Stegnutog srca slušam sinoć i jutros vesti iz Prištine, gledam slike, kako Šiptari uriniraju po zidinama hrama Hrista Spasa, dok sa strane stoje i sve to mirno posmatraju brojni pripadnici kosovske policije i među njima, verovatno, i predstavnici evropskih sila, emisari Euleksa!
Zoran SaponjicI, zaista, eto pred nama slike i prilike kosovske „države“ i onoga što ona predstavlja, eto pred nama slike i prilike Evrope i novog evropskog poretka koji to i takvo Kosovo podržava i koji svim silama stoji iza onih koji svesno skrnave hram Boga živoga!
Eto im lica i jednih i drugih! Bez maski i bez skrivanja iz gomila floskula i gluposti koje i jedni i drugi izgovaraju pozivajući se na neke evropske i zapadne vrednosti, standarde, pokušavajući da prikažu da im je i država, i da su oni koji stoje iza nje normalni.
Sve može biti, ali onaj koji na taj način skrnavi nečije svetilište, i onaj koji stoji iza njega, nikako ne mogu biti ni ljudi, niti normalni. Pogan ljudska.
I, baš me čudi da prištinski ambasadori, oni po čijim je nacrtima stvorena država u kojoj je normalno urinirati po crkvi, ako do jutros nisu, makar diplomatski, biranim rečima, da ne uvrede Šiptare, osudili skrnavljenje crkve, nisu izdali saopštenje da takav čin podržavaju, da je i to u redu, jer, zaboga, Albanci su to, evropski miljenici, ko njima šta sme i može da prigovori…
Eto nama sinoć slike šta bismo jesenas i zimus gledali širom Kosova da su kojim slučajem, pre par meseci evropske miljenike primili u Unesko. I, eto nam slike, šta ćemo gledati svojim očima, i kleti sebe što smo doživeli da to vidimo, ako Kosovo jednog dana tamo prime i onima što im je normalno da uriniraju po crkvi, predaju na staranje ono što je nama najsvetije.
I eto nam juče slike, nama svima a Podgorici posebno, za šta je i za koga je onaj njihov kukavni ambasador jesenas glasao u Parizu, kad se svet izjašnjavao o prijemu Kosova u Unesko. Što se barem jutros ne oglase i ne kažu da će opet glasati za one kojima je normalno da uriniraju po crkvi! Što nam ko ljudi ne kažu ono što i bez njih znamo!
Možemo mi okretati glavu koliko hoćemo, možemo lagati sebe i druge kako je to uradila „grupa vandala“ koju „treba sankcionisati“, možemo zaklanjati oči pred slikama nepojmljivog varvarizma, ali, eto nama juče iz Prištine slike novog svetskog poretka onog u kome neljudi uriniraju po crkvi a policija to mirno posmatra. To su valjda ti novi evropski standardi po kojima je sve relativno, po kojima ništa nije sveto, po kojima sve što je nenormalno postaje normalno, po kojima se građevine dižu bez temelja, po kojima su prihavtljivi ljudi bez obraza i osnovnog morala.
Oprosti mi Bože, ali ja danas i ovde ne mogu napisati „oprosti im, jer, ne znaju šta rade“. Jer, duboko negde u sebi znam da oni što uriniraju u crkvi znaju šta rade, da to rade svesno. Znao sam to i onog dana kada sam prvi put video srpsko groblje u južnom delu Kosovske Mitrovice, one razbijene spomenike, otvorene grobnice, kosti iskopane i razbacane okolo da ih razvlače psi… Jeste to seme mržnje prema Srbima davno posejano po Kosovu, ali, nikada nije tako brižljivo zalivano, nikada nije toliko izdžikljalo, toliko plodovi rodili kao ovo poslednjih godina kada je postalo normalno podržati prijem u Unesko onu nazovi državu u kojoj je normalno urinirati po crkvi, onu u kojoj je normalno za dan spaliti stotinu crkava, onu u kojoj je u redu raskopati groblje i kosti ljudi, božjih stvorova razbacati psima…
A šta ostaje nama kojima se utroba kida pred takvim slikama, nama koji se tek ponekad zapitamo koliki su to gresi naši kad nas Gospod stavlja pred ovolika iskušenja, kad je nama dopalo da gledamo ovoliko stradanje? Da verujemo kako su ovo sporadični slučajevi i kako će vinovnici biti sankcionisani?
Niti sam verovato niti ću verovati. Mogu da se bojim Boga! Jer, velika je sila njegova. I da nikad ne pristanem ni da pomislim, a kamoli da kažem da ono što je naše nije naše, da je ono što osećam kao deo sebe njihovo.
A oni što uriniraju po crkvama neka čine šta im je volja.
Drugog se ja u ova grdna vremena bojim. Koliki li su gresi moji kad dočekah da vidim ovo što svojim očima juče gledasmo u Prištini?
Zoran Šaponjić
iskra.co
