Dr Rudolf Henzel: Rat koji još nije završen!

0
393

Posledice upotrebe uranijumskih projektila u US-NATO bombardovanju Srbije 1999.godine

Prošlo je više od decenije i po nakon agresije,koju su protivno medjunarodnom pravu započele US-NATO snage,koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako medju mladima tako i medju starima, u porastu i poprimаju razmere epidemije.

Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogodjen njen jug i Kosovo i Metohija.

Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Sbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka.

Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNA), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju radjaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid.

Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih gradjana.

Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemqama, koji dele istu sudbinu.

Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje

Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile “Agent Orange”(herbicid dioksin,korišten za uništavanje rastinja-kod nas poznat kao ‘’narandzasti agens’’ ili ‘’crveni gas’’) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju radjaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rodjena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj “biznis”.

Svi ratovi koji su vodjeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji  i genocidniji.

To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vodjen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti.

Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU).

Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana.

Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film “Deadly Dust”-Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbedjenim deponijama.

Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr vojsci.

OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera.  OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobadjajući visokotoksične i radioaktivne supstance.

Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNA.

Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično.

Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takodje biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega.

Pošto  čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne raslažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost.

Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid

Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije  samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma “Deadly Dust” (‘’Smrtonosna prašina’’) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja “osudjenicima  na sporu smrt”.

Uranijumski projektili su”perfektno oružje” za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid.

Konvencijom Ujedinjenih Nacija od 1948. god. genocid je u medjunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koj inikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično  unište. Zato je okarakterisan kao “jedinstveni zločin” i najteži zločin u Medjunarodnom krivičnom pravu – “zločin nad zločinima” (engl. ‘’crime of crimes’’)

Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi “SAD-Nuklearna opasnost” sledeće: “Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije “Pustinjska oluja” (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje radjanje dece sa deformitetima.” (2003: 260)

Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni  zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.).

Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica.

Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999.  bacao bombe sa OU.

Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije.

Agresivna kancerogena obolenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije

Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana. 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i polcajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrze i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i odredjena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobadjaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takodje raste broj novorodjenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije.

Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU izmedju 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000  je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, Prof. Dr sc. med. Slobodan Čikarić.

Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje.

Još 2013.g. Prof. Cikarić je za list “Blic” izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih obolenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo.

Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih obolenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije  poput pobačaja i prevremenog porodjaja, kao posle černobilske katastrofe.

Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rodjenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo.

Mozda bi trebalo dopisati “preminuo od posledica trovanja i zračenja OU”.

Veliki broj gradjana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok obolenju, pa je zato bila  prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres.

Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (bliski i srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, izmedju ostalog, da dozvole da dodje do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom.

Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho -Neuro-Imunologije (PNI).

Stanovništvo ima pravo na istinu

Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki gradjanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim dogadjajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena.

Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagadjenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogodjenih oficira, vojnika i gradjana, da stanu uz svoje gradjane i iznesu im istinu.

Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takodje politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešivanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu gradjani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih?

Dr Rudolf Henzel

psychologische-menschenkenntnis.de

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime