Srbija ima Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, ali uprkos tome huligani, koji gotovo svakodnevno naprave neki incident, po pravilu ostanu nekažnjeni ili prolaze s blagim kaznama. Istovremeno, predstavnici vlasti se u ime države ponovo povlače pred ovim problemom, pa smo došli u situaciju da država nesprovođenje svojih zakona pravda nepostojanjem društvenog konsenzusa.
Da je nepostojanje opšteg društvenog konsenzusa glavni „krivac“ što država još nije krenula u obračun s huliganima nedavno smo čuli od premijera Srbije Aleksandra Vučića.
On je rekao da je borba protiv huligana veoma teško pitanje zato što je za takve „bolne stvari“ potreban konsenzus.
Pitanje koje se nameće jeste zašto se jednostavno zakoni, koji su usklađeni s najvišim evropskim standardima, ne sprovode i kako je moguće da u pravnoj državi sprovođenje zakona zavisi od društvenog konsenzusa.
Da država kada su u pitanju huligani ne primenjuje sopstvene zakone jasno je i iz podatka koji je nedavno objavio list Politika.
Ispostavilo se da se i dalje dešava da Policija podnosi brojne krivične prijave, ali da pravosnažne presude izostaju.
Podaci MUP-a Srbije govore da je od 2010. do 2015. Policija protiv 3.075 ljudi podnela prijave zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu.
Prema podacima Višeg suda u Beogradu, u glavnom gradu osuđeno je svega njih 167. Od tog broja čak 108 je dobilo uslovne kazne, a 27 kazne ispod zakonskog minimuma.
Šta kaže Zakon?
Da država ne primenjuje sopstveni zakon jasno je skoro na svakoj utakmici jer su paljenje baklji ili utrčavanje na teren i dalje redovne pojave, iako je to zabranjeno Zakonom o sprečavanju nasilja na sportskim priradbama.
Neretko se dešava da tribine posle utakmice ostanu opustošene, da dođe do tuča pre i posle utakmica, ali da na kraju za to niko ne odgovara.
Nošenje navijačkih šalova, kapa ili drugih predmeta kako bi neko sakrio identitet slike su koje dolaze sa gotovo svake utakmice, a Zakon i to zabranjuje.
Zakon izričito zabranjuje pristup sportskom objektu licu kom je izrečena mera bezbednosti, odnosno zaštitna mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama.
Da se ni ovaj član Zakona ne primenjuje pokazala je utakmica između reprezentaija Srbije i Albanije, koja je zbog uletanja drona prekinuta. Jedan od navijača koji se našao na stadionu i ušao na teren bio je i Ivan Bogdanov, koji je široj javnosti postao poznat nakon incidenta u Đenovi i prekida utakmice Italija-Srbija. Tek posle ove utakmice je saopšteno da mu je izrečena zabrana prisustvovanja, koja međutim u tom trenutku nije stupila na pravnu snagu.
Iako je ušao na teren, za šta je zaprećena kazna od 30 do 60 dana zatvora i novčana kazna od 50.000 do 150.000 dinara, Bogdanov je prošao nekažnjen.
Nema presuda uprkos obećanjima
Policija je prema ranijem istraživanju Insajdera protiv vođa i pripadnika navijačkih grupa podnosila i krivične prijave za teška krivična dela, ali su pravnosnažne presude i u tim slučajevima uglavnom izostajale.
U serijalu Insajdera (Ne)moć države 2009, objavljeno je da je Policija podnela najmanje 100 krivičnih prijava koje uglavnom nisu procesuirane, iako su se odnosile na krivična dela kao što su ubistva, trgovina drogom, nezakonito posedovanje oružja, iznuda, otmica…
Te godine javnost u Srbiji bila je šokirana ubistvom francuskog državljanina Brisa Tatona u centru Beograda, predstavnici države su obećavali da će se izboriti s huliganima, ali se uprkos tome ništa nije promenilo.
Činjenica da ostaju nekažnjeni dovela je do toga da iznova čine sve teža krivična dela i da se ne plaše ni države ni zakona.
Da je tako, moglo se videti u emisiji Insajder bez ograničenja – Jači od države. Napad na direktora FK Partizan i njegovo obezbeđenje zabeležile su kamere. Iako su znali da su ih kamere snimile, ponašanje napadača je ukazivalo na to da se ne plaše nikakvih zakonskih posledica.
Insajder
