Preti li nam uoči 20-godišnjice Srebrenice u julu 2015. kriminalizacija slobode mišljenja?
Komesarski bahato, izigravajući da još uvek ima moć da nekoga prinudi ili kazni i računajući, po svoj prilici, ispravno, da su njegovi balkanski podanici isuviše provincijalni da primete blef, glavni tužilac Haškog tribunala već nekoliko dana se šepuri i preti na ovim prostorima. Bilo je neizbežno da Haška baba Serž Bramerc iskoristi boravak u BiH da povede razgovor o svojim omiljenim uštipcima – Srebrenici.
„Govorio sam i ranije,“ upozorava strogi tužilac Bramerc, „kako je negiranje genocida u Srebrenici neprihvatljivo. Znam da se vode rasprave o donošenju zakona protiv negiranja genocida i to je jedan od načina da se tome stane u kraj“. [1]
Javno odobravanje sa kojim ovaj belgijski jurista razmatra mogućnost donošenja zakona kojim se grubo krše Ustav Bosne i Hercegovine i Evropska povelja o osnovnim pravima uopšte nije iznenađujuće s obzirom na to koja mu je ustanova poslodavac i kakvu funkciju tamo obavlja. Da razmišlja drugačije, profesionalnije, Bramerca na položaju glavnog tužioca Haškog tribunala, ustanove koja sistematski narušava ne samo međunarodno običajno pravo već i sopstveni Statut i Pravilnik o dokazima i postupku, ne bi trpeli ni dvadeset četiri sata.
Suvišno je da Bramercu postavljamo retorička pitanja, na primer, da li je belgijski parlament ikada usvojio zakon protiv negiranja genocida koji je belgijska država, na čelu sa kraljem Leopoldom, izvršila u Kongu pri kraju 19. veka. Da se podsetimo, tu gadnu epizodu iz inače blistave belgijske istorije u svetskoj literaturi je ovekovečio britanski pisac poljskog porekla DŽozef Konrad, u svojoj klasičnoj noveli Srce tame. Kompetentno se procenjuje da su tokom te pljačke prirodnih bogatstava Konga za 25 godina belgijski kolonizatori nasilno usmrtili do pet miliona domorodaca.
VRAĆANJE DELIKTA MIŠLJENJA
Međutim, belgijski istoričari Rože Lui i Žan Stengers danas javno tvrde da su cifre koje se odnose na brojnost stanovništva pre i posle Leopoldove genocidne vladavine „puka nagađanja“ (otprilike kao što je Tuđman govorio za Jasenovac), dok za tvrdnje u vezi sa demografskim gubicima E. D. Morela, savremenika masakra koji je svojim dramatičnim izveštajima iz Konga pokušao da uzburka evropsku javnost, Lui i Stengers cinično kažu da su „ništa više od plodova mašte“. [2] Da li bi njima, po Bramercu, u Belgiji trebalo suditi za „negiranje genocida“, a njihove „negatorske“ knjige spaliti na lomači?
Srećom mehanizmi civilizovanog zakonodavstva omogućavaju da se izbegnu takvi sudski progoni za delikt mišljenja i da se neslaganja u vezi sa spornim istorijskim ili pravnim pitanjima rešavaju na akademski umesto na inkvizitorski način. Kao što je francuski moralista i esejista Žozef Žuber lepo rekao, „bolje je raspravljati o nekom pitanju čak i da ne dođemo do zaključka nego da izvedemo zaključak a da nismo raspravljali.“
Mada nije jasno zašto bi tužilac iz neke ad hoc međunarodne ustanove bio nadležan za ocenjivanje zakonskih propisa u suverenoj državi kao što je Bosna i Hercegovina, kao pravnika Bramerca bi trebalo podsetiti na sadržaj Člana II (3), (g) i (h) Ustava BiH, gde doslovce stoji da su zagarantovani „sloboda misli, savjesti i vjeroispovijesti“ i „sloboda izražavanja“. Ukoliko Bramerc ne razmatra BiH i njene ustavne norme ozbiljnije od kolonijalnih propisa u Belgijskom Kongu, na njega bi možda jače delovala Evropska povelja o osnovnim pravima. Pravniku Bramercu bi se mogla skrenuti pažnja da su u tom krovnom dokumentu, prema kome se ravna zakonodavstvo svih evropskih zemalja, zajemčeni, u Članu 10, sloboda misli, a u Članu 11, stav 1 – sloboda izražavanja.
Ali, naravno, čak i osrednji pravnik Bramercovog kalibra ovoga je savršeno svestan. Dovoljno je reći da ni po bosanskohercegovačkoj ni po evropskoj zakonskoj regulativi ne postoji nikakav pravni osnov za nametanje ograničenja na javnu debatu u vezi sa Srebrenicom.
Ako se na nekoliko meseci uoči obeležavanja dvadesetogodišnjice Srebrenice u julu 2015. odjedanput ponovo oživljava projekat za donošenje zakona o sankcionisanju „negiranja genocida,“ pa se toj kampanji pridružuje i zastrašujući kazneni „autoritet“ kao što je Serž Bramerc, jasno je da je pritisak za kriminalizaciju slobode mišljenja i izražavanja u ovom slučaju motivisan isključivo političkim, a nikako pravnim ili nekim drugim obzirima.
DVE DECENIJE „SLUŽBENE LAŽI EPOHE“
Službena priča o Srebrenici je polumrtva, na aparatima za veštačko disanje. Efikasnim i posvećenim istraživačkim radom udruženja kao Istorijski projekat Srebrenica srušene su pretenzije propagandista ove lažne konstrukcije. Teze o „osam hiljada streljanih zarobljenika“ i „genocidu“ razbijene su u paramparčad. Kad govorite istinu, vi nemate potrebu da ućutkate i krivično progonite one koji se sa vama ne slažu ili drugačije misle. Samo ako lažete vi imate motiv da onima koji bi vas mogli razotkriti – nasilno oduzmete reč.
Na pragu obeležavanja dvadesetogodišnjice lažne priče to upravo jeste situacija u kojoj se nalaze srebrenički lobi i njegov strateški partner po službenoj dužnosti iz Haga Serž Bramerc. Za njih bi bilo katastrofa kada bi dve decenije „službene laži epohe“ 2015. godine bilo zapečaćeno konačnim raskrinkavanjem krhkih premisa na kojima njihove priče i „presude“ počivaju. Zato, umesto činjenica i argumenata, koriste sva raspoloživa sredstva zastrašivanja, uključujući i haškog uterivača straha Serža Bramerca.
Bramercov dućan se uskoro zatvara – 2017. godine. Evropska javnost je umorna od prinudnog klanjanja „srebreničkom genocidu.“ Od poslednjih evropskih izbora, ako je u Sarajevu iko to primetio, raspoloženje javnosti, sastav evropskih ustanova i opšti smer javne politike polako ali sigurno se menjaju. Ne u pravcu koji je povoljan za Srebrenički lobi. Međutim, u prkos neumitnoj stvarnosti, oni i dalje blefiraju.
Serž Bramerc oličava jednu diskreditovanu ustanovu koja je na zalasku svoga uticaja. U predmetu Vojislava Šešelja, gde je, kao kod nepodobnog mišljenja o Srebrenici, centralno pitanje inkriminacija „verbalnog delikta“, Bramerc i njegov trapavi tužilački aparat neslavno su poraženi na svom terenu i po pravilima igre koja su sami propisali, i to u dvoboju sa jednim čovekom. Između ostalog i zato, on nije merodavan, ni u zvaničnom ni u privatnom svojstvu, da određuje koja vrsta javnog govora je u nekoj zemlji „prihvatljiva“, a koja nije. Umesto što se bavi pitanjima koja se nalaze van njegovog domena, Bramercu bi bilo korisnije da razmišlja o alternativnom zaposlenju, na primer o privatnoj praksi, pošto uskoro u Hagu bude izgubio radno mesto.
Pod predpostavkom, naravno, da bi ga iko angažovao da ga zastupa.
_________
Uputnice:
[1] Dnevni list, 17. novembar 2014.
[2] Wm. Roger Louis i Jean Stengers: E.D. Morel’s History of the Congo Reform Movement, str.252-7
Stefan Karganović
Novi standard / Pečat
