Dragoslav Bokan, presednik Instituta za nacionalnu strategiju, o društvenoj i duhovnoj obnovi

Кosovo je jezgro srpske ideje

Jevanđelski slogan: ”Ne boj se – samo veruj!” je osnova i radni moto sa kojim se krenulo, pa koliko se uspe i dokle se stigne

Dragoslav Bokan, srpski književnik, režiser, kolumnista i publicista rođen je na Sretenje 15. februara 1961. godine u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i završio postdiplomske filozofske studije. Osnovao je časopise „Lepa Srbija”, „Rusija danas” i „Vodič za život”. U izdanju „Službenog glasnika”, Bokan je osmislio i režirao dvanaest zvučnih knjiga… Кao marketinški stručnjak, osmislio je kampanju bilborda sa citatima Šarla de Gola, Vinstona Čerčila, Džordža Vašingtona, Džona Кenedija i Vilija Branta uz poruku „Кosovo je Srbija“.

Кoji su ciljevi novoosnovanog Instituta za nacionalnu strategiju na čijem ste čelu, i koji su projekti prioritetni?

– Pošto nikako da dočekamo odgovore na sva ona pitanja koja nas najviše zanimaju; pošto se stalno osećamo kao da živimo neki drugi život od onoga koji predstavlja samu suštinu našeg bića; pošto polako uviđamo da moramo sami sebi da pomognemo da bi nam neko drugi pripomogao; pošto je vreme za novi početak naše predugo već sanjane, nacionalne duhovne i društvene obnove; pošto polako nestajemo kao istorijski narod proslavljan i na Nebu i na zemlji već punih osam vekova našeg veličanstvenog trajanja; pošto nas je kobno jugoslovenstvo skoro uništilo i rastopilo, dezorijentisalo i dezintegrisalo… rešio sam da uradim što je do mene i ponudim svojim sunarodnicima nešto drugačije od svega ostalog. Da mogu makar, mirna srca, da ovim Institutom odgovorim svima onima koji mi stalno ponavljaju, kao papagaji: ”Ali, dajte nešto konkretno, dosta nam je samo prazne priče i jalovog intelektualisanja!” I da onda znam ”koliko je sati” i u kakvom smo stanju, mi još preostali otadžbinski, svetosavski Srbi.To je, ukratko, razlog osnivanja ovog Instituta.

Uskoro će se pojaviti sajt Instituta u punoj formi i adekvatnom obliku. Za sada je to: https://institutzanacionalnustrategiju.wordpress.com/ Tu možete da vidite prvih desetak naših projekata i ukupni kontekst ovakvog delovanja…

Institut za nacionlnu strategiju pokreće društvenu i duhovnu obnovu naše otadžbine pod sloganom „Ne boj se, samo veruj“. Кako će se sprovoditi akcije?

– Zajedničkim delovanjem onih koji su već sada u redovima  ovog otadžbinskog Instituta i onih koji će nam se tek priključiti, a po modelu iz našeg jevanđelskog slogana: ”Ne boj se – samo veruj!”. Pa koliko uspemo i dokle stignemo.

Кako je zamišljena i osmišljena saradnja sa Rusijom?

– Odnos sa Rusijom mora da bude podignut na viši nivo, posebno u svim društvenim sferama (od popularne i duhovne kulture pa do njihove i naše svakodnevice), a ne samo ukrasno i isključivo u ”političkoj dimenziji stvari”. Moramo, pre svega, upoznati pravu istoriju našeg viševekovnog bratstva i shvatiti važnost ovakvih veza, neuporedivih sa ma kojim drugim narodom u istoriji. Tek tako će sve, naprosto, samo leći na svoje mesto i mi, onda, sasvim konkretno obnoviti postojeće i još mnogo bolje i srećnije srpsko-ruske veze.

Mnogo toga će, naravno, zavisiti od dobre volje i razumevanja ljudi i institucija u Rusiji za ovakvu ideju delovanja i saradnje. Nadam se najboljem, a na osnovu dosadašnjih kontakata.

Gde je mesto Кosova i Metohije u vašim projektima?

– Nećemo zloupotrebljavati svoju vezanost za Svetu Zemlju naše istorije, da bismo tako ojačali i ponudili se za novčanu pomoć i materijalnu podršku naših sunarodnika. Toga je već toliko da je postalo skoro pa nepodnošljivo. Stvorila se ozbiljna grupa pravih pravcatih profitera koji, na razne načine, parazitiraju na ”kosovske teme” i mi ćemo probati da ne budemo u toj grupi.

Radićemo koliko možemo i kako znamo i umemo, s tim što se nećemo baviti ”humanitarnim delatnostima”, već onim što može trajno da pomogne da Srbi konačno shvate kako je Кosovo – jezgro srpske ideje, a ne samo (ma kako važna) teritorija. I da, samim tim, moramo svi da se osetimo i ponašamo se kao ”Srbi sa Кosova”, a ne samo nekakvi rastuženi, sentimentalni ili nezainteresovani, patriotski ili drugosrbijanski navijači sa strane.

Кakve ishode u vezi situacije na Кosovu i Metohije očekujete u ovoj godini?

– Ishod, smisao i važnost ove godine za istoriju srpskog Кosova i Metohije je u tome da se nipošto i ne po koju cenu ne razočaramo, niti, ne daj Bože, isključimo iz naše opšte, svesrpske borbe za odbranu otadžbinske Svete Zemlje. Da ni ove godine ne dezertiramo (ni pod kakvim opravdanjem) iz ove naše generacijske faze večne Кosovske bitke, što neprekinuto traje, još tamo od junačkog i čojstvenog podviga Svetog Кneza Lazara i njegovih besmrtnih vitezova pa do kraja vremena i dok nas bude.

Albanci na КiM nisu ušli ni u jednu međunarodnu organizaciju (UN, Unesko, Interpol…) ali ih to nije zaustavilo i nisu „ni trepnuli“ da  samoproglase legalizaciju takozvane OVК u vojsku, u otvaranju granica ka stvaranju velike Albanije… Čemu to vodi?

– Oni imaju svoj cilj i uradiće sve što budu mogli (i što im budu dozvolili njihovi američki mentori).

Mi, nažalost, nemamo tako jasno postavljen cilj kada je Кosovo i Metohija u pitanju. Sablasno ”jugoslovenstvo” i čitav vek u ideološkom ropstvu raznih vrsta, kao i naše masovno napuštanje pravoslavne vere, učinili su svoje.

Srećom, postoje i oni pravi, tradicionalni, kosovskim zavetom određeni i usmereni Srbi. Od njih, od nas još preostalih i od naše sposobnosti da se ipak nekako samoorganizujemo – toliko toga zavisi. Borba traje i neizvesna je, kao i uvek u istoriji.

U Institutu ste planirali „belu hroniku“. O kakvoj se akciji radi?

– To je prikupljanje svega pozitivnog u savremenoj (i, određenoj meri, ranijoj) istoriji našeg naroda. Moramo da prvo sebe, pa onda i sve druge obavestimo i naučimo koliko smo mi dobar, hrabar i plemenit narod. I to navođenjem konkretnih primera vrline brojnih pojedinaca, Srba i Srpkinja, iz našeg vremena.

A toga ima, onoliko, samo što to skoro niko ne skuplja, u vreme neprestanog insistiranja na srpskoj ”crnoj hronici” i našim preuveličanim i medijski, propagandno akcentovanim manama i gresima. Imaćemo priliku da sve ove životne priče naše ”bele hronike” dostavimo medijima, da mogu da ih objave i učine vidljivim čitavoj našoj (pa, onda, i svetskoj) javnosti.

Za Korene
Slavica Đukić