Srpske institucije danas uopšte ne shvataju kakvu i koliku štetu nanose u vezi sa srpskim jezikom i njegovim pismom ćirilicom svome državotvornom narodu koji te institucije i radnike u njima prilično dobro plaća za veliku štetu koje one nanose srpskom jeziku, srpskoj ćirilici zadržavanjem u normiranju uz pismo i parapisma, pa time i opštu štetu srpskom narodu.
Ono što su učinile hrvatske jezičke institucije u toku Ilirskog pokreta na srpsko-hrvatskim područjima u okviru Austrougarske, kao i srpske jezičke institucije u okviru srpskog S(e)rbokroatističkog pokreta na srpskim jezičkim područjima u 20. veku – predstavlja, bez ikakve sumnje, posve jedinstven slučaj u svetskoj praksi.
Najpre su predstavnici Ilirskog pokreta među Hrvatima, u saradnji s Vukom Stefanovićem Karadžićem, (1787-1864) – uz njegovu pomoć, a u „prisustvu“ Beča – preuzeli Vukov (srpski, štokavski) jezički standard za svoj jezički, književni izraz, bez preuzimanja Mrkalj-Vukove verzije ćirilice, a onda su srpske jezičke institucije u drugoj polovini 20. veka – sprovođenjem konspirativno naložene „postepene zamene srpske ćirilice hrvatskom latinicom“ – preuzeli srbokatoličko i hrvatsko abecedno pismo – gajicu, pa je to latiničko pismo danas na područjima srpskog jezika, kao i u samoj Srbiji masovno preovladalo. Odnos je oko 90:10 za hrvatsku gajicu u odnosu na srpsko ćiriličko pismo koje je među Srbima pravoslavcima bilo gotovo stopostotno pismo u najmanje desetak vekova. Danas su Srbi polatiničen narod na putu da sasvim bude istisnuta ćirilica i iz Srbije.
Pametnom nije nimalo teško shvatiti da je preuzimanje srpskog jezika kod Hrvata imalo izuzetno korisne posledice po hrvatski nacionalni korpus. Oni su se na Vukovoj reformi narodnog srpskog jezika, tačnije na kultivisanju narodnog srpskog jezika i na njegovoj osnovi uspostavljanje jezičkog standarda brže i lakše nacionalno i politički objedinili, a istovremeno je taj jezički standard olakšao ubrzao priključenje (asimilaciju) Srba katoličkog verskog opredeljenja u hrvatsku nacionalnu zajednicu. To što veliki broj građana na područjima današnje Hrvatske u okviru Ilirskog pokreta nisu bili autohtoni Hrvati samo pokazuje da je u toj hrvatskoj nacionalnoj ekspanziji i prihvatanju srpskog jezika za njihov književni jezik Beč odigrao važnu ulogu, a posebno u tome da Hrvati ne prihvate srpski jezik za svoj književni jezik na Vukovoj srpskoj ćirilici, nego na posebno za njih sačinjenom latiničkom sastavu pisma koje je u principima sačinjavanja pisma ličilo na srpsku azbuku, ali su i ostale principske razlike koje nisu uspele da nadomeste ni Vukovi saveti ni Daničićeva praktična grafijska latinička delatnost.
To preuzimanje srpskog jezika (k)od Hrvata u 19. veku nije bilo sasvim prikladno zvati „krađom srpskog jezika“ (možda je tačnije reći da je to bila „polukrađa“, jer se srpske institucije nisu protivile ni žalile zbog toga, nego su u tom preuzimanju kasnije aktivno učestvovale, posebno u vreme komunističke vladavine u Jugoslaviji i Srbiji.
Dakle, nije teško ispravno zaključiti da je hrvatsko prelaženje na književni jezik Srba iz Vukove reforme hrvatskoj naciji donelo samo korist bez ikakve štete. A činjenica da su Hrvati uspeli da taj jezik prime na svom pismu, što je bez primera u svetu, takođe je koristilo Hrvatima. U svim slučajevima preuzimanja jezika svi drugi narodi su uz jezik preuzimali i pismo dotičnog naroda (Amerikanci, Australijanci, Kanađani i mnogi drugi u slučaju preuzimanja engleskog jezika, kao i u slučaju, na primer, u Evropi preuzimanja od Austrijanaca nemačkog jezika i pisma. Okolnost da su Srbi i Hrvati bili dugo izmešani međusobno, ta jezička granica između Srba i Hrvata nije bila tako oštra i u potpunosti jasna.
Preuzimanje srpskog (Vukovog modela) jezika od Hrvata približava se više krađi onoga momenta kada je počelo nacionalno čisto preimenovanje tog jezika u „hrvatski jezik“, kao da jezik Hrvata nema nikakve veze sa Srbima i njihovim jezikom.
1. Opšte latiničenje Srbije i Srba (ne)slućena šteta za Srbe
U vezi s pismom slika stoji sasvim drukčije, i to na čistu štetu Srba i njihove milenijumske ćiriličke pismenosti, književnosti i kulture.
Hrvati su, preuzevši srpski jezik, posta(ja)li vrlo aktivni u „kultivisanju“ srpskog jezika na samostalan i specifičan „hrvatski način“. Tako su ga sve više činili „hrvatskim srpskim jezikom“, slično kao što su Amerikanci stvarali „američki engleski jezik“. Hrvati su često išli na svesno, plansko stvaranje razlika, neretko i na taj način što bi u standardizaciji, posebno u leksici, uzimali srpske reči koje su Srbi tokom vekova napuštali. Recimo, reč „tisuća“ koristi se u Dušanovom Zakoniku (sredina 14. veka), a danas se to uzima za „hrvatizam“, jer su Srbi tu reč napustili u korist reči „hiljada“. Mnoštvo je takvih „razlika“ u leksici. U fonetici, morfologiji, sintaksi gotovo da nema nikakvih razlika. Nešto je sitnijih razlika više u sintaksi, ali nikako toliko da se s Hrvatima ne bismo mogli sporazumevati. Lingvističko je opšte pravilo da je reč o istom jeziku sve dok se dva naroda mogu razumeti bez prevođenja. A to je slučaj, par ekselans, u jeziku Srba i Hrvata.
2. Verbalno i fizičko nasilje protiv srpske azbuke
Kod Srba je preuzimanje pisma išlo na sasvim drukčiji način.i danas je hrvatska abeceda u Srbiji hegemonistički primljena u 90-ak odsto slučajeva pisanja srpskog jezika. Latiničenje Srba je išlo pod raznim vrstama nasilja i smišljeno preko političkih pritisaka, konspirativnih naloga, prekonoćnih zamenjivanja tabli sa samo latiničkim pismom. Latiničenje Srba do današnjeg stepena stizalo je putem pritisaka raznih vrsta, širenjem zabluda o preimućstvima latiničkog hrvatskog pisma u odnosu na srpsku ćirilicu koja je dobijala epitete: „zastarela“, „seljačka“, „prostačka“, „nepodesna, neprimerena za Evropu i svet“ (kako da će se srpska ćirilica uzimati za pisanje drugih jezika!), „previše jednostavna“, pa čak kasnije „fašistička“, „četnička“, a u današnje vreme čak i „silovateljska“ (Aleksandar Kravić bio je „protiv silovanja građana ćirilicom“). Dakle, ćirilica je postala, i to danas, jedino pismo na svetu kojim se „siluju građani“, Srbi pre svega, pošto je njih, prirodno, najviše u Srbiji“. Kravić je 2013. godine okarakterisao srpsko pismo ćirilicu s jakom potentnom „moći“ da se jedino tim pismom mogu Srbi i drugi građani „silovati“.
Sve to govori koliko su verbalno i nasilno danas „modernizovani“ načini za kontinuitet u hiljadugodišnjim progonima, zakonskim zabranama i ukidanjima prava Srba na svoje pismo ćirilicu u svojim srpskom jeziku. Čak je bilo predstavnika nekih nacionalnih manjina u Srbiji koji su tražili da imaju pravo da Srbima oni određuju kojim će pismom Srbi pisati srpski jezik, što je nečuveni svetski i evropski apsurd u vezi sa pismom Srba u njihovom jeziku. A ovih dana bukvalna čekićanja od ekstremista u Hrvatskoj (Vukovar) po ćirilici kao da malo koga previše čude jer je neprijateljski odnos prema srpskom pismu ćirilici duga i redovna tradicija i tolerantna i razumljiva praksa u mržnji prema Srbima, pa i tom srpskom kulturološkom simbolu.
Dakle, velika je razlika u svojevoljnom prihvatanju Hrvata srpskog jezika, a u prihvatanju latinice (k)od Srba zasnovano je na kontinuitetu nasilnog odnosa prema ovom milenijumskom tradicionalnom pismu u Srba.
Srpske državne, političke i naučne institucije u Srbiji dugo su (zlo)upotrebljene u smišljenom, planskom, ciljnom latiničenju Srba, koje je bilo u sklopu razbijanja, odsrbljivanja, poništavanja, ponižavanja i obesmišljavanja svih srpskih nacionalnih vrednosti. Srpska ćirilica je u tome bila najranije i prva na udaru.
Od latiničenja (zamenjivanja i na taj način zatiranja ćirilice) Srba u njihovom jeziku Srbi ne mogu imati ni jednu jedinu korist, a mogu imati mnogobrojne i velike štete. Ta šteta se, pre svega, iskazuje u nestajanju srpske azbuke, u njenom zamenjivanju gajicom, čime se, praktično, zaslugom srpskih institucija, za srpski novac širi po Srbiji neka vrsta hrvatske potkulture i hegemonije u kojoj Srbi gube svoje identitetsko svojstvo i dugotrajno bivstvo i tako postaju lak plen za današnja i buduća odsrbljivanja i porobljavanja pa onda asimilovanja Srba, baš kako se to izvelo s gotovo svim Srbima katolicima u procesu asimilacije najvećim delom u 20. veku.
3. „Opštesrpska latinica“ poprimila je obrise „crnog humora“
Najžalosnije je u svemu tome što srpske državne, naučne i kulturne institucije nisu uopšte svesne šta će Srbima doneti unikatno lukavo idealizoivano „bogatstvo dvoazbučja“ kojeg se odriče ceo svet u svojim jezicima, kao ni toga kakvu današnju i buduću nacionalnu, državnu, kulturološku i civilizacijsku štetu omogućuju Srbima time što srpske institucije još, ni posle sedam godina, ne zanima ispravna, usklađena s praksom celog sveta, odredba u Članu 10. Ustava Srbije u kome je Srbima, praktično vraćeno ćiriličko jednoazbučje koje vlada u svim svetskim jezicima i narodima. Latiničenje Srba je toliko ušlo u srpske institucije, tako da one uopšte ne shvataju zašto niko drugi u svetu ne radi u vezi sa svojim jezikom i pismom kako to danas još rade srpske institucije na štetu svoga državotvornog naroda koji te institucije i radnike u njima prilično dobro plaća za štetu koje one nanose srpskom jeziku, srpskoj ćirilici i, time, srpskom narodu.
Kad se tome doda činjenica da su pojedini srpski lingvisti i filolozi shvatili da mogu nešto dobiti Srbi ako se falsifikatorski preimenuje hrvatska gajica u „(opšte)srpsku latinicu“, ta vrsta krađe imena tuđeg pisma poprima sadržaj „crnog humora“.
Dragoljub Zbiljić
Autor je predsednik Izvršnog odbora Udruženja “Ćirilica” u Novom Sadu
Pojavila se priča da postoje crnogorski Srbi, bosanski Srbi, hrvatski Srbi i ko zna kakvi Srbi. U suštini je reč o jednom narodu – Srbima.Dva su osnovna pravca asimilacije srpskog naroda: prvi njegovo katoličenje i nasilno prevođenje sa pravoslavne na katoličku varijantu hrišćanske crkve i drugi prelaz na islam, kao religiju koju donose turski osvajači srpske srednjovjekovne države……..Današnji “hrvatski narod” je veštačka kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom,kako više ne bi predstavljao prepreku daljem vatikanskom prodiranju na istočnoevropske prostore, pa i dalje do Crnog mora.Ovaj projekat nije bio unapred dat kao gotov i zaokružen, već se postepeno razvijao i sazrevao imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj fazi jugoslovensku opciju. Međutim, suština rimokatoličkih zločina je stalno ista….
„Ako ćemo pravo, Ljudevit Gaj uopšte nije tvorac latinice, već ju je samo kompilirao (dodao je češko č, š i ž), a jedino novo slovo koje je uveo (a da je opstalo), jeste Daničićevo /đ/. Uostalom, latinicu je za srpski jezik kodifikovao Vuk Karadžić još 1818. godine“ (Spirtidon).
Tačno je da je Qudevit Gaj tu wihovu latinicu skrpio gotovo „s koca i konopca“. I tačno je da je Vuzk predlagao Gaju da je popravi. A to da je Vuk sastavio tu hrvatsku lčatinicu, dokaztan je težak falsifikat prof. dr Petra Milosavqevgića. To je čist FALSIGIKAT, Vuk je samo obećao nekakvu latijnmicu, ali samo za Srbe katiolike i hrvate, a nikako za sve Srbe. Ali je, dokaztano je, niklada nije sačinio i nije je obeloodanio. A čak i da jeste on sačinio, ta latinjica opret ne bi mogla da bude „srpska u značewu7 „opštesrpska“, jer je ta latiuniuca specijačlno0 sačiwena za katoličke korisnikle vukovskog jezika, a ne za Srbe preavioslavne.
Dakle, Spiridone, tzreba da sjhvatite da je to čpist falsifikat. Vuk nijhe tu latinjicu sasdtavio. A, ponavqam, čak i da jeste, ona bi bila hrvatska, baš kao što golovi koje je za Crvenu zvezdu, postigao Robert Prosinečki niosu „hrvcatski golovi“, iako9 ih je postigao Hrvat. JUer, Hrvat Prosdinečki igr4ao je tada za srpski klub, a ne za hrvatski. Pismo j onoga kome je nameweno. Ta latiniuca je bila nbamewena Srbima katoilicima i Hrvatima. Kada su Srbi katiolici svio asdimiulovani u hrvcatskli korpus, ti su bivši Srbi tu latijhnicu odneli Hrvatima u nasleđe. I ta latinica nioje ni po kom osnovuz namewena bila svium Srbima, pa zato ne može nikako da bvude „(oipšte)srpska latinji8ca. Dakjle, savt Spiridonu — vratrite se Vi, blago meni — ako stre Srbin – vratite se Vi svome ćiriličkjom pismu. Ta je latinica bila nametnuta Srbima pravopslavnima nbajhpre tokom okupoacije u Prvom svetskom ratu, a onda je ona nametnuta Srbimna pod zabreanom ćirilice u NDH-u. Reći za tu wihovu latinicu da je „srpska“ isto je kao kasda biste rekli da je ustaški simbol — „srpski simboil“. ČUVAQJTE SVOJE PISMO; NE GRABIUTE SE ZA TUĐE PISMO; JER JE TO PISMO NAQSILNO) NAQMETANOP SRVIMNA.
Izgleda, ne vredi pričati… Po samom priznanju Ljudevita Gaja, njega je srpskom jeziku učio Mojsije Baltić
, Srbin iz Gore kod Petrinje (na slici levo).
E sad, vidimo da latinica nikako nije mogla biti napravljena za hrvatski jezik, jednostavno zato što tog jezika (hrvatskog) u to vreme nije bilo u štokavskom narečju. Hrvatski kojim je govorio i sam Ljudevit Gaj bio je kajkavski dijalekt, neka varijanta kajkavsko-slovenačkog narečja.
Dakle, dajte da sledimo istorijske činjenice, a ne da se vodimo ličnim osećanjima ili rodoljubljem koje ovde može samo da nam smeta da jasno sagledamo stvari. A to da li se danas neko katolik oseća Srbinom sasvim je irelevantna stvar za istinu za kojom tragamo. Latinica je napravljena za štokavski govor, to jeste, za srpski jezik, pa prema tome, latiničko pismo je napravljane za srpski jezik.
Još jednom, u to doba štokavski hrvatski nije postojao.
Srbi nikako ne mogu izgubiti ćirilicu niti mogu biti manje Srbi nego što jesu, ukoliko se služe latinicom. Nije latinica ta koja rasrbljuje naš svet, nego su u pitanju druge stvari, poput one da smo dopustili da se sva latinička izdanja danas podvode pod hrvatsku literaturu u bibliotekama na Zapadu. Tako kako se odričemo srpske latinice, tako ćemo se sutra odreći ijekavskog dijalekta, jer pobogu, tako govore Hrvati i to mora biti da je „ustaški jezik“. Takvim razmišljanjem na kraju ćemo ostati bez ičega! Odbacivaćemo sve što nam je neko ranije ukrao ili nam danas krade. Pa Hrvati pokušavaju da nam otmu i Teslu, pa i samu ćirilicu. Vide da to kod Srbi prolaze prekootimanja svega što je srpsko, pa zašto ne bi…
Otimaju Hrvati, otimaju muslimani, otimaju Šiptari, a mi, uz svu tu nesreću, sami odbacujemo svoje. Da Bog sačuva, kakvi smo!
Takvim razmišljanjem izgubićemo svu srpsku kulturnu baštinu, svu tradiciju i istoriju i duhovnost. Krajnje je vreme da stavimo prst na čelo i razmislimo kuda nas odricanje od srpske latinice vodi. Što se mene tiče, Srbi ne treba nikako da se pomire sa tim da njihovo postane tuđe, to jeste da nas pokradu, a da mi sutra sami tvrdimo da to što su nam ukrali nije naše, niti je ikada bilo naše.
Сврстава књижевно дело на основу писма које је одабрао издавач
Ако је latinica То дело УНЕСКО не региструје у српску културну баштину (Љиљана Ћуић).
Да нисте, поштована Љиљана, заменили. Оно што Срби објаве на данас регистрованој у свету латиници уз хрватски језикл, то се „књижи“ у УНЕСКО-у у хрватсклу, а не српоскуз језичлку баштину. Нама ћер, тако, Хрвати преузети за свопју баштину све што обнјавимо њиховом гајицом. Ми Срби не знамо какво ћемо тек зло себи нанети зато што смно напустили свопје ћириличко миленијумнско писмо. наставиумно ли с том лудошћу, ми ширимо хрватску културну хегемонију на Србију и доживећемо најзад судбину Срба католикја., Сви ћемо бити асимиуловани у хрвате.
Одрицањем латинице Срби губе (или поклањају) читаву (сјајну) дубровачку књижевност. Побогу, где нам је памет (Gostelojski)?
Mi se nemamo šta odricati od onoga što je napisano srpskim jezikom i od onoga pšto je napisao Srbinh. To što su Srbi katolici bili prvi SArbi koji su polatiuničeni, nikako ne znači da sada mi Srbi pravoslavni treba da napustimo ćirilicu da bismo čuvali to bivše pismo Srba katolika kojhi su svi asimilovani u Hrvate i višđe ne zovu svoje pismo srpskim, niti svopj jezik, kao asimilovcani, više zovu srpskim.
Srbi kopji su preživeli ubijawa i latiničewa trebva da se drže svog ćiriličkog pisma. Zašto. Zato što, nametnutim pisawem lčatinjicom posle 1954. miu smo na putu da bvudemo svi, n kraju, polatiniučeni, pa da sada i mi doživimo sudbinu Sreba katolika. Ko se danas izjašnjava Srbinom ako je katoliuk iliu musliman. Ne vaqa se zanositi onim čegfa više nema. A svakako nema više ni Srba katolika, ni Srba muslimana. Otišli su što milom, što silom, i oni više nisu Srbi. Ako oni neće da vbudu Srbi, šta tu ima da se zanosimo?
Према то9ме, браћо Срби и сестре Српкиње пишимо своујим писмо9м и чувајмо тако својке границе и нсвојку традицију да не бисмо прошли као Србиу католици и Србви муслимани.
Веровали или не,
УНЕСКО
Сврстава књижевно дело на основу писма које је одабрао издавач
Ако је latinica То дело УНЕСКО не региструје у српску културну баштину.
А када је написано ћирилицом остаје записано у баштини српског народа.
ЗАШТО?
На основу усаглашеног захтева народних библиотека Србије и Хрватске 2008. године, усвојене су нове библиографске ознаке за језике ових држава 150 369-2
SCC serbocroatian cyrilic (ЋИРИЛИЦА) и преименован је у srb тј. српски
SCR serbocroatian roman (LATINICA), а преименован је у hrv тј, хрватски
У свим библиографским базама света примењују се прихваћене измене
Не разумем како не видите да сами себи скачемо у стомак. Сечемо грану на којој седимо. Сигурно вам је познато да су Срби олако препустили Хрватима латиничко писмо. Исто тако, верујем да знате да је на челу Народне библиотеке тада био Сретен Угричић, онај исти који је бранио онај терористички памфлет Андреја Николаидиса. Хрвати нису могли на своју руку да „похрвате“ латиницу, за то им је била потребна дозвола Срба. И ту дозволу је дао Угричић, који себе не сматра Србином, већ Црногорцем.
Српска невоља лежи у томе што смо, углавном, незаинтересовани за властиту судбину. А они што су „заинтересовани“, чини ми се, наступају као „зелоти“. У библиотекама на Западу, истина је, све што је писано латиницом на некада заједничком сх простору, подведено је под одредницу „хрватска књижевност“. Због оваквог немара неко би у нормалној држави морао озбиљно да одговоара. Што је најгоре, из Србије нико данас не покушава да исправи такву сулудост, да се Хрватима „поклони“ једна половина српских књижевних и научних дела. Заговорници ћириличког писма као јединог српског, рекло би се, слажу се са Угричићем и сличним антисрпским „експертима“ за черечење српског културног и духовног наслеђа. Не разумем да ли заговорници ћирилице као јединог српског писма не виде какво зло подржавају, или то можда свесно раде. Ако је ово друго у питању, тада се они нимало не разликују од Угричића и сличних уништитеља српске баштине.
Ћирилица јесте српско службено писмо (и докле буде Срба и Србије то се неће променити), али Срби исто тако користе латиницу, посебно Срби католици и Срби муслимани. Српска латиница постојала је пре него што су се Срби католици (штокавци) преименовали у Хрвате; то јесте, српска латиница је постојала пре него што су нам Хрвати украли и језик и писмо. То је историјска истина! Одрицањем латинице Срби губе (или поклањају) читаву (сјајну) дубровачку књижевност. Побогу, где нам је памет?
А везивање српства за православље сигурно је наш највећи српски грех. Вера никако не сме да буде изнад нације. односно, изнад етничке припадности. Зар ћемо се одрећи Андрића, Селимовића, Куленовића, али и Авде Карабеговића, Османа Ђикића, Аливерић Тузлака, Омер-бега и многих других? Или смо их се, изгледа, већ одрекли?
На крају, ево вам и једне песме Аливерић Тузлака о српском језику:
Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.
Српски језик, рајски језик –
Знаш како с’ у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.
Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.
Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л’јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.
Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр’јеши,
Ко га зове земаљскијем.
Веровали или не,
УНЕСКО
Сврстава књижевно дело на основу писма које је одабрао издавач
Ако је latinica То дело УНЕСКО не региструје у српску културну баштину.
А када је написано ћирилицом остаје записано у баштини српског народа.
ЗАШТО?
На основу усаглашеног захтева народних библиотека Србије и Хрватске 2008. године, усвојене су нове библиографске ознаке за језике ових држава 150 369-2
SCC serbocroatian cyrilic (ЋИРИЛИЦА) и преименован је у srb тј. српски
SCR serbocroatian roman (LATINICA), а преименован је у hrv тј, хрватски
У свим библиографским базама света примењују се прихваћене измене
Ћирилица је српско писмо ко друкчије пише из Срба се брише
Ћирилица није „помало заборављено писмо“ већ нама, Србима, једино припадајуће.
Ако не сачувамо ћирилицу, нећемо сачувати ни себе. Ћирилицом се легтимишемо. Ћирилица је наше писмо, писмо наших предака, наших савременика, ако се ћирилице одрекнемо неће бити наших потомака, ни по чему се неће знати да су српски.
Уз латиницу иде католичанство. Србин који има децу, одрекне ли се свога идентитета, одузео је онима који после њега долазе припадајуће им име.
Кроз шта су наши очеви прошли да би га сачували.
Бог нам је на Вавилону помутио језик, знамо да је први језик био српски; то нам је доказала Олга Луковић-Пјамовић, сада га сами мутимо.
Завапимо Богу да нам да снаге и доброте да би се спасли.
Бог нам је дао савршен језик, савршено писмо.
Ми Срби, гриземо јабуку греха.Прихватамо туђе газећи наше, оно чиме нас је Бог наградио.
Освестимо се Срби! Бог нас гледа.
Љиљана Ћуић,
Цијела вам страница на латиници… Да вас обавијестим да су модерне технологије омогућиле кориштење и спасиле српски језик и ћирилицу.
„Dakle, svejedno da li se za srpski jezik u Dubrovniku koristilo ćiriličko ili latiničko pismo, taj jezik je bio srpski“ (Спиридон).
То јхе тачнои. Српскји је српски, па и кад би му се увело кинбеско пиусмо. Писмо не одређуије језик. Али је и чињениџѕа да је латиничењер Срва спрогвођено смишљенхо. ЈУер ћирилица је најсигурнија српска граница. Тамо где је несталчо српоскје ћиериулкице, убрзо трамно више није било нхи Срба. Зато је ћирилиуца имала велчики број забврана у оквиру Аустроугарсле, усташке Хрватске, данас је чекићају уз Вуковару, у време окупацијха у Првом светском рату, непоријатељ је нзабранио ћирилуицу и увео и у Србијхи хрватску латиницу.
Свака част за Илића. Он добро кажер да као грађанин чини личлно све што може. Кључне су српскј институције за српоски језик које су у Правопису 2010. противуставно одредиле да је уз ћирилицу одређено ид руго писмо, парапиусмо, гтајевиуца као писмно којим се може замењивари ћирилица. Хрватима та глупост не бни пала на поамет. Србе српске институције чине шизофреним јер један народ деле по писму. То се у свету нигде више тако не ради.
Istina je da je sinhrona digrafija prilično retka, a da smo mi Srbi najbolji primer za dvoazbučje (mislim na pisma koja koriste pojedinci). Što se države tiče, mislim da je tu stvar prilično jasna, jer u Srbiji zvanično pismo je ćirilica („U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo, član 10. Ustava). Tu problem nastaje ili može nastati samo usled nepoštovanja Ustava. Slažem se da je latinica forsirana nakon Drugog svetskog rata i da su je mnogi Srbi prigrlili smatrajući da je ona nešto moderno, nešto „in“. Ipak, ne mislim da je to nekakav ozbiljniji problem, jer pojedinac ima pravo da se služi kojim god hoće pismom. Pa i kineskim, arapskim, japanskim i slično.
Koliko ne valja to što postoji izvestan (ne mali) broj Srba, koji veruju da su čak napredniji, moderniji i obrazovaniji samom činjemicom što koriste latiničko pismo; isto tako, verujem, nije dobro da se borba za očuvanje ćirilice vrši ubistvom latinice. Takođe, ne slažem se sa imenovanjem latinice kao „gajevice“, neki čak kažu „ustašice“, jer je to pucanj u vlastito biće. Isključivost ovde nikako ne može da bude od koristi. Ako ćemo pravo, Ljudevit Gaj uopšte nije tvorac latinice, već ju je samo kompilirao (dodao je češko č, š i ž), a jedino novo slovo koje je uveo (a da je opstalo), jeste Daničićevo /đ/. Uostalom, latinicu je za srpski jezik kodifikovao Vuk Karadžić još 1818. godine.
Konačno, mislim da nemamo pravo da našoj deci uskratimo latinicu, jer bi to bio ogroman korak u nazad. Bilo bi to divljaštvo, odnosno, bio bi to jedan anticivilizacijski čin, koji se nikako ne bi mogao opravdati. Ako neko misli da bi se tako srpstvo moglo očuvati ili zaštiti od propadanja, pa i izumiranja, tada taj slabo poznaje srpsku istoriju i uopšte istoriju ovih prostora; niti je u stanju da razume razloge zbog kojih su se Srbi na Balkanu ovako iscepkali (mislim na Srbe i bivše Srbe). Mislim da bi glavni zadatak Srba danas trebalo da bude beg od isključivosti bilo koje vrste.
Поштовани Спиридоне, Ви погрешно тумачите оно што Вам кажем. Ви кажете, да је штетно за Србе да се одричу латинице. Ко Вам каже да Срби треба да се „одричу“ латинице. Реч је само о томе да нам треба латзиница, али је проблем у томе да само Срби на своју штету замењују своје писмо у писању свог, српског језика. проблем је само у томе. Иначе, није проблем у томе што Срби користе латиницу у енгелском језику, у математиви, физици итд. Проблем је замена у језикзуу Срба српског писма. И то је погубно, јер нас то води на пут на коме су после католичења уз латиничење у свом језику отишли у неповрат Срби католици. Отишли су, јер су асимиловани.
Činjenica je da su Hrvati prevarili Srbe, „preveslali“ ih, preveli žedne preko vode, kako hoćete. Ali, koji Hrvati? U ono doba kada je delovao Ljudevit Gaj, Hrvati su bili jedna mala skupina kajkavaca, tamo uz granicu s današnjom Slovenijom. Jezik kojim je govorio Ljudevit Gaj bio je jasan dijalekt kajkavskog (slovenačkog) narečja. Tada je granica između štokavskog i kajkavskog bila sasvim očigledna, tako da nikome normalnom nije padalo na pamet da u Hrvate ubroji štokavce.
Kao i u mnogim drugim stvarima, Srbi su hteli da pokažu svoju velikodušnost, tako što su svoje poklanjali tuđinu. Tokom srednjeg veka raspravni jezik u Dubrovniku bio je srpski (uz službeni latinski). Dakle, svejedno da li se za srpski jezik u Dubrovniku koristilo ćiriličko ili latiničko pismo, taj jezik je bio srpski. Većina Dubrovčana za hrvatski nije čula do pred kraj 19. veka. A i ako je neko od njih ranije čuo za hrvatski znao je da taj jezik nije imao nikakve veze sa jezikom kojim su govorili Dubrovčani.
Mi Srbi smo majstori da sve pustimo niz vodu. I tako će izgleda biti dok voda, na kraju, i nas ne odnese
Нажалост, дошли смо у позицију да се, као и за све у животу, требамо борити за очување ћирилице код Срба. Са позиције обичног грађанина, моје могућности су ограничене на утицај у породици и оствривање својих грађнских права пред државним институцијама, које су поменутим чланом Устава у тексту Д Збиљића, обавезне да користе ћирилицу. Дакле, као грађанин, ја се понашам тако што не желим да примим нити један документ државних институцаија који није написан ћирилицом, па када би и остали грађани који се залажу за примену ћирилице или бар за поштовање Устава поступали тако за почетак би могли принудити да би државне устане у погледу примене ћирилице поштовале Устав. Наравно да је то само један аспект, који је по мом мишљењу, уз интервенцију у просвети, кључан за јачање ћирилице код Срба. Дакле, на ово питање морамо радити ми и не можемо очекивати да ће то ико други урадити. Самим тим што сам и овај коментар написао ћирилицом, ја сам примером показао и допринео њеном очувању.