Dostojanstvo na lizing

0
473

Fotografije-citalaca-Ribar-GyulaSrbija je odavno zemlja čuda, a čini se da je pod aktuelnom vlašću ta neobična tradicija da se nama događaju stvari koje su u drugim (uređenim, funkcionalnim) državama jednostavno nezamislive, postala gotovo svakodnevna pojava.

Zamislite da ste u radnom odnosu, ali baš i niste. To jest, jeste u radnom odnosu – imate ugovor o radu – ali možete lako da dođete u situaciju da ne možete da ostvarujete praktično niti jedno pravo iz radnog odnosa, bar ne na uobičajen i propisan način, odnosno na isti način kao neki drugi zaposleni. Ovo će vam se potencijalno desiti ukoliko ste jedan od par desetina (prema nekim procenama i stotina) hiljada takozvanih „lizing radnika“, odnosno radnika koji su „iznajmljeni“ preko agencija nekom poslodavcu.

Lizing radnik je u specifičnom položaju, budući da ima svog poslodavca sa kojim zaključuje ugovor o radu, a ima i poslodavca kod kojeg faktički obavlja posao, odnosno učestvuje u procesu rada. U „onim drugim“ (ponoviću, uređenim, funkcionalnim) državama, ovaj odnos je pravno trostran, što je logično jer i faktički predstavlja odnos tri različite strane koje se udružuju u specifičnom pravnom poslu. Zaposleni zaključuje ugovor o radu sa agencijom koja vrši njegovo upućivanje. Agencija traži zaposlenom poslodavca kod kojeg ga upućuje; kada ga pronađe, sa njime zaključuje ugovor o ustupanju zaposlenog. Konačno, zaposleni sa poslodavcem kojem je ustupljen zaključuje ugovor kojim reguliše sva prava, obaveze i odgovornosti iz ovog specifičnog odnosa. U uporednoj praksi, agencije angažuju veliki broj zaposlenih lica koja nakon toga upućuju. Ona mogu biti zaposlena na određeno ili neodređeno vreme. Nije neuobičajeno da budu zaposleni na neodređeno vreme, jer agencije teže da imaju na trenutnom raspolaganju što veći broj specijalizovanih radnika koje bi uputili kod poslodavca u najkraćem roku.

Na tržištima rada na kojima postoji velika fluktuacija radne snage, praćena niskom stopom nezaposlenosti, ovakav mehanizam (donekle) ima smisla. Lica koja su nezaposlena i ne mogu da se snađu na tržištu, prepuštaju traženje posla agenciji. Za vreme „mrtvog hoda“, kada nisu angažovana kod poslodavca, ova lica obično primaju neku minimalnu naknadu. Agencija je na taj način motivisana da im što pre pronađe posao – ukoliko u tome uspe, lako će nadoknaditi novac koji je uložila u zaposlenog. Zaposleni rizik iznalaženja zaposlenja prevaljuje na agenciju i ima određenu (istina, minimalnu) finansijsku sigurnost u periodima između poslova. Ukoliko se dopadne poslodavcu svojim kvalitetom, možda će i trajno rešiti problem zaposlenja. Naravno kada otpočne sa radom kod poslodavca kod kojeg je upućen, takav zaposleni je u različitom položaju u odnosu na druge zaposlene, jer jedan procenat njegove zarade uzima agencija – to je provizija za učinjene usluge. Nezaposleni se odlučuju da koriste usluge agencije najčešće u situacijama kada je ponuda poslova do koje sami mogu doći neadekvatna. U svakom slučaju, upućivanje kod poslodavca preko agencije za većinu njih nije trajno rešenje, već prelaz ka nekom boljem radnom angažovanju.

Ništa od napisanog ne važi za Srbiju.

Da Vas podsetimo:  Moć kompradora – odstrel Z. Ćirjakovića

Iako je prihvatila Konvenciju 181 Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za zapošljavanje, a samim tim i obavezu da reguliše rad ovakvih agencija, Republika Srbija to nije učinila. Agencije za iznajmljivanje radnika postoje samo u Uredbi o klasifikaciji delatnosti koju je donela Vlada (i to još 2010. godine), tako da se agencije mogu registrovati za ovu delatnost. Zanimljiv je i opis delatnosti koja se naziva „privremeno zapošljavanje“ u pomenutoj Uredbi: „Obuhvata obezbeđivanje radnika klijentima za određeni period, kao dopunu ili privremenu zamenu radne snage klijenta, gde su zaposleni pojedinci stalno zaposleni u jedinicama za privremeno pružanje usluga. Jedinice koje se svrstavaju u ovu grupu ne vrše direktan nadzor nad svojim zaposlenima koji rade na radnim mestima na koje ih raspoređuje klijent-poslodavac“. Ova odredba je višestruko nezakonita. Najpre, Zakon o radu ne poznaje „privremeno zapošljavanje“; to je kategorija koja je izmišljena Uredbom. Potom, Zakon o radu ne poznaje termin radnik – u pitanju je zaposleni, a ovo određivanje je važno zato što „zaposleni“ jeste u radnom odnosu. U odredbi se mešaju termini „radnik“, „klijent“, „jedinica“ i „klijent-poslodavac“. Klijent-poslodavac nije međutim poslodavac, jer se ugovor o radu zaključuje sa „jedinicom“. Pogrešan je i termin „stalno zaposleni“, budući da nije reč o pravnom već kolokvijalnom terminu koji nema jasno određeno značenje (eto još jednog mesta za zloupotrebe). Najzad, podzakonskim aktom se ne može suspendovati zakonska obaveza poslodavca da vrši nadzor nad radom svog zaposlenog i da ga samim tim zaštiti od kršenja bilo kojeg prava iz radnog odnosa. Ovako nešto jeste predviđeno citiranom odredbom – sasvim sigurno u cilju potpune abolicije agencija u slučaju eventualnih sporova sa zaposlenima.

Ništa drugo nije uređeno u pravnom sistemu Srbije, tačnije namerno je deregulisano – ovo je jedini zaključak koji se može izvesti iz upornog odbijanja ministra Vulina da uvrsti odredbe o agencijama u Zakon o radu, i pored činjenice da je Ministarstvo privrede 2013. godine izradilo poglavlje koje je na prilično pristojan način regulisalo upravo rad „agencija za privremeno zapošljavanje“.

***

Kako onda izgleda položaj lizing radnika u Srbiji? Prilično šizofreno. Radnik zaključuje ugovor o radu na određeno vreme sa agencijom, po pravilu uvek i samo za poznatog poslodavca i na vreme koje taj poslodavac odredi (nema dakle „praznog hoda“). Takvi ugovori o radu predviđaju da će zaposleni obavljati poslove kod poznatog poslodavca, iako se po pravilu iz samog ugovora ne vidi pravni osnov da se reguliše obaveza trećih lica. Ovo je sasvim neobično jer je ugovor koji se tom prilikom sklapa isključivo sporazum dve strane, agencije i zaposlenog. Bliži uslovi rada najčešće nisu određeni – niti mogu biti, jer ne može ugovor između agencije i zaposlenog uređivati odnose zaposlenog sa trećim licem koje nije potpisnik tog ugovora. Na taj način ugovor o radu najčešće ne sadrži sve bitne elemente koje mora sadržati prema Zakonu o radu. Ugovora između agencije i poslodavca nema (ili ga agencije po svaku cenu kriju od zaposlenog), a nema ni ugovora između poslodavca i zaposlenog. Takav „falični“ ugovor o radu jedini je papir koji će zaposleni imati u ovom čudnom pravno-faktičkom odnosu angažovanja.

Da Vas podsetimo:  Demografska katastrofa Srbije

Kada stupi na rad i uključi se u proces rada, zaposleni će shvatiti da postoje dve vrste prava koja uživa (obaveze i odgovornosti biće po pravilu iste kao kod ostalih zaposlenih). Jedna vrsta će biti prava koja uživa na isti način kao ostali zaposleni. To su prava koja najčešće zavise od samog procesa rada – na primer pravo na zaštitu na radu, odmor u toku dnevnog rada, dnevni i nedeljni odmor, i tako dalje. Postoje međutim i prava koja neće uživati u istom obimu – najvažnije od njih je pravo na zaradu i druga primanja, jer će lavovski deo zarade uzimati agencija. U nekim primerima, kada su se radnici angažovani na ovaj način obraćali za besplatne pravne savete, pokazalo se da oni po pravilu primaju minimalnu zaradu (ili zaradu tek nešto višu od minimalca) dok razliku između te zarade i zarade koja je kod poslodavca predviđena za konkretan posao koji obavljaju – uzima agencija. Teško je zamisliti da zaposleni u takvom položaju ostvaruje i neka druga izuzetno važna prava, kao što su pravo na sindikalno udruživanje i pravo na štrajk.

Jedno od prava koje nikada neće uživati kako bi trebalo, jeste pravo na zaštitu prava koja ima kao zaposleni. Ovde se upada u potpuni logički paradoks. Naime, kada zaposlenom bude prekršeno neko pravo, poslodavac kod kojeg radi neće se smatrati odgovornim jer zaposleni nema sa njime nikakav formalni osnov za rad (ugovor o radu, niti bilo koji drugi ugovor o radnom angažovanju). Naprotiv, zaposleni radi kod agencije, pa je ona odgovorna da mu obezbedi zaštitu prava. Agencija će sa druge strane spremno odgovoriti da to nije slučaj, i da je ona samo posrednik koji je istina zaključio ugovor o radu (a ne ugovor o posredovanju) sa zaposlenim, ali da zaposleni obavlja poslove kod drugog poslodavca, što se jasno iz ugovora o radu i vidi, i da agencija nema mogućnosti da zaštiti zaposlenog u takvoj situaciji (ovako nešto proističe i iz analizirane nezakonite odredbe Uredbe).

Jasno vam je do sada da prema takvom tumačenju – niko nije odgovoran. I da oba poslodavca (da, postoje dva poslodavca u ovoj priči kako god se u Uredbi zvali) mogu da rade šta god žele sa zaposlenim, jer je on – ne samo figurativno već i bukvalno – roba koja se prevaljuje od jednog do drugog, a da ga pri tome niko ne želi u slučaju kada više nije rob(a) nego ljudsko biće koje želi da ostvari neko svoje osnovno pravo. Ovakvi primeri postoje u situacijama kada se zaposleni povredi na radu, odnosno kada želi da iz bilo kog razloga iskoristi zakonsko pravo na bolovanje ili drugi oblik plaćenog odsustva (zamislite reakciju na korišćenje porodiljskog odsustva). Agencija ne želi da ga plaća, ne želi da ga plaća ni poslodavac, pa se solomonsko rešenje obično nalazi u – otkazu ugovora o radu zaposlenom od strane agencije, najčešće uz obrazloženje da je za njegovim radom prestala potreba.

Da Vas podsetimo:  Ni “Hongkong” ni “razgraničenje” već obnova državnog suvereniteta!

Da se vratimo na pređašnju situaciju. Zaposleni kome su povređena prava na radu i u vezi sa radom, može da tuži svog poslodavca. U opisanoj konstrukciji – oba poslodavca odbijaju pasivnu legitimaciju (mogućnost da budu tuženi). A oba poslodavca zaista jesu – poslodavci. I mogu biti tuženi. Agencija je poslodavac zato što zaključuje ugovor o radu sa zaposlenim. Poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi sve uslove rada propisane zakonom i odgovara ukoliko to ne učini (opet, svako drugačije rešenje iz Uredbe je nezakonito i ne sme da proizvodi bilo kakvo pravno dejstvo). Izuzeci koji su predviđeni u specifičnim situacijama, ovde se ne mogu primeniti (baš zato što je materija deregulisana, moramo se držati maksime „u slučaju sumnje, presuditi u korist zaposlenog“, koja je čini mi se potpuno zaboravljena u praksi naših sudova već dugi niz godina). I poslodavac koji prima lizing radnika jeste pasivno legitimisan. To što je zaposleni u radnom odnosu kod agencije, ne menja činjenicu da poslodavac kod kojeg je uključen u proces rada mora da bude odgovoran za ostvarivanje prava koje ima svako ko je radno angažovan bez pravnog osnova (dakle, na faktičkom radu). Lizing radnik se zaista nalazi na faktičkom radu kod poslodavca, jer poslodavac sa njime nema nikakav ugovor koji bi mogao biti pravni osnov njegovog angažovanja, a prema njemu se faktički ponaša kao da je u radnom odnosu.

I agencija i poslodavac bi morali da odgovaraju (prema mom mišljenju, solidarno) za svaku štetu koju zaposleni pretrpi od bilo koje strane. Samo tako se može stvoriti klima odgovornosti i situaciji deregulisanosti (koja će verovatno da potraje). Za tako nešto međutim sudovi moraju posedovati, osim volje da se uključe u sve opisane misaone radnje, i potpunu nezavisnost u kreiranju sudske prakse u ovoj oblasti. Veliko je pitanje da li će čudne sile koje sprečavaju izvršnu vlast da predloži zakonodavcu propis kojim će lizing radnici dobiti mrvicu dostojanstva, zaobići sudstvo koje je u sličnim situacijama već padalo na ispitima stručnosti i integriteta.

Nije dakle teško dati odgovor na pitanje kome odgovara da agencije za lizing radnika ostanu izvan pravnog sistema. Samim agencijama, naravno. Neka ostane misterija zašto se interesi ministra poklapaju sa interesima agencija, a naravno dijametralno su suprotni od interesa onih koje bi njegovo ministarstvo moralo da zaštiti – radnika. Sprema nam se, po svemu sudeći, novi ministar rada. Nadajmo se da će on/ona imati više sluha za probleme lizing radnika. A do tada, ne preostaje im ništa drugo nego da dostojanstveno donose profit agencijama, trpeći nedostojanstvene uslove rada i svakojaka iživljavanja tipičnih srpskih „gazdi“.

Mario Reljanović

Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime