Donald Tramp

Tramp slavi pobedu. I prima čestitke. Primio je i Vučićevu, no verujem da je nije ni pogledao. Zaista, ne znam kako se sada oseća Vučić koji je, još koliko juče, o trošku građana Srbije, kupovao sebi viđenija mesta na skupim Hilarinim predizbornim manifestacijama, pomažući time njenu kampanju, a pred kamerama američkih televizija izigravao srušeni kontejner za istresanje porodičnog đubreta Klintonovih(1) koje su, ne tako davno, sejali po Srbiji i srpskom narodu, pa odjednom poželeli da negde nestane, ali ja sam ispunjen i zadovoljan. Naravno, ne zbog, ko zna koje po redu, potvrde Vučićevog političkog diletantizma, diplomatske neotesanosti i odsustva bilo kakve vizije, već pre svega zbog značaja koji Trampova pobeda može imati u borbi za mirno uspostavljanje multipolarnog sveta i očuvanje postojećih civilizacijskih vrednosti koje su se našle na meti osionih globalističkih elita.

Istina, u ovom trenutku, taj značaj se više naslućuje nego što se može realno sagledati, jer u političkom smislu Tramp i dalje ostaje velika nepoznanica, ali jedno je sigurno – čak i da je on projekat onih koji sebe nazivaju „Gospodarima“ planete (što nije nemoguće) Trampov ulazak u Belu Kuću znači prekid pravolinijskog kretanja ka unipolarnom svetu koje je otpočeo Regan, a sledili svi američki predsednici koji su iza njega dolazili. I to je samo po sebi velika stvar.

Prvi put od kada je započeo svoju veliku ofanzivu, koja je zbrisala Berlinski zid, pa onda Sovjetski Savez, Jugoslaviju i umalo Rusiju, globalistički nukleus koji vlada moćnom finansijskom, medijskom i manipulativnom mašinerijom i koji već decenijama proizvodi američke predsednike, upravljajući njima kao lutkama na koncu, pokazao je nervozu, neodlučnost i pukotine u, inače, detaljno razrađenom konceptu. Razlog je samo jedan – Putinov bedem u koji su udarili mnogo pre nego što su očekivali, a koji je ispao mnogo tvrđi nego što su mislili.

I Donald Tramp, smešni politički Don Kihot sa početka izborne kampanje postao je, na njenom kraju, veliki pobednik, Kralj kome se zla veštica, umorna i naglo prestarela, odveć brzo poklonila, samo da bi što pre pobegla na spavanje. Daleko od prljave kampanje, pogrešnih procena i onih za koje je verovala da postoje samo kao brojevi i lako nadoknadivi resurs. Naroda!

Oni koji sada analiziraju gde je i kako pogrešila ova, krvavim novcem, zombirana žena, slede inerciju vremena kojeg su se Gospodari upravo odrekli puštajući je niz vodu. Nigde nije pogrešila. Bar ne više nego njeni prethodnici koji su uspeli. Radila je sve što i oni, imala je dovoljno para, profesionalci u njenom štabu bili su vrhunski, dominirala je u svim mejnstrim medijima, čak je avgusta ove godine njena nominacija overena velikim satanističkim zazivom u Boemskoj šumi(2), crnim blagoslovom kome prisustvuju sami Gospodari i koji je nosilo najmanje sedam predthodnih predsednika SAD. Uzalud. Jednostavno, vozila se u automobilu prevaziđene koncepcije. Rusi su napravili bolji, a Tramp ga je klonirao ili dobio na poklon. Svejedno. Jer, ako uprostimo stvari videćemo da je Tramp, kroz kampanju, sve vreme sebe predstavljao kao budućeg američkog Putina, jakog pojedinca koji će raditi u interesu naroda i nacije, a ne otuđenih elita. I američki narod je to prepoznao i prihvatio, posebno umiruća srednja klasa kojoj je Tramp poslednja šansa za spas od krpelja elitizma.

I tako je, snagom samih društvenih zakonomernosti, niz Putinovih taktičkih pobeda poslednjih godina preraslo u, do sada, najveći strateški poraz globalizma i evro-atlantizma i to na njihovom terenu.

Prepoznali su to i globalistički Gospodari i zato će Hilari prepustiti njenoj sudbini, a svoj dotrajali model jednostavno izvući iz upotrebe i svetu ponuditi novi, savremeniji, sa nešto više prostora za putnike pozadi, ali u osnovi istom idejom unipolarizma. No, čak i da kojim čudom privole ili primoraju Trampa da sedne za volan tog modela, za to će im trebati izvesno vreme, koje baš i ne radi za njih. Jer, od dolaska Putina u Rusiji se više sat ne vraća unatrag!!

I zato ćemo u ovoj analizi apostrofirati nekoliko važnih poruka koje proističu iz Trampovog izbora, a tiču se stvaranja multipolarnog sveta kao neminovnog uslova opstanka ljudske civilizacije.

A Hilari ostavimo, potrošenu i bolesnu, da se sebe seća kao nasmešene prve dame koja ponosno korača kraj svog viteza, davno nestalog na usnama Monike Levinski.(3)

NEKE PORUKE TRAMPOVOG IZBORA

Pre svega, moramo istaći da pobeda Donalda Trampa u Americi, ostvarena na antiglobalističkoj izbornoj platformi, dolazi nakon Bregzita koji se, takođe, tumači kao pobuna britanskog naroda protiv unipolarnog koncepta sveta koji predviđa da moć „elite“ treba da zameni snagu nacije. I opet je u centru tog bunta bio srednji sloj, simbol snage svakog naroda, nezadovoljan svojim sve lošijim materijalnim i socijalnim statusom. Evidentne paralele između ova dva događaja ne smeju se zanemariti, jer ukazuju da se radi o ozbiljnim društvenim procesima koji nagoveštavaju sukobe i dramatiče promene u dve države koje su, uz Vatikan, nosioci globalističke ideologije i njene realizacije na terenu.

Eventualno vraćanje političke moći iz nadnacionalnih institucija u nacionalne okvire neminovno bi označio kraj globalističke ere i zato nije bez osnova pitanje da li je Tramp zapravo vesnik početka anti-globalističke revolucije na Zapadu?!

Druga zanimljiva poruka tiče se odnosa Trampa prema Rusiji i predsedniku Putinu. Oni su bili linija čeonog sudara dve međusobno suprostavljene kampanje. Za razliku od Hilari koja je Rusiju i njenog predsednika maksimalno satanizovala, a tu liniju pratili su i vodeći američki i zapadno-evropski mediji, Tramp je prema Putinu iskazivao poštovanje i najavljivao dijalog sa Rusijom o svim spornim pitanjima, trudeći se da prosečnom američkom biraču sebe predstavi snažnim nacionalnim liderom, baš kakav je i Putin u Rusiji. Od toga nije odustajao ni kada ga je druga strana počela nazivati „ruskim špijunom“ ili „Putinovom ispostavom u Americi“. I to mu je donelo rezultat, što jasno ukazuje da američki narod nije naseo na propagandu svoje „elite“ i da razume da mu ni Putin, ni Rusija nisu stvarni neprijatelji. Istovremeno, to je još jedna potvrda da prosečni američki birač želi nacionalnu državu okrenutu sebi i svojim problemima, a ne svetskog policajca, kao i da ne želi nikakav sukob sa Rusijom. U to ime Putin je zaista imao razloga otvoriti šampanjac.

Treće, od španskog građanskog rata naovamo teško da je bilo ijednog događaja koji je tako jasno polarizovao svetsku političku scenu kao ova izborna kampanja. Vladajući krugovi svih evropskih zemalja, izuzev Mađarske, podržale su prljavu kampanju protiv Trampa i anti-rusku histeriju Hilari Klinton, najblaže rečeno, prilično neodmereno, da ne kažem agresivno. Jasno je da su to radili sledeći instrukcije kreatora novog svetskog poretka, ali valja se suočiti sa posledicama. Sa druge strane, sve antiglobalističke snage, od nacionalne evropske desnice do Vikiliksa, udarile su na Hilari i simboliku onoga što ona predstavlja, a prve čestitke novom američkom predsedniku došle su od Vladimira Putina i francuske desničarke Mari Lepen, što svakako treba registrovati.

Četvrta poruka vezana je za ulogu medija u izbornom procesu. Činjenica da je na američkim izborima pobedio kandidat koji nije imao nikakvu pažnju mejnstrim medija, izuzev negativne, tek će biti predmet ozbiljnog izučavanja psiholoških labaratorija evro-atlantizma, ali je evidentno da su prosečni građani u njih izgubili poverenje i da ih ili ignorišu u medijskom prostoru, ili čine suprotno od onoga što im se sugeriše. U svakom slučaju prosta formula da izbore dobija onaj ko ima veći prostor u medijima mora se redifinisati. Tramp je pokazao i dokazao da nije tako!

I na kraju, za ovaj deo analize, izvesno je da neslavni završetak Hilarine nominacije znači i kraj izuzetnog uticaja koji su Klintonovi uživali u Demokratskoj stranci. U tom smislu, čini se, poruka je da je Berni Sanders izgubio nominaciju, ali dobio budućnost.

DA LI JE TRAMP SVOJ, PUTINOV ILI GLOBALISTIČKI PROJEKAT?

U ovom trenutku Tramp je javnosti tolika politička nepoznanica da je zaista teško dati bilo kakav smisleni odgovor na ovo pitanje. On sigurno nije pravi političar, niti ima dublje utemeljenje u stranci koja ga je nominovala, ali to ne mora ništa da znači. Nije ga imao ni Ronald Regan, pa je pokrenuo, odnosno intenzivirao zamajac. Istina, iza Regana je stajala „elita“, koja u slučaju Trampa stoji nasuprot. Bar na prvi pogled.

No, da li je to zaista tako?

Teško je oteti se utisku kako je ključni momenat Trampove izborne pobede bio obnavljanje istrage FBI o Klintonovima u samom finišu kampanje, što nije moglo da se dogodi bez odobrenja stvarnih centara globalističke moći. U tom slučaju, pitanje je zašto bi Gospodari pomogli nekome ko radi nasuprot njihovih interesa?

Ali, da li zaista radi nešto protiv njih ili, svesno ili nesvesno, učestvuje u promociji nekog njihovog novog projekta, nalik na onaj kojim je u Rusiji, svojevremeno, instaliran Lenjin? Ili im samo kupuje vreme da izrade pomenuti novi model za unipolarnu ideju. Ni to nije nemoguće.

A možda je, ipak, na stalnoj vezi sa Putinom, koji ga je Americi poturio kao kukavičije jaje? Ko ili šta može garantovati da zaista nije tako? Niko, naravno, sem Putina koji ćuti i (možda) ispija šampanjac.

Na kraju, možda je Donald Tramp sam svoj projekat. Ekcentrični bogataš koji je poželeo da se malo igra, pa mu se dopalo. Sam protiv svih. Masa koja kliče i sjaj pobednika. Zašto da ne?

Ni na jedno od ovih pitanja ne možete u ovom trenutku dati zadovoljavajući analitički odgovor. Ali vreme pred nama i izazovi pred njim (Trampom) daće ga relativno brzo. Jer, Amerika, a sa njom i svet, nalaze se na raskršću!

Ono što je sigurno, jeste da je Trampova pobeda pokret američkog naroda. I to antiglobalistički pokret. Baš kao i Bregzit. I zato, verujem, Putin ipak ispija onaj svoj šampanjac …

Dragan Milašinović

www.fsksrb.ru

_____________________________________

Uputnice:

(1) – www.youtube.com/watch?v=EJRgO0F-E8I

(2) – Boemska šuma, privatni posed veličine oko 11 km2, u gradu Monte Rio, kraj San Franciska, na kome se svake godine okuplja zapadna „elita“ radi satanističkih rituala, ali i mesto gde se formiraju ili uobličuju mnoge političke odluke od značaja za planetu. U godini američkih izbora imena predsednika se verifikuju kroz posebne satanističke rituale. Ženama pristup nije dozvoljen, pa je na ovogodišnjem skupu Hilari Klinton predstavljao njen muž Bil, a njeno ime je verifikovano na uobičajeni način. Ovo je prvi slučaj da ritualom „verifikovani“ kandidat nije dobio izbore.

(3) – Najpoznatija seks-afera Bila Klintona.