Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prošlog četvrtka nije planirao da, u svom govoru na 72. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku, pozove članice UN da glasaju protiv prijema takozvanog Kosova u Unesko. U tekstu njegovog govora naime, onom koji je objavljen na zvaničnom sajtu Generalne skupštine UN sa zaglavljem Republike Srbije, ali i napomenom da ga treba smatrati nezvaničnim (Check against delivery), Unesko se uopšte i ne spominje, već Vučić tu naprotiv kaže da „svi vi znate da mi ne priznajemo jednostrano proglašenje nezavisnosti takozvanog ’Kosova’, ali ja ne želim da govorim o nepoštovanju našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta, već želim da govorim o našim naporima da rešimo problem. Da pokušamo da pronađemo rešenje za problem star vekovima, u odnosu na koji velike sile nisu bile od pomoći 1999. i 2008“.
Svoju prvobitnu nameru Vučić je ipak izmenio, a da je do izmene možda došlo u poslednji čas ukazuje i to što su, u transkriptu njegovog govora koji se nalazi na sajtu naše misije pri UN, rečenice u kojima Vučić spominje Unesko ubačene na pogrešno mesto i pri tome donekle neprecizno.
ŠTA JE REKAO VUČIĆ
Ali na stranu to. Evo šta je Vučić, usred svega što je i inače planirao, izgovorio pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija nakon što se pohvalno izrazio o toku dijaloga Beograda i Prištine: „Uprkos tome, ulazeći u ovu salu, dobio sam informaciju da su vlasti u Prištini saopštile da su obezbedile većinu za članstvo Kosova u Unesku. Pozivam vas da to ne dozvolite, podsećajući vas da su ti isti ljudi uzeli učešće u uništavanju srpskih manastira i crkava, kulturnog i duhovnog nasleđa na Kosovu i Metohiji.“
Interesantno, kada je to izgovorio, usledio je sporadični aplauz, i to jedini koji se začuo tokom njegovog govora. Šteta što se na snimku ne vidi ko je aplaudirao.
U svakom slučaju, nije dobro, i ne možemo da razumemo zašto prvobitna verzija Vučićevog govora nije u sebi sadržala i poziv da se glasa protiv Kosova u Unesku. Ali važnije od toga, veoma je dobro što je predsednik Srbije na kraju ipak poslao baš tu poruku. Jer, kako to u prošlom broju „Pečata“ reče ministar odbrane Aleksandar Vulin, „važno je da svi osete da je nama bitno, da je nama stalo. Zato što su sve zemlje izložene velikim pritiscima. I ako ne budu videli da je nama stalo, onda će misliti da više i nije važno da se bore protiv tih pritisaka, jer što bi oni to radili ako nama nije važno? Zato stalno moramo da pokazujemo koliko nam je bitno, koliko nam je stalo.“
I baš zato je važno i što smo narednog dana, 22. septembra, pred Generalnom skupštinom UN replicirali premijeru Albanije Ediju Rami zbog njegovog poziva na priznanje nezavisnosti Kosova. Kosovo, uzvratila je Srbija, „nije nezavisna država, i nije članica Ujedinjenih nacija. Neka bude potpuno jasno da će Srbija nastaviti da koristi sva diplomatska sredstva da sačuva svoj suverenitet i teritorijalni integritet“, a Rama je „obmanuo članice UN svojom tvrdnjom da se dijalog (u Briselu) vodi između dve države, Srbije i Kosova, a ne, kao što je zaista slučaj, između Beograda i Prištine, odnosno privremene vlasti u pokrajini“. Pažnji srpskih medija, uzgred budi rečeno, uglavnom je promakla ova diskusija. A mnogi su se, dodajmo i to istine radi, istakli i pogrešnom interpretacijom Vučićevih reči o teškim kompromisima u dijalogu s Prištinom; on, naime, nije rekao, kao što je preneto da je rekao, da smo spremni na teške kompromise u budućnosti već je govorio u prošlom vremenu, da je „rezultat teških kompromisa sve što je do sada postignuto kroz briselski dijalog, s nesumnjivim koncesijama na obe, ali naročito sa naše strane“, a to je inače potpuno tačno i prilično ide baš njemu na dušu.
PACOLI I DAČIĆ
Ali vratimo se Unesku, zato što nam ponovo, posle 2015, ovog 30. oktobra do 14. novembra na dnevni red stiže mogućnost učlanjenja Kosova u tu organizaciju Ujedinjenih nacija, a sa time i mogućnost krađe naše baštine.
Iako još nije podnet formalni zahtev za ulazak Kosova u Unesko, tokom boravka u Njujorku na marginama Generalne skupštine UN, jer dalje od tih margina i ne može da stigne, prvi potpredsednik Vlade Kosova Bedžet Pacoli ustvrdio je da je Kosovo obezbedilo dovoljan broj glasova: „Ohrabren sam i kažem vam da ćemo imati glasove za Unesko. Danas smo imali veoma važan sastanak sa prijateljskom državom koja je priznala Kosovo i, u razgovoru s njom, praktično je Kosovu garantovano između 15 i 20 glasova za Unesko.“
Uzvratio mu je srpski šef diplomatije Ivica Dačić: „To su velike laži, propagandni filmovi, kojima žele da pokažu kako se situacija za ovih nekoliko dana, od dolaska Pacolija, drastično promenila… Velika je laž tvrdnja Pacolija da Kosovo ima dovoljan broj glasova za članstvo u Unesku. Kao što su izgubili tada (pre dve godine), izgubiće i sledeći put kada se budu kandidovali. Veliki broj naših prijatelja, ne samo da nije promenio poziciju u suprotnom smeru nego su mnoge zemlje promenile poziciju u pozitivnom smeru po Srbiju. To znači da će one zemlje koje su bile uzdržane, sada glasati protiv prijema Kosova u Unesko… Mislim da postoji strah da će izgubiti. Ja im ne preporučujem da se kandiduju… Srbija je ojačala svoju poziciju i uskoro ćete videti šta to konkretno znači.“
Jedan od ova dva optimizma, Pacolijev ili Dačićev, makar to je unapred jasno, pokazaće se kao lažan, pri čemu se ne sme isključiti ni spomenuta mogućnost da je, u barem jednom od ova dva slučaja, reč samo o predstavi namenjenoj domaćoj javnosti i sticanju jeftinih poena. Što će reći da za sada, samo zato što su Pacoli i Dačić rekli ono što su rekli, nema mesta ni za potpuni defetizam ni za potpuni trijumfalizam. Ali treba podsetiti i da ovako smeo optimizam Dačić nije iskazivao pre dve godine kada smo se našli u identičnoj situaciji, iz čega i izvlačimo nadu da njegova sadašnja smelost nije potpuno lišena osnova.
UNESKO STRATEGIJA
Pre dve godine, podsećamo i na to, pobedili smo tek za dlaku, budući da su Kosovu tada samo tri (3) glasa nedostajala da postane 196. punopravna članica Uneska uprkos izraženoj sklonosti njegovih žitelja da uništavaju našu kulturnu i duhovnu baštinu, a svoju ionako nemaju, jer se ni kulturnom ni duhovnom a ni baštinom u pristojnom svetu ne smatraju spaljene crkve, porušena groblja i spomenici Ademu Jašariju i sličnim teroristima.
Tri su, elem, glasa Kosovu tada nedostajala, a nezavisnost Kosova u međuvremenu su, od tog novembra 2015, priznale još tri države. Važna napomena na ovom mestu: prilikom glasanja broje se samo glasovi „za“ i „protiv“ pa se u odnosu na njihov zbir izračunava dvotrećinska većina potrebna za prijem nove članice, dok se uzdržani i oni koji nisu glasali, a takvih je prilično, ne računaju uopšte. Naš problem s tim u vezi sastoji se u tome što su, od one tri države koje su u međuvremenu priznale Kosovo, pre dve godine dve bile uzdržane (Bangladeš i Singapur), a Surinam je čak glasao u našu korist. Ne samo što su to sada tri potencijalna glasa za Kosovo već istovremeno i jedan manje za Srbiju.
Ali nije baš toliko beznadežno. Imamo i mi sami nešto manevarskog prostora, i još mnogo više ako uključimo pomoć prijatelja.
Pre svega, bez obzira na to kolika je šansa za uspeh, Srbija bi mogla – morala – da izvrši zaista snažan, pa i besprizorno snažan pritisak na Makedoniju i na Crnu Goru da se ovog puta uzdrže od glasanja umesto da, kao pre dve godine, glasaju za Kosovo.
Morali bismo i da iskoristimo dobre odnose sa Mađarskom, da se i ona ovog puta uzdrži od glasanja umesto da podrži Kosovo kao 2015. Imamo sad i zgodan presedan da joj posluži kao primer i/ili izgovor; Poljska je, naime, pre dve godine bila uzdržana, a i ona je, kao i Mađarska, priznala Kosovo, i članica je Evropske unije, i članica je NATO-a. Zašto sad i Mađarska ne bi mogla da postupi na isti način? Tim pre što smo komšije i u dobrim odnosima i njihova manjina živi u našoj zemlji pa i zbog toga ima prostora za nekakvo pogađanje.
Grčka i Rumunija prošli put su bile uzdržane, i zašto sad ne bi mogle da glasaju u našu korist kao što su 2015. to učinile ostale tri EU članice koje ne priznaju Kosovo, Španija, Kipar i Slovačka? Na nama je da makar pokušamo da ih nagovorimo.
A sada pomoć prijatelja, a moćni prijatelji su, naravno, Rusija i Kina.
Pre dve godine nisu glasali ni Iran ni Irak. Obe ove zemlje su, a naročito Iran u Siriji, na Novom putu svile, u Šangajskoj organizaciji za saradnju…, u međuvremenu značajno unapredile svoje odnose s Rusijom i sa Kinom, tako da očigledno ima prostora za razmišljanje o maloj usluzi u Unesku.
Isto se odnosi i na Pakistan, koji je pre dve godine glasao za Kosovo, ali je od tada postao član ŠOS-a, kineske investicije broje se desetinama milijardi dolara a s Rusijom su ovih dana održali zajedničke vojne manevre „Prijateljstvo 2017“.
Mongolija je pre dve godine bila izvan sale, baš kao i niz zemalja s postsovjetskog prostora (Azerbejdžan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan). Mogu li Rusija (i Kina) i tu da nam pomognu, da makar neki od ovih glasova, a svaki nam je važan, ovog puta ode u našu korist?
Čad, Somalija i Jemen glasali su za Kosovo 2015. a u međuvremenu su se našli na američkoj crnoj listi, što bi moglo da pokoleba njihov entuzijazam za ponovnu podršku američkom kosovskom projektu. Tim pre što Čad poslednjih godina razvija odnose s Kinom; Somalija se prošle godine Rusiji obratila za vojnu pomoć u borbi protiv Al Kaide a i ovih se dana u Njujorku ruski šef diplomatije Sergej Lavrov susreo sa somalijskim premijerom Hasanom Alijem Haireom i obećao mu podršku; iz Jemena, u kome se ne zna ko pije, a ko plaća, stižu vesti o pomoći koju je Kina uputila međunarodno priznatoj Hadijevoj vladi, a stigla je ove nedelje i vest da se u Rusiji štampaju novčanice za Hadijevu vladu koje se iz Moskve transportuju za Aden… I treba, kad smo već u tom delu sveta, spomenuti i Džibuti, još jednu od zemalja koje su 2015. glasale za Kosovo, a u kojoj je u međuvremenu, pored američke, francuske, japanske i italijanske vojne baze otvorena i mnogo veća kineska; ovih dana su Kinezi tamo održali i prve vežbe s bojevom municijom, što pokazuje da (i) Kina tamo ostvaruje izvestan uticaj… Baš kao što ruski i kineski uticaj rastu i u Avganistanu, koji je 2015. glasao za Kosovo i možda nije sasvim nerazložno pomisliti da bi ovog puta mogao da se uzdrži od toga.
ŠOJGU U BEOGRADU?
Ako išta, sve nam ovo jasno pokazuje koliko je za Srbiju neophodno da brižljivo čuva i još brižljivije razvija odnose sa Rusijom i sa Kinom. Otuda je i te kako dobro što je predsednik Vučić u Njujorku, u govoru pred Generalnom skupštinom UN, našao smelosti (u ovim izoštrenim međunarodnim okolnostima) da istakne kako „nastavljamo da negujemo najbolje moguće odnose s Ruskom Federacijom i sa Narodnom Republikom Kinom. I ne samo da se ne stidimo ovih dobrih odnosa nego smo na njih ponosni“.
A opet, nažalost, ima indicija da sve baš i nije tako sjajno kao što zvuči, i da je na naše najbolje moguće odnose s Ruskom Federacijom pala izvesna senka, i to u najgorem mogućem momentu za nas. „U ime vrhovnog komandanta i predsednika Aleksandra Vučića pozvao sam ministra (odbrane Rusije Sergeja) Šojgua da prisustvuje godišnjici oslobođenja Beograda 20. oktobra i da zajedno još jednom potvrdimo naše prijateljstvo, kako smo bili važni i hrabri u prošlosti i kako ćemo biti važni i hrabri u budućnosti“, citiralo je u saopštenju srpsko Ministarstvo odbrane svog ministra Aleksandra Vulina 12. avgusta. Problem je u tome što je Dan oslobođenja Beograda sve bliži, a iz Moskve još ne stiže potvrda da će Šojgu doći, što može da se razume i kao zabrinjavajuća demonstracija ruskog nezadovoljstva Srbijom.
Zašto? Mogući odgovor je očigledan i nalazi se u Nišu, u Srpsko-ruskom humanitarnom centru kome, zbog američkog pritiska, nikako da dodelimo status koji smo mu obećali zakonom usvojenim u srpskoj skupštini. Nema više ni vremena ni prostora za odlaganje tog pitanja u stranu. Ne postupimo li po sopstvenom zakonu pod hitno, pošto su već Amerikanci javno zatražili suprotno, značiće da smo popustili pod njihovim pritiskom. I kako, onda, da tražimo od Rusije da se za nas zauzme kao što bi mogla? I kako da se nadamo da nećemo popustiti pod američkim pritiskom i kada je Kosovo i Metohija u pitanju, kada smo im već – Amerikancima – delom pokazali da ćemo im popustiti samo ako nas dovoljno snažno pritisnu?
U svakom slučaju, u petak će u Moskvi boraviti Ivica Dačić, najavljuje se da će se tamo sastati sa Sergejom Lavrovim s kojim će „razgovarati o političkim pitanjima kao što su pritisci na Srbiju da uvede sankcije Rusiji, statusu Srpsko-ruskog centra u Nišu, namerama vlasti u Prištini da pređu prag više međunarodnih organizacija…“, i nema nam druge nego da se iz sve snage ponadamo da će se odande vratiti s dobrim vestima, jer će sve drugo, takav je naime trenutak odluke u kome se nalazimo, za Srbiju biti vrlo loše…
Ko je pobedio u Interpolu?
Velika diplomatska pobeda Srbije. Uz pomoć prijatelja, sprečili smo da samoproglašeno Kosovo uđe u Interpol, zadovoljno je preko tvitera, direktno iz Pekinga sa Generalne skupštine Interpola, srpsku javnost izvestio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović.
Vest je zaista važna i veoma dobra za našu zemlju uključujući i Kosovo i Metohiju, i mali problem pronalazimo samo u njenoj interpretaciji. Jer nisu naši nego kosovski prijatelji sprečili Kosovo da uđe u Interpol, osim ako nam Amerikanci nisu oni spomenuti prijatelji. A i ako jesu, nisu sprečili Kosovo iz prijateljskih pobuda prema Srbiji, nego prema Izraelu.
O tome je pre nekoliko dana iz Njujorka posvedočio i šef diplomatije Ivica Dačić a preneto je na sajtu Ministarstva inostranih poslova: „Kada je reč o Interpolu, SAD i zapadni sponzori Kosova utiču na Kosovo da povuče kandidaturu jer se na istom dnevnom redu nalazi prijem Palestine. Sada je zbog Izraela tendencija da se sve te tačke odlože za neku sledeću konferenciju.“
A pažljiviji čitaoci „Pečata“ setiće se možda i da smo u broju 484, pozivajući se na prištinsku štampu, ukazali upravo na ovu mogućnost, kada smo citirali i izjavu Emanuela Demaja, vršioca dužnosti kosovskog ministra spoljnih poslova, koji je prvi i obelodanio postojanje nezvaničnog zahteva „nekih partnera Kosova“ da Kosovo ove godine odustane od svog zahteva: „Postoji mogućnost odlaganja za još godinu dana. Države koje podržavaju Kosovo zahtevale su da glasanje bude odloženo. Ipak, ove informacije još nisu zvanične, i biće zvanično poznate neposredno pre zasedanja Generalne skupštine Interpola.“
Nikola Vrzić
intermagazin.rs
Hm,hmm…http://sluzba.je.jedina.domovina