Drugi put Dogodine u Prizrenu !

1
959

Padom Novog Brda 1. juna 1455. godine Kosovo je, smatraju istoričari, palo komplerno pod tuurskom okupacijom.

I odmah od tada, ali i ranije, u Srbiji se rađala ideja kako se osloboditi turskog jarma.

Nekoliko decenija pre oslobađanja od Turaka, ideja o isterivanju okupatora sa srpskih zemalja bila je sve jače i tada je sve više u narodu bila raširena uzrečica, Dogodine u Prizrenu, aludirajući na to će Prizren biti opet srpska prestonica, carski grad. Slobodan srpski grad.

O tome su pisale i štampane novine, kao što je to bio Crnogorac, list za politiku i književnost, sa Cetinja. To se vidi i u broju 5. od 20. februara 1871. godine, pre 147 godina.

Za pohvalu je što sada Beogradski sindikat peva o tome, uz divne patriotske stihove.

Posle Kosovskog boja zapustelli su i srpski manastiri zbog turskog osvajača. Uverila se u to kneginja Milica (žena kneza Lazara) koja je obilazila manastire svuda po Kosovu. Manastir Visoki dečani “bio je u žalosnom stanju“ govorila je i napisala tada kneginja Milica.

U svojoj drugoj poseti Visokim Dečanima sa sinovima, Stefanom i Vukom, 1397. godine kneginja je darovala manastiru dve velike sveće, voštanice, duže od dva metra. Zavetovala je monaštvo da ih čuvaju sa kolena na koleno i da ih budu upalili isključivo oslobodioci Kosova. Zavet kneginje, ostavljen u amanet, se poštovao i verno prenosio u Dečanskom bratstvu. Sa kolena na koleno. Vekovima.

Iako je Srbija priznata kao samostalna država na Berlinskom kongresu 1878. godine, a Kosovo oslobođeno tek 24. oktobra 1912. godine, voštanice kneginje Milice su upaljene 28. avgusta 1924. godine, 527 godine od datog zaveta udove kneza Lazara 1397. godine. Prvi ih je upalio tog 28. avgusta, na Gospođindan, Aleksandar 1 Karađorđević. U Spomenici ( spomen knjiga) koja se čuva i danas u Visokim Dečanima postoji potpis kralja Aleksandra 1 i oficira Kraljeve garde.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili kad bezbednost postane luksuz

Beogradski Sindikat i Etno grupa „Trag“ – Dogodine u Prizrenu

Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna –
gde je naših grobova kao u polju božura,
nemih svedoka svih vekova silnih podviga
junaka koji radije su stradali na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni kostima
da danas bismo ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je bitno da li sam s Metohije il s Dorćola,
da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?
U ovoj borbi ne ni avioni,
vrede udžbenici školski u kojima jasno stoji:
ko je uzdigao hram, ko skrnavio je oltar,
koje nasleđe je čast večna a šta je sramota.
Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše Lazara,
dokle generacija nova na njemu stasava.
Izgubljeno nije nikad ono što je sveto.
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko.
Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce moje.
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem proklet.
I ko lađe od papira, koje brode laži morem,
u suštini samo tonem…

Stalno pitate vi mene šta mi znači Kosovo.
Nije vam jasno? Objasniću vam ponovo:
Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponik’o,
izvor i korito iz kog je narod poteko.
Kažu nam zli jezici da Kosovo je propalo.
Neverni i slabi kažu Kosovo je gotovo.
A ja vam svima kažem samo Kosovo je oteto,
rušeno i spaljeno od dušmanina prokletog.
Čudno vam što gradsko dete nema neke druge teme
jer sad je takvo vreme – svako gleda samo sebe.
Živimo bez vere, bez nade i bez želje.
Zidamo kule a zaboravljamo temelj.
Jer narod bez porekla to je presušena reka.
Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez mleka.
Al’ tu na mestu starom, gde je Miloš život dao
vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće narod.
Jer u nama i dalje živi predskazanje –
Kosovski zavet koji trajaće zanavek.
Zato učimo decu da znaju pravu istinu.
I nek nam pozdrav bude: „Dogodine u Prizrenu!“

Da Vas podsetimo:  Poslodavci prestanite cmizdriti!

A ja molim se,
ognjištu svom da vratim se.
Duša tebe cjeliva,
zemljo sveta od Neba kupljena.

Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena,
Orao si moga neba al’ krila su ti slomljena.
Moja gorka suza, u mojim grudima praznina,
srce otadžbine moje, moje ličnosti suština…
U polju božuri nikli, iz krvi junaka bez straha.
Na mestu gde se moja zemlja uzdiže do neba,
pokazao nam vladar za šta valja da se strada.
Za Kosmet nas je Lazar vez’o i mitom i kletvom.
Đavo tada nije stao, pa je zla i dalje slao –
gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo.
Samo nekad bili Turci, onda došli gladni vuci.
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj kući.
I još brane mi da ne smem da gledam moje freske
jer će za čas da me sete na ponosne nam pretke,
da ne čujem nikada pesmu Dečanskih monaha,
u srcu, Miloša junaka, da ne probudi se snaga.
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta vi’do sam
krstove kad lome nam i skrnave nam Vidovdan,
Al’ nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi.
Al’, kad vreme prođe, seljak svojoj njivi dođe.
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu stalno,
da junaku bi se, sutra, Srbin dete zvalo.
Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
al’ za otadžbinu gine.
Kosmet večno zemlja naša!

A ja molim se,
ognjištu svom da vratim se.
Duša tebe cjeliva,
zemljo sveta od Neba kupljena.
Božuri da nam vaskrsnu
slavu, dogodine u Prizrenu.



Zoran Vlašković

1 KOMENTAR

  1. Nakon II Balkanskog rata „pametne“ države su činile sve da homogenizuju svoj nacionalni prostor. Srbija je 1918. godine ukinula samu sebe i svoju državnost utopila u Jugoslaviju.
    Nakon 100 godina lutanja u vođenju nacionalne politike opet smo na početku, tamo gde smo bili ali s tom razlikom što danas u Prizrenu gotovo i da nema Srba., sem učenika Bogosovije.

    Imamo novac u budžetu za NVO, Egzit, Bitef, Belef, Nišvil i Guču, a nemamo novac za obnovu srpskih spomenika kuluture u Prizrenu. Vodimo omladinu na eskurzije po „belom svetu“ alil ne i na KiM. Valjda se oni koji vode Ministarstvo prosvete stide naših korena…

    Ne znamo ni ko smo i šta smo.
    Progutali smo „nove“ nacije kao nesporne činenice: Crnogorce, Makedonce, Muslimane, Bošnjake i Gorance…
    Lažna „srpska“ elita nas vodi u nove „pobede“.
    SANU, SPC, Matica Srpska i ostale nacionalne institucije su u dubokom snu iz koga nema povratka…

    Samo nas čuvanje sećanja na pretke od zaborava i povratak Bogu može spasiti od nestanka.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime