniji-dan-u-srpskoj-istoriji-ovo-je-poruka-aleksandra-vucica-pred-istorijsko-vece-u-briselu
